Небојша Вукановић – Човјек чистих руку

Они који прате БН ТВ познају га, како по нагласку, тако и по духовитим и храбрим репортажама из Херцеговине. Пажњу шире јавности је привукао за вријеме ванредних избора у Билећи, када је открио подвалу министра Чађе са ватрогасним развалним алатом.

уторак, фебруар 23, 2010 / 08:04

На први поглед дјелује као прави саговорник Фронтала: непоткупљив, бескомпромисан, храбар и духовит. Владика Григорије му је дао футуристичку дијагнозу о тешком побољевању, а остао је и без посла у просвети. Без обзира на то, он наставља да ствари назива својим именом и критикује негативне појаве у друштву о свом трошку. Основао је чак и локалну политичку партију, али није имао 5.000 КМ да изађе на изборе.

О свему овоме смо причали са професором историје и географије, који намјерно избјегава да прича о епизоди у којој је убиједио ватрогасце у Билећи, да дају изјаву о томе како је “поклон” министра Чађе већ сутрадан враћен у Требиње одакле је донесен. Небојша свако питање одговором упорно преноси на шири друштвени план.

Овај јунак независне мисли и слободе говора, у главном граду РС је посљедњи пут био прије три године. Фронтал.РС планира серију округлих столова по градовима Српске, те јавно узима на себе обавезу да на оном у Бањој Луци, обавезно угости професора Вукановића.

Питао: Дани(ј)ел Симић

Станислав Чађо се оградио од упада у БН ТВ, мислите да је у стању да се данас огради од вашег истраживачког новинарства?

Сигуран сам да не може да се огради, нити ми је јасно како се један министар може оградити од ствари, које ураде институције и особе које су му подређене? То је доказ да у нашој држави не постоји довољно одговорности код људи на најодговорнијим функцијама.

Господин Чађо током последње посјете Херцеговини изразио је незадовољство мојим радом, тврдећи да плашим људе и његове пријатеље у Бањој Луци. Полиција стално говори да је безбједоносна ситуација у Републици Српској добра, и сваке године све боља и боља, а ако неко у то посумња – онда не ваља посао. Криминала нема, а онда се након неколико мјесеци ухапси педесетак особа, чланова разних мафијашких криминалних група.

Умјесто да се одлучно бори са свим видовима криминала, полиција изводи спектакуларне акције пред телевизијским камерама, у којима се на помпезан начин хапсе ситни криминалци и преступници, код којих се у џеповима или носу нађу мале количине дроге, док су све крупне рибе нододирљиве. За пар дана регрутују се нови сљедбеници и курири, који за босове настављају да раде посао док њихове колеге не изађу из затвора. И тако у круг.

Код нас у Херцеговини готово да се свакодневно хапсе лица која транспортују дрогу из Црне Горе на запад, и може се рећи да је то овдје једна од најуноснијих привредних грана, у којој је на црно запослен велики број људи. Нажалост, углавном младих и незадовољних. То за полицију и државу није забрињавајућа појава, ствари се стављају под тепих, а бојим се да ћемо се за коју годину претворити у Сицилију, Колумбију и Мексико.

Тек када будем видио милионере без дана радног стажа иза решетака, одузету имовину, куће, станове, луксузне аутомобиле и новце са рачуна; онда ћу бити увјерен да се држава покушава борити са криминалом. Ипак, тешко је очекивати да неко удари на себе и своје другаре, и угрози своје позиције. Иначе сматрам да је правосуђе и преплаћени судије и тужиоци далеко одговорнији од полиције за рапидан пораст криминала.

Како сте доживјели скандирање вашег имена у побједничком табору у Билећи?

Па морам признати да ми је било помало непријатно, када сам улазио у Спортску дворану у Билећи на завршни предизборни скуп опозиције, и касније на прослави побједе Драгана Бабића, када је окупљена маса почела да скандира моје име, грли ме, лупа по ауту…

Људи вјероватно цијене то што радим, и можда сматрају да сам ја у доброј мјери утицао на расположење и политичко опредјељење јавног мнења. Бојим се само да ће ме ти исти људи касније кудити, ако нова власт и начелник буде радио и понашао се као његови претходници. Људи воле да на телевизији или у новинама виде ствари које се дешавају око њих онакве какве оне и јесу, без шминкања и уљепшавања, и то је, можда, разлог за те аплаузе и подршку.

Како вас служи здравље, обзиром на јавне поруке од стране владике захумско-херецеговачког и како уопште доживљавате ту његову изјаву?

Па одговор на ово питање може да произађе из претходног. И владика Григорије је чуо вјероватно да су људи скандирали моје име, и да сам ја донекле можда узрок и кривац за пораз СНСД на изборима, па је одлучио да ме опомене да се дозовем памети. Владика јесте најмоћнији и најутицајнији човјек у Херцеговини, али ипак не треба сви да га слушамо и радимо како он мисли да је најбоље.

Искрено нисам био пуно ни изненађен, а ни увријеђен, јер је владика и раније критиковао мој рад, и чак издавао писана саопштења испред Епархије захумско-херцеговачке и приморске, након мог прилога о криминалу и корумпираности правосудног система, и критиковао је још неке моје прилоге. Тада сам био изненађен, а сада нисам.

Одмах сам му пришао и питао сам га шта је хтио да каже у свом дугом, десетоминутном говору посвећеном мени. Није желио да ми одговори, тврдећи да нисам глуп и да могу да га разумијем. Да ли сам глуп није моје да говорим, али дефинитивно га нисам разумио, зашто је на славу града током здравице говорио о изборима, политици… Некада је и владика као ја критиковао полицију, безбједносну ситуацију, политичаре, говорио јавно о њиховим неспособностима, манама и посљедицама таквог рада.

Прије десетак година, након још увијек нерасвијетљене смрти једног дјечака, оштро је говорио окупљеном народу у Требињу, који је устао против безакоња и насиља, и тада је добио подршку свих грађана. Прије двије године, након што је епархији украдено возило, одржао је и говор одборницима и полицији у Скупштини општине Требиње. Током расправе о безбједности, захтијевао је од свих одговорних и институција да боље раде.

Ја сам некада био убјеђен да смо на истој страни, и да се и један и други боримо против аномалија које су уништиле наше друштво и омогућиле Албанији да нас претекне у дугогодишњој трци за последње мјесто у Европи. Ипак изгледа да није тако и да су се ствари временом промијениле, јер владика сматра да је указивање на криминал, корупцију и непотизам – богохуљење.

Претпостављам да је његов иступ произашао из глава и размишљања неких његових блиских пријатеља и сарадника, који сматрају и говоре ми да сам непријатељ града и Херцеговине, јер је тобоже црним и блатим. Деценијама се овдје ћутало о стварима које су гуране под тепих, и због цензуре или аутоцензуре, нико о њима није желио јавно да говори. Такво понашање довело нас је до дна, иза нас нема нико, и ствари треба промијенити.

Сваког директора, посланика, министра, судију, тужиоца, криминалца; треба опоменути ако не ради како треба и чини грешке које све нас скупо коштају, а не тапшати га по рамену, соколити и говорити да је најбољи, најспособнији, најпаметнији… Сматрам да ја не блатим Херцеговину, већ желим да се ствари поправе како млади и образовани не би одлазили одавде и како нас не би било из године у годину све мање и мање. Сигуран сам да то схватају и владика Григорије и многи други који ме куде и нападају, али им такав мој рад тренутно не одговара.

Какво је заправо ваше политичко опредјељење?

Ја сам десничар и антиглобалиста. Нисам присталица, нити члан ниједне политичке странке у Републици Српској, јер су све оне мање више биле на власти и показали шта знају и умију, али сматрам да се садашња власт под хитно мора мијењати.

Ако бих морао да истакнем неког домаћег политичара изабрао бих предсједника ДСС-а Војислава Коштуницу. Јесте био у више Влада са неприродним партнерима и није много тога урадио, али сматрам да је један од најпоштенијих и сигурно најпринципјелнијих српских политичара. Није уцјењен и није радио како је одговарало неким моћницима, и због тога је изложен сталним нападима и критикама прозападних медија и политичара. Врло мало га има у јавности и сматрам да је то један од главних узрока слабе подршке грађана на изборима.

Како сте ви ишчитали партијску директиву премијера Додика, поводом рада директора јавних предузећа?

Мислим да имамо све мање брендова и све мање успјешних компанија, јер се политика мијеша у све поре друштва, а нарочито у привреду гдје никако не би смјела. Новца за криминалну приватизацију могли су да имају само лопови и криминалци, али они углавном не знају да воде сумњиво и за багателу купљена предузећа.

Данас је боље да сте криминалац у владајућој странци, него неопредјељени интелектуалац. Боље ћете напредовати и лакше добити посао. Годинама код нас нико не ради посао за који је квалификован па су нам историчари и агрономи на челу Телекома, пекари на челу електро-предузећа и слично. Битно је да сте партијски подобни, да дајете новац за страначке активности, да запошљавате заслужне другаре и активисте који су се истакли у врбовању гласача и лијепљењу плаката, а то како предузеће послује најмање је битно.

Стручни и паметни, који нису жељели да се укалупе, морали су да оду одавде, или да остану на маргини друштва и дешавања, а таква вишедеценијска политика довела је нашу привреду у овакву ситуацију. Најбољи примјер за то је и писмо које је премијер недавно упутио општинским одборима своје странке, или податак да на требињском Бироу имате 26 младих и незапослених електроинжењера, а да посао у ХЕТ-у и другим државним предузећима добијају особе са оне стране закона.

Донедавно сте радили у просвети, зашто то више није случај?

То није питање на које ја требам да дам одговор већ неко други. Ја сам по занимању професор историје и географије, и радио сам као професор у једној требињској школи двије и по године. Директор ми је рекао да морам да престанем са радом, а у више наврата и разговора навео ми је различите разлоге.

Доживио сам као личну увреду одлуку да ми се без разлога и ваљаног објешњења да отказ, а да се послије за то исто и упражњено радно мјесто распише конкурс. Ипак поносан сам на чињеницу да су се ученици жалили на такву одлуку, да су писали жалбе и тражили да останем, иако сматрају да сам строг и захтијеван. Много ми више значи подршка својих ђака, који су били формирали и групу на Фејсбуку да сам најбољи професор и у њу се за пар дана учланило 80% свих ученика којима сам предавао, него мишљење неке особе која је постала директор школе као кадар СДС, а сада остала на истој функцији као истакнути кадар СНСД. Такве особе немају став и мишљење и морају да раде оно што им се нареди.

Сигуран сам да не бих добио отказ да сам члан или присталица владајуће странке. О томе како сам добио посао, зашто је прије неколико година поништаван конкурс на коме сам ја био једини кандидат, да би посао добила особа која није ни конкурисала, те како су вођени судски спорови са појединим школама и како је судија у поступку сакривала пресуду да би ми истекао рок за жалбу, могао бих написати роман. Али о томе ћемо неки други пут.

Кад сте посљедњи пут били у Бањoj Луци и колико је далеко главни град РС, гледано из Требиња?

У Бањој Луци сам био прије три године, и врло, врло ријетко долазим у нашу пријестоницу. Сви моји пријатељи углавном су студирали и раде у Београду, немам родбине, посла и обавеза, па нажалост ријетко долазим у Бању Луку. Надам се да ћу ускоро имати прилику да је боље упознам.

Да ли је истина да имате своју политичку странку?

Да, уочи локалних избора успио сам да оснујем странку „Покрет чисте руке“. Многима је назив чудан, али сматрам да ствари код нас могу да промијене нови млади и неукаљани људи, који би требало да полако узимају одговорност у своје руке. Већ деценијама на домаћој политичкој сцени круже мање-више исте фаце које се циклично смјењују на функцијама и обећавају да неће правити грешке од раније и да ће бити бољи. Ја им пуно не вјерујем.

Тренутно, на примјер, у жижи домаће јавности је особа која је била политички активна прије него што сам се ја родио, и која је до сада промијенила више странака. Од крајње љевице, преко грађанског центра, до крајње деснице. Ти људи су имали прилику и показали шта могу, и вријеме је да се повуку.

Код нас у Требињу ситуација је још израженија, и ја у шали кажем да је код нас на власти већ три деценије Требињска странка. Група од десетак – петнаест међусобно повезаних људи, који су добро распоређени у више странака и већ деценијама заузимају све најважније функције и питају се о свим стварима. Каткад, ако им затреба, у своје редове приме и неког млађег кога купе за ситниш, поставе га и онда он послушно уђе у машинерију и ради по њиховим правилима. Таква политика је упропастила један од најљепших градова у Српској и отјерала све способне и младе.

Као примјер могу навести да је у мојој генерацији било 120 људи који су завршили факултете од Београда, Москве до Швајцарске, а осим мене у Требињу је остало још само њих двоје, троје. Ствари се могу промијенити тек ако оснујете политичку организацију која ће да окупи младе, храбре, образоване вриједне и поштене људе, који ће се супроставити садашњој власти и систему. Због тога сам основао странку која ће за почетак имати само локални карактер.

Јасно сам навео шта су нам циљеви и приоритет, и како се они могу реализовати. Једна од занимљивости је да прије учлањења треба потписати пиступницу да не тражите посао или неку другу корист од чланства, и да вам је циљ да промијените ствари. Тако желим да се оградим од користољубивих људи, а мислим да је таквих бар 90% данас у политици. Тешко је данас окупити већу групу ентузијаста, која би жељела да ствари помјери са мртве тачке, али треба покушати.

Риба од главе смрди па да би човјек могао да ради шта науми мора да буде чист и неуцјењен. Због тога сам тако и назвао странку. Многе ствари које сам навео у свом програму узеле су друге странке и ставиле у своја предизборна обећања на посљедњим изборима, али народ зна ко шта може да уради и испуни.

Која је била њена судбина на изборима?

За пријаву за прошле локалне изборе требало ми је 5.000 марака које у том тренутку нисам имао па сам то пролонгирао. Ако ми Бог да здравља па да добијем довољну подршку и нешто се будем питао сигуран сам да знам како бих увео ред у ову свеопшту анархију, и показао како се бори против криминала, мафије, корупције. Шта ће бити на неким наредним изборима видићемо, али знам да ме се многи моћници боје и да не гледају благонаклоно на то што радим јер би им могао угрозити позиције, фотеље, новчанике…

Како оцјењујете тему референдума?

Референдум је важно питање са којим се многи данас лако играју. Да би сте провели референдум и реализовали његове резулате, поред унутрашње подршке треба се обезбједити и спољну подршку. Њу данас немамо, и ко зна када ће се повољан тренутак десити. Послије 1918. године, када је краљ Александар, нажалост, пропустио јединствену прилику да ријеши српско национално питање, шанса нам се до сада није пружила.

Док сам предавао ученицима стално сам говорио о тајном споразуму, који су у једном аустријском дворцу 1876. године потписали министри вањских послова Русије и Аустро-угарске, гроф Горчаков и Андраши, у коме стоје три важне ствари: Србија не смије да изађе на море, не смије да пређе ријеку Дрину, и да не може бити јаке словенске државе на Балкану. Погледајте сада карту овог дијела Европе и све ће вам бити јасно.

Умјесто што причамо о референдуму и отцјепљењу и тако доводимо у заблуду наивне и лакомислене грађане, политичарима би боље било да су нешто радили и јачали Српску. Додик је једном добио изборе са референдумом и сличним мегаломанским обећањима, и та прича ни позицији ни опозицији неће користити на октобарским изборима. Умјесто што су крали и отимали, продавали и уништавали институције зарад личне користи, у ових 15 година након рата наши политичари су могли да створе економски јаку, а онда и независну Републику Српску, која би имала само један лабав оквир који би се звао Босна и Херцеговина.

Он би кад тад пукао под јаким унутрашњим притиском. Имали смо своју полицију, војску, царину, порески систем, граничну полицију, сва јавна предузећа, министарства… Да смо их јачали а не уништавали и продавали, данас нам референдум и не би требао, јер држава састављена од једног стабилног, уређеног и економски јаког, а другог слабог ентитета, не би ни могла да опстане.

Данас се хвалимо како смо тобоже бољи дио Босне и Херцеговине, а то вам је као да се добар спортиста хвали да је побиједио инвалида са теговима око ногу, у трци на 100 метара.

Какви су данас изгледи за остварење пројекта аеродрома у Требињу?

Од самог почетка, негдје 2006 године, када се код владике Григорија и премијера Милорада Додика родила та идеја, да наше мало мјесто постане свјетска метропола са међународним аеродромом, ја сам се опкладио и зарекао да ћу гурати на лер сваки авион који слети или полети на писту на Зубцима до 2020. године, и да ћу носити мајицу „извините, погријешио сам“.

Био сам поприлично усамљен у својим ставовима, а данас је све више истомишљеника. Премијер је током једне од бројних посјета југу Републике Српске, не тако давно обећао летове до 2011. године, а ја сам му дао још девет година форе и за најмањи пајпер да слети на писту. Урадио сам више прилога у којима сам исмијавао њихове сулуде идеје и замисли и не бих да се понављам, а обећање понављам још једном и то јавно.

Замислите само да један град који нема аутобуску станицу, и који не може да ријеши један такав релативно прост проблем; да са друге стране добије међународни аеродром за пола или цијели милион путника годишње, а у непосредној близини су још четири међународна аеродрома. Такву концентрацију нема Њујорк и Хонг Конг, а камоли да је то потребно кршевитој Херцеговини. У предузећу „Аеродром Требиње“ које је недавно основано и ради пуном паром, рачунају чак и на туристе и вјернике који долазе у Међугорје, а не знају да је брже и лакше доћи из Лондона на Зубце, него са Зубаца преко Жегуље и уског кривудавог пута у западну Херцеговину.

Но, да ја увијек не будем песимиста, и да не блатим и црним Херцеговину, пустићемо људе и стручњаке да раде свој посао и сачекати резултате.

Осјећате ли се као новинар који ради под притиском?

Притисака наравно увијек има, јер би сви жељели да радите у нечијем интересу, и да они имају корист од вашег рада. Једном су незадовољни једни, потом неки други, трећи…

Често ме оспоравају, вријеђају, нападају, али ја не хајем пуно за то, и надам се да ћу истрајати. Све док ми неко не купи поткошуљу, фармерке или стави 10 марака у џеп, нећу се никога бојати.



2 КОМЕНТАРА

  1. Свака част овом момку-новинару на његовој храбрости и инветивности. Камо среће да их има више.Ко каже да име не персонификује личност?

  2. O Nebojsi imam visoko misljenje i kao covjeku, i kao novinaru.Pozdrav Nebojsi !
    I , mislim da ime vrlo cesto personifikuje licnost. Kad me je moj rodjak koji je dobio sina pitao kako mi se svidjaju imena Boris i Bojan, rekao sam mu: Nebojsa , a ne Bojan. I zasto Boris? Kada ga budes zvao reci ces: BORIseeeee! Dokle cemo mi nase sinove da zovemo u borbu?Dokle cemo ih radjati i hraniti za borbe?
    I, dade rodjak sinu prekrasno ime Bozidar.
    No, ovaj tekst me je obradovao jer sam procitao da Frontal RS planira okrugle stolove po gradovima RS. Samo da ne dodje, nedobog moj Frontal RS u moj grad u julu i avgustu kada ja obicno ne budem tu.
    Nadam se da necu bas biti te “srece”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *