Новогодишњи сан

Стварно бих волио да се оствари јер у суштини није нереалан, чак је скроз обичан. За некога са дубљим џепом вјероватно је смијешан. За мене ће сигурно још дуго остати пука фантазија. Пише: Вукашин Беатовић У стилу нашег великог глумца Владимира Амиџића, са љепшом половином отпутовао сам у раскошну Пешту. Нову годину смо чекали у […]

недеља, децембар 30, 2012 / 06:01

Стварно бих волио да се оствари јер у суштини није нереалан, чак је скроз обичан. За некога са дубљим џепом вјероватно је смијешан. За мене ће сигурно још дуго остати пука фантазија.

Пише: Вукашин Беатовић

У стилу нашег великог глумца Владимира Амиџића, са љепшом половином отпутовао сам у раскошну Пешту. Нову годину смо чекали у бајколикој кафани „Дванаест Апостола“, јели смо домаћу гушчију јетрену паштету, наздрављали черешњи палинком а цимбалиста је свирао Монтијев Чардаш. Без зазирања смо посматрали вјеште покрете и уживали у фацијалној експресији класичног кафанског музиканта. У тренутку нас је погледао и почастио осмјехом из ког је заблистао златан зуб што је био довољан разлог да се и ми честито насмијемо.

Управо тај смијех из сна преточио се у кашаљ на јави. Протрљао сам очи и схватио да сам сâм у соби. Дуго сам се превртао по кревету али нисам успио заспати. Сасвим супротно од очекиваног, умјесто да уживам у недосањаним пештанским призорима који су лебдили свуда око мене, мој мисаони ток је изазвао одрон потиснутог незадовољства.

Ево зашто

У Пешту не могу отићи из два разлога. Нова година је јединствена прилика да се цијела породица окупи у Сокоцу. Ужелио сам се родитеља, нарочито оца који безмало деценију, хљеб насушни тешким радом зарађује у иностранству. Из земље је отишао због терета неимаштине. Са собом је понио чир и екстремно висок крвни притисак као посљедицу ратних рана на које се надовезала немоћ да схвати да за њега као ратног војног нивалида у Републици Српској посла просто нема.

Други велики проблем је пасош. Посљедњи пут сам напустио земљу након што је потписан Дејтон. Била је то једна од најсивљих година у којој је наш добри архипастир, митрополит Николај, организовао одлазак у Грчку за нас, дјецу ратних војних инвалида. Тада смо имали колективни пасош који је одмах по повратку поништен. До дана данашњег нисам извадио нови. Како ствари стоје за коју годину, пошто окончам студије, предаћу захтјев за плаву чиповану књижицу јер већ дуго планирам да кренем очевим стопама и заувијек напустим Републику Српску. Надам се да ћу у том предстојећем дијелу живота стећи услове да обиђем не само Пешту него и бројне дијелове свијета о којима сам тако исцрпно читао.

Ни празнична трпеза неће бити слична оној из снова. У нашој земљи домаће гушчије јетрене паштете нема. У слободној продаји постоји једино увозна пилећа. Судећи по декларацији у њој се налази много механички откоштаних костију и хрскавица а јетра је присутна искључиво у траговима. Умјесто черешњи палинке вјероватно ћемо пити вино. Ракију смо давно отписали јер смо схватили да се истим пићем не може наздрављати за срећу, помињати нечија представљена душа и вршити дезинфекција штека и рукохвата.

Да не буде све тако црно, постоји дио сна који ћу остварити. На Јутјубу ћу пронаћи Монтијев Чардаш а можда и цимбалисту са златним зубом. Нажалост, имам потребу за садржајем који се значајно разликује од оног исфабрикованог по свему пожељног. Кажем нажалост због тога што сам сигуран да су људи спремни да нам опросте све осим оног другачијег у нама што силовито одудара од стереотипа ограниченог просјеком. Једном приликом мој отац рече: „Сине, живот удара ногама у главу, назад не можеш јер ти ја не дам, напријед мораш због себе!“ Како год, пашчад треба „рашћерати“ прије него што подивљају и почну уједати.

Да смо макар мало бољи, лакше бисмо прошли кроз ово безнађе. Ал’ упркос свему остајем при суштинској – битно је да смо живи и здрави, све остало ћемо некако, барем у сновима.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *