Октобарски листопад

Код кога су паре, тај је и газда – тврди наш народ, иначе познат по умотворинама које смишља, али их, интересантно, никада не примјењује у пракси. Код нас се већ четири године зна код кога су паре, и ко је газда који примјењује ама баш сваку од својих, њему веома практичних умотворина. Интересантно је и […]

петак, јул 16, 2010 / 10:10

Код кога су паре, тај је и газда – тврди наш народ, иначе познат по умотворинама које смишља, али их, интересантно, никада не примјењује у пракси.

Код нас се већ четири године зна код кога су паре, и ко је газда који примјењује ама баш сваку од својих, њему веома практичних умотворина.

Интересантно је и то да ради са парама које формално припадају народу, али авај, врло склоном да себи изабере власт, односно газду каквога и заслужује.

А са газдом стиже и силесија пратећих скутоноша, гласоноша, штитоноша и осталих „ноша“, заслужних за њихову „нашу ствар“,  те због тога уживају повлаштене положаје у свим односима са народом који има да стење од задовољства…

Зато и не чуди што се наш народ већ одавно подијелио на пучину (стоку грдну, како је назва везир из „Горског вијенца“) и на заслужне грађане, славодобитнике изборнога лавроваго вијенца, одабране простом већином народних гласова.

Управо због те просте већине, наш врхунски „заслужник“ је изразито склон свим, а посебно јавним простачењима.

Од оног уобичајеног „ ко си ти, кол`ко ти гласова имаш “ својим саговорницима, до оног славног „не сери“, упућеног гледаоцу који га је у једној сериозној емисији поистовјетио са славним Сер Оливером…

Но, ту ме опет изненађује наш непредвидиви народ који то воли, који у томе ужива, који се томе до усхићења диви…

„ Е, нек` му је рек`о…и треба му, кад се курчи“…мудро закључи наш народ, просто задивљен својом проницљивошћу, при томе чак и помало изнервиран таквим, на срећу појединачним испадима, који му глобалну срећу кваре.

Не мари што је то истовремено речено и свакоме од народа понаособ, посебно  онима који кришом и са страхом примјећују да је цар РТРС-а све огољенији, без обзира што му је рухо све дебље и сјајније.

Нашем, некада авнојевском  народу, (пре)остала је само нојевска навика да завуче главу што дубље… у било какве и у било чије шупљине…само да не би гледао оно што му очи виде, и да не чује било шта о ушима цара Тројана…

Отуда и силна настојања газдиних штитоноша да се Миланко Михајлица прогласи за дијете које без везе виче да је цар го…јер, шта дијете зна шта је триста кила и шта је чизма број четрдесет седам, која нас корацима од седам миља води у Европу.

Аутопутевима, видљивим баш као и царево ново рухо.

Аеродромима, пројектованим по најновијој Потемкин – технологији.

Тунелима, у којима усред мрака сија тендер од Штрабака.

Канализацијом испод џомбастих друмова, којима ће Борис Тадић коначно услишити давнашњу жељу да поново виде Турке.

Ма, било би јоште чудеса невиђених, само ако буде судијске надокнаде од још четири године, како се би прошло даље, па макар и са пуцањем ЧЕЗ пенала…

Без обзира што би  за оног чангризавог гледаоца то и даље било исто стање – исто паковање.

А можда се деси и чудо – да до исте спознаје дође васколики народ, те од октобра направи листопад царске листе…



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *