Од Бориса до Роберта, од Сарајлије до америчког Израелца

Роберт Ротбарт можда није најбољи кошаркаш који је играо за бањолучки Борац, али сигурно има потенцијала да догура најдаље. Са висином од 216 центиметара, техником, шутем, покретљивошћу, осјећајем за игру који посједује, он је тип играча за којим балаве НБА скаути.

четвртак, март 26, 2009 / 23:20

Роберт Ротбарт можда није најбољи кошаркаш који је играо за бањолучки Борац, али сигурно има потенцијала да догура најдаље. Са висином од 216 центиметара, техником, шутем, покретљивошћу, осјећајем за игру који посједује, он је тип играча за којим балаве НБА скаути.

Има потписан трогодишњи уговор са израелским гигантом Макабијем из Тел Авива, и ако га мимоиђу повреде за коју годину га можемо видјети у дуелу са најбољим европским и свјетским центрима.
 
Не искористити прилику за интервју са њим док нам је у "комшилуку", било би крајње неодгроворно. Роберт се одазвао исти дан и разговарали смо у просторијама Борац Нектара. У говору му се осјети да је дуго избивао са нашег говорног подручја, многе ријечи изговара са акцентом Американца. Прича екавицом, али му се, под утицајем новог окружења поткраде и нека ријеч ијекавице.
 
Рођен је у Сарајеву 16. 06. 1986, а у родни лист му је уписано име Борис Кајмаковић. Кад је почео рат, Борис, кога су одмалена звали Роберт, је са оцем Зораном Кајмаковићем и мајком Надом Ротбарт, некадашњом кошаркашицом, избјегао у Израел. Висина га је предодредила за кошарку, а бројне повреде успоравале у кошаркашком развоју.
 
Своје путешествије по свијету заокружио је доласком у Бања Луку, у земљу гдје је рођен. Из Израела, гдје је играо сезону прије доласка у Борац донио је ново име. Регистрован је под својим именом Роберт, а за презиме је узео мајчино, јер су му се родитељи у међувремену развели.
 
Разговарао: Марко Шикуљак
 
Како те зову саиграчи, Борис или Роберт?
 
Роберт, пошто је то увек било моје име, тако ме зову од детињства. У пасошу и у документима ми пише Борис, али Роберт је моје име.
 
Како је дошло до тога да из Сарајева одете у Израел?
 
Неколико месеци од почетка рата смо изашли из Сарајева. За Јевреје је била могућност да се оде без проблема, добије одмах држављанство, и то смо искористили јер је моја мајка Нада Јеврејка. Имао сам шест година, одмах сам научио језик, кренуо сам тамо у први разред на хебрејском. Сигурно је било мало чудно на почетку, али као малом дечку није било пуно тешко да се уклопим.
 
Када си почео да се бавиш кошарком?
 
Почео сам у Америци са десет-једанест година. Мајка ми је исто била кошаркашица, то је увек било некако код мене у породици присутно. Мама је играла и у Израелу за један клуб, увек сам се вртио око ње, ишао на утакмице. Увек сам био доста виши од другова, имао сам два метра у осмом разреду.
 
Колики је мајчин утицај у твом кошаркашком развоју?
 
Она је увек била дио мог кошаркашког живота, увијек је долазила на моје тренинге, као луда мајка тамо викала по дворанама, махала рукама… И до дан-данас причам са њом после утакмице. Она је била репрезентативка бивше Југославије, играла је за Војводину и Жељезничар. Кад смо отишли у Израел потписала је уговор и почела да игра кошарку професионално да би опстали, након дванаест година након што није играла јер је почела да ради у Сарајеву у адвокатској канцеларији. Завршила је ‘94 кад смо отишли у Америку.
 
Куда даље иде твој животни пут?
Отишли смо 94 у Америку, имао сам 9 година. Мој отац се запослио тамо, пошто се бавио компјутерима, инжињер је електротехнике. Живели смо у Калифорнији, а играо сам кошарку и у средњој школи Томас, једна мање позната школа. После ње сам требао да идем на Универзитет Индијана и играм тамо, али одлучио сам да одем у Европу, у Париз. У Париз Баскет Расингу сам био две године, од 2004 до 2006. После сам отишао у Хапоел Галилеј Лион у Израелу једну сезону. И ево ме сад у Борцу.
 
Како си доспио у Борац Нектар?
 
Преко неких веза људи у кошаркашком свету који се познају у Израелу и овде, они су се спојили, довели су ме на пробу… Човек који живи у Израелу, који је исто Сарајлија, зове се Мони Гаон, ради око кошарке у Макабију, захвалан сам њему што сам дошао овде, има наравно још људи који су ту помогли, али Мони је највише ту урадио. Он ме је буквално спојио са Предрагом Бенечеком (прослављени кошаркаш сарајевске Босне). Читао сам у новинама да ме је препоручио Боша Тањевић (бивши тренер Босне), али није баш тако, пре доласка сам био код њега на проби у Фенербахчеу, Беначек и он се јесу чули, али не верујем да је то главни разлог.
 
Ниси пуно играо због повреда?
 
Имам доста искуства по болницама. Повредио сам раме прве године чим сам стигао у Париз, и оперисао сам га, и оперисао сам колено прошле сезоне преко љета. Пропустио сам целу једну сезону у Паризу, последица тих повреда је била још кад сам могао да играм, нисам био спреман, па сам пуно седио на клупи. У шали кажем да сам више одиграо у Бањалуци за три утакмице него за протекле године, али донекле је тако.
 
Како је бити дуго ван терена због повреде?
 
Није толико једноставно, да само чекаш да се само та физичка страна врати, и да си одмах тај човек који си био пре. То је познато свим спортистима да је вероватно већи дио повреде онај ментални, губи се самопоуздање, сигурно да дође нека депресија што се не може играти… Навикне се човек на играње и тај спортски живот, а онда одједном пола године не можеш да мрдаш из кревета.
 
Како је живјети у различитим земљама, као што су Америка, Француска, Израел?
 
Цели свет је другачији, али мање више има истих ствари. Вероватно сам се и ја пуно променио како сам искусио пуно земаља и градова, сигурно мој начин размишљања не би био исти да се то није десило. Научио сам те културе, како да се сналазим у тим другим културама и то је позитивно. Једна ствар који сам примјетио да у Америци нема дружења, више је живот усмерен ка послу и свако себи. Ја сам живио годинама поред свог комшије, он упаркира ауто у своју гаражу и затвори је док је у унутра, и онда уђе кроз гаражу у кућу и никад га нисам другачије видео.
 
Како ти је било у Паризу?
 
Прво, тврдим да причам одлично француски (смијех), упознао сам изванредно Париз, диван је град, то је као неки мој град у коме се добро сналазим. Тамо сам и више излазио, виђао се са људима.
 
Како изгледа живот у Израелу, о коме овдје чујемо само кад се деси нешто лоше, напади, убиства?
 
Живот је нормалан. Као што се прича о овом простору по светским медијима да је овде стално рат и да је опасно, исто тако је тамо другачије. Људи не живе у страху, знају да има шансе да се те ствари десе, јесте да је живот мало другачији, као што је и овде другачији него у Италији или Америци, где људи не познају ту страну живота. Никад се није десило да је нешто пукло док сам био тамо, дешава се, али није то дио свакодневног живота, да људи стално мисле о томе.
 
Како си задовољан у Бањoj Луци, пријемом у Борац и својом игром?
 
Све је позитивно, од кад сам дошао био сам прихваћен најбоље, нисам очекивао да ће ме прихватити и људи у граду и људи у клубу. Организација клуба је стварно супер, немам никаквих замерки. Са игром сам задовољан колико могу бити. Сваки ментално здрав играч није никад задовољан са собом, него хоће да буде бољи и само гледа своје грешке.
 
Јеси ли имао додатни повод да се вратиш у земљу поријекла?
 
Себи сам рекао да гледам прво своју каријеру, па тек онда где ћу да играм, у којем год граду, једноставно пробам да правим одлуке без емоција што се тиче клубова. Било ми је интересантно наравно, да се вратим овде, али не кажем да сам правио одлуку да би дошао баш овде. Али кад сам сазнао да дефинитивно долазим у Бања Луку, па наравно да ми је драго да се вратим да видим овај простор одакле сам, сад сам ближе и својој родбини са мајчине стране у Новом Саду.
 
А кад сте први пут гостовали у Сарајеву, какав је био осјећај, је ли пробудило нека сјећања?
 
До рата се не сећам пуно, ишао сам у вртић, играо се са друговима, био је то неки нормалан живот. Права сећања ми почињу кад је рат почео, видим свој живот од тада. Хтео сам да видим тај град, ипак је то место где сам рођен, иако то није тај град какав памтим. Биле су дефининитивно емоције, било је интересантно… Све што сам прошао у животу, био сам у Израелу, Америци, Паризу, научио све те језике, а онда долазим у Сарајево, ту сам разумио да сам ту рођен, да сам одатле. Имам и неку родбину у Сарајеву, и људе које моји родитељи познају из времена кад смо тамо живели, било ми је драго, али мање више сам све заборавио, дуго нисам био ту.
 
Како ти се чини екипа Борца, јесте задовољни постигнутим ове сезоне?
 
Мислим да је ова екипа изванредна, сви играчи су квалитетни, само не познајемо се довољно времена, сигурно би могли да направимо велике резултате у следећих неколико година кад би се десило да играмо заједно. Овде се очекивало да се уђе у Лигу 8, и ми смо то урадили. Наравно сад се гледа даље, да се уђе у плеј оф и трудимо се да то постигнемо. Мислим да је у реду то што радимо, и да смо амбициозни да још нешто постигнемо, али не бих рекао да радимо испод очекивања људи у клубу, и града. Свесни смо реалне ситуације, клуб је прошле сезоне играо у лиги Републике Српске, сад све иде ка горе, није ситуација да се све распада, и док је тако добро је.
 
Са ким се највише дружиш од саиграча, ко су ти цимери на путовањима?
 
Ја сам увек цимер са Американцима, зато што причам енглески. Ја сам као неки мост између домаћих играча и странаца, то сам прихватио на себе да њима помогнем да се лакше снађу. Били су прво Вилијамс, па Хоукинс, они су отишли, а сад је уз мене нови Американац Френклин.
 
Да ли би остао у Борцу и следеће сезоне?
 
Остао бих наравно, али требало би да се склопи како треба и са Макабијем, они би требали слиједеће године да одлуче рачунају ли на мене. Имам ја наравно реч у томе, не могу они да ме форсирају, али саслушаћу њихове стручњаке, па ћемо видети.
 
Који су твоји планови за будућност, сањаш ли о НБА лиги?
 
Не знам да ли могу да кажем да имам планове и да ће се све тако десити. До мене је да играм најбоље што могу данас, овдје у Борцу, а касније ћемо видети. Не планирам неке велике планове за себе док се не заврши сезона. Сигурно да сањам и о НБА, али мислим да сам далеко од тога што се тиче и снаге и искуства. Један по један дан.
 
Јеси ли имао позиве да играш за репрезентацију, за коју би се одлучио, Израел, БиХ, Србија…?
 
За сад сам најближи Израелу, позван сам на припреме ово љето, био сам и у млађим селекцијама. Тамо ми је и мајка за коју сам много везан.
 
Које су твоје најаче стране у игри?
 
Мислим да сам бољи у игри лицем према кошу, али могу играти добро и леђима према кошу. Имам добру технику, шут, скочан сам, једино што морам поправити је снага, немам снаге да играм дуго против јачих играча. И то ћу да постигнем, овог лета ћу да радим на томе, и вратићу се, нећете ме препознати.
 
Како изгледа један један твој радни дан, како проводиш слободно вријеме?
 
Мање-више се држим спортског начина живота, мање излазака, више одмора, спавање преко дана, раније идем у кревет. Тренинзи су ујутру и увече и то је мој дан, кошарка од почетка до краја, кад нема кошарке онда се одмарам за кошарку.
 
А пратиш ли кошарку на ТВ-у, ко су ти омиљни тим, играч?
 
Гледам кошарку кад стигнем, нисам од оних који остају до четри ујутру да би гледали НБА. Уживам у Евролиги више него у НБА кошарци. Волео сам да гледам Фенербахче и волим наравно Макаби, пошто познајем све играче у екипи, јер са њима тренирао и играо против њих прошле године, па волим да видим како играју. Омиљени кошаркаш… Нисам баш био фанатик за гледање кошарке, више сам волео да играм, а волео сам да гледам од свих највише Кевина Гарнета.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *