Париз из другог угла

Град свјетлости, умјетности, моде, споменика, град боема, мостова, само су неки од епитета који се користе приликом описа главног града Француске – Париза. Али, да ли је он заиста тако савршен? О прљавом вешу Града свјетлости, пише Јелена Деспот. Боравак у Паризу је заиста јединствен и непоновљив доживљај, али свака медаља има лице и наличје. […]

недеља, децембар 4, 2011 / 14:13

Град свјетлости, умјетности, моде, споменика, град боема, мостова, само су неки од епитета који се користе приликом описа главног града Француске – Париза. Али, да ли је он заиста тако савршен? О прљавом вешу Града свјетлости, пише Јелена Деспот.

Боравак у Паризу је заиста јединствен и непоновљив доживљај, али свака медаља има лице и наличје. Наравно, туристичке агенције приликом пласирања својих скупоцјених аранжмана вам неће рећи оно што ћете прочитати у редовима који слиједе.

Много је споменика, грађевина, улица, и знаменитости које деценијама маме туристе и граду доносе огромну зараду. Једна од незаобилазних дестинација је свакако Ајфелов торањ. Али, нико вам можда неће рећи да бисте у посјету торњу требали кренути у цик зоре, јер у супротном ризикујете вишечасовно чекање, или могућност да се торањ затвори прије него што дођете на ред. Редови за улазак су огромни. У подножју торња ће вас дочекати незаобилазни продавачи. Навалентни и насртљиви, покушаће вас наговорити на куповину привјесака у облику торња, магнета и разних других дрангулија. И наравно, незаобилазно цјенкање. Ови продавачи готово да не прихватају не као одговор. Осим њих испод торња, чувари „наоружани до зуба“, као и мноштво просјака. Једна од њих је на картонском папиру имала исписано да је избјеглица из Босне. Наравно, када смо јој се обратили на нашем језику, побјегла је главом без обзира, јер исти није ни разумјела. А торањ као торањ. Искрено, другачије сам га замишљала. Овако изблиза ми је изгледао као обична огромна челична конструкција коју је неко грешком изградио овдје, јер се ни по чему не уклапа у архитеткуру остатка града. А прича каже да ни Парижанима није најмилији. Руку на срце, када коначно дођете на ред да се попнете на торањ, дочекаће вас поглед од којег застаје дах, а и срце онима који се боје висине. Са торња се види готово цијели град. Наравно и на торњу су трговине са сувенирима, али су цијене толико папрене да се мали број људи одлучује за куповину.

Комуналци на одмору

Пронаћи тоалет од којег вам не пријети опасност од неке озбиљне заразе је право умијеће. Канте за смеће су препуне, а смеће је разбацано свуда около, у које год доба дана се затекнете у граду. Ништа чудно за нас са Балкана, али не би се човјек томе надао од Париза.

Шетајући поред Сене могу се видјети многобројни мостови који красе овај град. Најпознатији од њих је Александров мост. Мост је украшен златним мотивима, а поклонио га је руски цар Французима. Заиста изгледа краљевски. Међутим, љепоту Сене и њених мостова умањују многобројни бексућници који живе испод, на, и око мостова. Картонске кутије, импровизације шпорета, стари лонци, напуштени пси, су само неке од „љепота“ које сам примјетила на шеталишту.

Мали је број оних који нису чули за цркву Нотр Дам. И нећу вам сад рећи како није лијепа, али и ту ће вас дочекати редови људи који чекају да уђу. Само они најупорнији остају. А око цркве су бројни улични продавачи воде и сокова сумњивог квалитета, и високе цијене. Чувају их у обичним пластичним кантама напуњеним водом. Како европски!

На Јелисејским пољима бутици најпознатијих свјестких дизајнера, салони аутомобила, и друге скупоцјене радње, у које готово нико од туриста и не улази, јер је то једна од најскупљих улица на свијету. Наравно, гужва је таква да је нормално ходање, готово немогуће, а многобројни турсти су и овде смеће разбацали на све стране. Током боравка у Паризу сам се питала да ли тај град уопште има предузеће за комуналне услуге. Е, ако га има, требало би свој посао да обавља мало боље.

Наравно, ни гламурозна улица попут ове, није могла проћи без незаобилазних ланаца брзе хране. Пронаћи мјесто у Мекдоналдсу, Бургер кингу, или неком другом познатом ланцу фаст фуда, је готово немогуће, јер је то једино мјесто у овој улици, гдје просјечни турист може платити оброк. Мене је унутар једног дочекала таква врућина, гужва и нечистоћа, да ни оброк нисам појела. Замислите, у свјетски познатом ресторану, у сред Јелисејских поља не ради тоалет. Па, није то сценарио који очекујете од Париза.

Шетајући даље, наиђосмо на један од познатих паркова, и био је чист и уредан. Ту смо пронашли и чист и уредан тоалет. А и чувара који је задужен за ред и мир у парку. Није нам то било чудно, али смо се истински изненадили, када је опоменуо дјевојке јер су мрвицама хране хранле голубове, а након што су то наставиле да раде и даље, и избацио их из парка.

Апсурдима никад краја

Када смо одлучили да се мало удаљимо од најатрактивнијих туристичких дестинација, слиједила су нова разочарења. На Тргу Републике (иначе мјесто је обиљежено на карти као једна од знаменитости града) нас је дочекао парк у којем је на свакој клупи спавао по један бескућник. Око клупа је опет било разбацано смеће, а недалеко од самог споменика који се налази на тргу су се одржавали протести, па смо продужили даље. Ходајући околином смо запазили поломљене говорнице, клупе, и све је мирисало на мокраћу. Схватили смо да шетање таквим улицама није најпаметнији потез, па смо се вратили познатим туристичким дестинацијама.

На брду Монмартр, познатијем као окупљалиште умјетника и боема, се налази прелијепа базилика св. Срце. Једна од најљепших грађевина овог града. Али и ту су нас дочекала нова изненађења. Млади људи који упорно и навалетно ходају за вама тражећи да потпишете разне петиције. Након потписивања, иако вас раније нису упозорили, траже вам да уплатите износ од 10 евра. Нису то један или два човјека, и наравно да то не раде за ту сврху, а у Паризу их можете често срести. Готово је немогуће посјетити Париз, а да не будете на удару просјака.

Наравно, Парижанина готово да нећете видјети, али ћете зато примјетити људе свих раса и нација. Сви они долазе да виде Париз. Споразумјевање је уколико не говорите француски готово немогуће, јер Французи иако разумију, не желе да говоре енглески.

Уколико и даље имате жељу да посјетите Париз, утјешићу вас, није све тако црно. Свака медаља има и лице и наличје, а ја сам жељела да покажем наличје ове.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ех, да ништа није како је некад било! У Паризу нисам био, али знам да би се Париз много боље могао доживјети кад имате пријатеља који тамо живи и који вам може показати оне чаролије које иначе нису у програму туристичких агенција. Не треба заборавити да се у Паризу чак и послије смрти зна ко је ко. Париз је некад био расадник авангарде. Толики су умови ходали његовом калдрмом да можете слободно помислити да се налазите не на земаљском, него на звјезданом и јединственом тлу.

  2. Лијепо је путовати европом.
    Тек када сам био тамо сјетио сам се ријечи једног европског криминалца: -„врло је важно да су ти плаве очи и да си бијелац“.
    Тамо се голим оком види како се систем распада,гамад из читавог свијета извршила је најезду на господске градове и претворила их у брлоге из којих је дошла.

  3. a i ova nije za Pariza…os sveg pariza primjetila prljave parkove polomljene klupe i ulice, boze sacuvaj..trebala si sjesti u boemsku kafanu, popusiti tompus i popiti casu vina i uzivati u atmosferi…ovog pobrojanog imas i kod nas.

  4. Париз има своје вјечите чари, без обзира на околности савременог живота, осим главних симбола града, Ајфеловог торња, Јелисејских поља, Нотр Дама, тријумфалне капије,.. да би се схватио тај сталешки ред у вијечном Паризу треба обићи и старо језгро града одакле су потицале у свијету познате револуције, улицу у којој је живио Робеспјер, или Жан Жак Русо,…

  5. Јелена, не можемо прескакати кораке у животу. Јеси ли свјесна колико наше дјеце није никада било у Београду (нећу о Загребу, одмах ће отићи прича на другу страну), колико дјеце није никада прошетало Калемегданом, било на Тргу Републике „код коња“, било у правом и великом зоолошком врту? Ево прије Париза, хајде да покушамо упознати Будимпешту (о какав лијеп и моћан град), некако нам је ближа, други метро по старости у граду, пуно туриста, али много мање оваквих насртаја, затим ето нам и Беча који је премоћан, а да не кажем да успут може бити облазак Љубљане(необавезно, уз мало скретање с пута), затим Грац (за невјеровати шта све има град средње величине и како носи своје одијело), па Праг и Братислава.. Мислим не треба журити у Париз и летјети у нади да ћеш наћи све те пјеснике и сликаре и лично Наполеона, да ћеш видјети да ти Квазимодо отвара катедралу и да звони, онако како га је Иго описао, нећеш наћи тај Париз, превише добро описан, велика очекивања рађају оваква разочарења и откривају другу страну медаље, ап и Париза. Ако већ тамо идете, наоружајте се стрпљењем, па и мени је у БГ некада Сарајевеска знала смрдити по урину, Зелени венац такође, на Дорћолу у кафићу „Скица“ тоалет је био ужасан, али кафа одлична и поглед према спајању или рачвању оне двије велике ријеке.. Дедиње и Сењак су једини били слични нацртани, а нисам успио нигдје пронаћи Косанчићев венац са оним Селенићевим пријатељима.. Прије мјесец- два са прочитао изјаву великог британског глумца Мајкла Кејна који је рекао, завапио – „вратите Лондон, Енглезима“.. Мислим да је та реченица потпуно прикладна и за Париз и за све друге западне метрополе, који су у незајажљивој глади за профитом заборавили сачувати себе.. Зато је Токио савршен, све је пуно љубазности, странци су увијек странци примљени са много поштовања, али држављантсво Јапана, може добити Пикси, али ви и ја тешко, морамо бити мноооого бољи од њих у неким областима што је признаћете домаћи задатак, да би им били потребни.. Поздрав из Бањалуке, сређене у центру, а све остало је као у овом Паризу..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *