Неко и нешто

Читам чланак у задњем “Новом Репортеру” о високом образовању и схватим да се све свело на безличност или општа мјеста. Када све то прочитате схватите да изузев саговорника који су именовани, ништа друго нисмо сазнали. Неки факултети су отворени, неки професори предају на више факултета, по неким мање или више упитним стандардима, али неке фирме […]

петак, фебруар 20, 2009 / 14:34

Читам чланак у задњем “Новом Репортеру” о високом образовању и схватим да се све свело на безличност или општа мјеста. Када све то прочитате схватите да изузев саговорника који су именовани, ништа друго нисмо сазнали. Неки факултети су отворени, неки професори предају на више факултета, по неким мање или више упитним стандардима, али неке фирме дају предност појединим факултетима.

Шта нам ово говори?

Прво, испаде да нас у Бања Луци, Републици Српској и Босни и Херцеговини, има најмање осамсто милиона, па је веома тешко идентификовати, а поготово именовати спорне факултете, професоре или студенте. Много смо велики!

Такође то говори да још увијек живимо у једној великој паланци, гдје је замјерање било коме непожељно, а богами и неисплативо. Што би рекли у мом родном крају "нека свога и у гори вука". И док цијела Бања Лука "бруји" о купљеним дипломама, цјеновницима за испите и плагијатима магистарских и докторских радова, медији шуте. Ваљда очекују да ће некоме с факултета прорадити савјест да пријави неког свог клијента/студента или још боље, да неки мазохиста сам себе пријави.

Ово упућује и на лицемјерство академске заједнице којој ова ситуација и те како одговара. Државна служба ти даје велике могућности, нарочито да се бавиш приватлуком. На државном факултету стичеш углед и звање, а приватлук ти омогућава да га уновчиш. Минимални ризик, максимална чар.

Ови из Министарства просвјете живе у свом стакленику, баве се нострификацијом диплома стечених у нормалним земљам и на нормалним универзитетима. Само их неки црвени тепих или камере могу натјерати да изађу из тог свијета "Љепше Српске".

И док ми живимо у безименом свијету неког и нечег, наше новинарство и школство, али и све остало, полако пропада у блато баналности и осредњости.

Само не таласај.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *