Одбрана економије

Мени најбљутавија теза башчаршијске политичке елите и оних који себе зову опозицијом у Републици Српској, јесте теза да се Милорад Додик и СНСД баве референдумом и националистичком реториком, јер немају одговора на нагомилане проблеме грађана и јер нису испунили обећања из 2006. године. Мада је ова теза већ виђена милион пута у покушају дисквалификације политичких […]

уторак, фебруар 23, 2010 / 01:27

Мени најбљутавија теза башчаршијске политичке елите и оних који себе зову опозицијом у Републици Српској, јесте теза да се Милорад Додик и СНСД баве референдумом и националистичком реториком, јер немају одговора на нагомилане проблеме грађана и јер нису испунили обећања из 2006. године.

Мада је ова теза већ виђена милион пута у покушају дисквалификације политичких противника, као и титловање видео-уратка из филма Оливера Хиршбигела о посљедњим данима Хитлеровим, дакле ништа ново и оригинално, мора се признати да је теза прилично вјешто осмишљена, јер најбољи начин да некога прикажете неспособним је да покажете да се избјегава суочити са стварношћу и својим обавезама.

Као у вицу о Перици, када се правда учитељици јер је закаснио на час, и каже како је „водио бика на краву“, а кад га учитељица пита „зар то није тата могао да уради?!“, он одговара „могао је тата, али бик то боље ради“.

Углавном, грађани су „слуђени“ новинским чланцима и телевизијским емисијама и темама које се не баве њиховим проблемима, и за то су криви политичари и власт, а никако новинари или опозиција. Да на истој, посебној сједници НС РС кад се разматрао Закон о референдуму и грађанским иницијативама, и на редовној 35. сједници, која се одржавала прије и послије ове посебне, на дневном реду нису били закони о гарантном фонду, о школовању и стипендирању младих талената, о високом образовању, о научно-истраживачкој дјелатности, о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела, о општем управном поступку, о полицијским службеницима, као и стратегије развоја образовања и културе, итд., итд., помислио бих и ја да власт прави представу с циљем слуђивања бирача.

Да ли се стиче утисак у јавности да се власт не бави економским темама и проблемима грађана због тога што:

а) медији овим темама не посвећују довољно простора иако се налазе на дневном реду органа власти,

б) опозиција овим темама не придаје довољно пажње, а онда нису привлачне ни медијима, јер нема конфликта власти и опозиције, толико привлачног за медије,

в) грађане не интересују властити проблеми?

Теза под а) није далеко од стварности, и немам намјеру да критикујем медије, будући да на малом тржишту новине не могу постићи велики тираж, а телевизијске куће велику гледаност, па обликују и профилишу теме које допиру до највећег броја грађана, при чему крупна политичка питања (уставне промјене, референдум, одбрана српства и Републике Српске…) изазивају највећу пажњу јавности.

Ни теза под б) није за одбацити, поготово кад имамо опозицију која нпр. предлаже амандмане на буџет на терет повећања оквира буџета, а онда код ребаланса за пар мјесеци оптужује Владу да је нереално планирала буџет, или кад најзначајније амандмане који најзначајније мијењају предложене законе и остале акте предлаже управо позиција, тј. странке које чине власт у Републици Српској.

Теза под в) дјелује сулудо, и више се чини да је питање реторичко, и постављено да се на њега насмијемо, али могуће је да постоје грађани, и постоје сигурно, који неке опште интересе, колектива у којем живе, стратешке интересе Републике Српске стављају испред својих личних интереса, па макар и умирали од глади, иако ће свако разуман рећи да су задовољни грађани најважнији стратешки интерес сваке друштвене заједнице.

Бљутавости нема краја, када о проблемима грађана говоре они што продаше 551 предузеће и 10 банака за биједних 20-ак милиона КМ готовине и 160-ак милиона КМ старе девизне штедње, мање него што се добило за старо гвожђе у Рафинерији, или они што високом јавном потрошњом у ФБиХ и избјегавањем суочавања са стварношћу, политичком и економском, пријете да одведу у политички и економски суноврат и ФБиХ и БиХ.

Можда најзлонамјернија теза „народ је гладан“, долази најчешће од оних за чијег је вакта народ био још гладнији, и она је крајње једноставна, и крајње опасна за оног ко би је негирао, јер народ никада неће живјети добро, барем онолико добро с колико би био срећан. Али народ треба и мора из дана у дан да живи боље, и свака власт се треба егзактно оцијенити колико је томе допринијела.

Наравно да одбрана уставне позиције, ентитетског гласања и ресурса којима управља РС, не може се тек тако одвојити од економске стварности и проблема грађана, и о томе се могу написати не само колумне, него и књиге и докторске дисертације, али у игри карата не побјеђује онај који игра на сигурно, тј. само онда када има добре карте.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *