Могућност вјечног мира

За обликовање свога комшилука и за изградњу безбедне и мирне будућности за своју децу коначну одговорност сносе само суседи, и нико други осим њих. Пише: Стефан Каргановић У чувеној расправи О вечном миру, Емануел Кант наводи следећу мисао: „Током трајања рата, држава не би смела да дозволи такву врсту непријатељстава што би поверење у будући […]

уторак, новембар 22, 2011 / 12:30

За обликовање свога комшилука и за изградњу безбедне и мирне будућности за своју децу коначну одговорност сносе само суседи, и нико други осим њих.

Пише: Стефан Каргановић

У чувеној расправи О вечном миру, Емануел Кант наводи следећу мисао: „Током трајања рата, држава не би смела да дозволи такву врсту непријатељстава што би поверење у будући мир учинило немогућим.“ Штета што Кант има тако мало следбеника на Балкану. Балкански супарници изгледа не само да одбацују потпуно Кантов савет; они се заправо такмиче ко ће кога више озлоједити и ко ће коме забости прст у око толико болно да ће свака нада на нормализацију односа у будућности постати илузорна.

Афера Сребреница могла би послужити као очигледан пример. Прећутно се прихвата да је у ратној пропаганди чак и најбезочније извртање истине дозвољено. У случају Босне, жалосно је да се оно што је својевремено почело као ратна пропаганда, много година након завршетка сукоба претворило у неуипитни канон политичке коректности или, ако желите, немилосрдно наметнута интелектуална лудачка кошуља. Од друге стране (и од света у целини) очекује се да прихвате математичку једначину која је очигледно нетачна. Као подстицај за клањање лажи, нема чак ни обећања да би као награда могла уследити нека врста мира или помирења. Као највише, и то само можда, нуди се могућност незнатног стишавања урнебесне и увредљиве реторике.

То несумњиво јесте рецепт за вечно неповерење и латентни сукоб, ако не за отворени рат, али за мир свакако да није. Бесмислено је очекивати од стране која је на подручју Сребренице изгубила неколико хиљада душа да се мирно сагласи да њене жртве пропадну негде у црној рупи историјског заборава, док се надуване тврдње њених супарника користе за изградњу жртвеног мита ради стицања политичке користи. Можда јесте тачно да, поред Еуклидове, постоји још неколико подједнако важећих геометрија, али чињеница је да је математика и даље само једна. Лажна, орвеловска једначина: 2 + 2 = 5, коју једна страна у сребреничкој дебати безобзирно покушава да наметне другој, једноставно не функционише. А ако је тачно да она не функционише, али се на њој ипак и даље безобзирно инсистира, то може да има само једну практичну последицу. Обични људи у Сребреници, без обзира на народност или веру, никада више неће бити безбедни, нити ће имати нормално окружење где ће моћи да живе, да се друже и да одгајају своју децу.

Бескрупулозна злоупотреба Сребренице у својству политичког адута, сурово коришћење не само мртвих, већ и живих, а потенцијално и још нерођених, представља изузетно кратковиду и слабоумну тактику корумпираног вођства босанских Муслимана. Да то руководство не одликује висок степен интелектуалне бриљантности, сасвим је сигурно. Али постоје неке ствари за које, како се то у Америци каже, није потребно бити „ракетни научник“ да би се приметиле и уважиле. Једна од тих ствари је да сребреничка пропагандна лакрдија из времена рата није била производ промућурности сарајевске клике него је, између осталог, била резултат потребе западних стратешких партнера да сребреничку причу искористе за побољшање својих натегнутих односа са исламским светом, као цуцлу за његово смиривање. Капацитети који су били стављени на располагање ради ширења сребреничког мита могу бити повучени у сваком тренутку. То је на програму Фарида Закарије на каналу CNN врло отворено изјавио својевремени партнер, покојни Ричард Холбрук. Он је саопштио да сврха америчких интервенција, прво у Босни, а затим на Косову, није било наклоност према БХ Муслиманима већ нешто друго: да се исламски свет убеди да САД нису његов непријатељ на баш свакој тачки земљиног шара (CNN, 19 април, 2009). Очигледно је да „ракетне научнике“ у Сарајеву нико није обавестио да су стратешка партнерства ноторно нестабилна и да се стратешки интереси непрекидно налазе у стању креативне променљивости.

Из тих чињеница произилази закључак да се стратешко окружење стално мења. Данашњи анђели могу постати сутрашњи ђаволи, и обратно. Тренутни „анђели,“ наравно, немају апсолутно никаквог независног утицаја ни на политичке ни на медијске механизме који би им били неопходни да њихова сребреничка прича у стилу 2 + 2 = 5 буде одржива на дужи рок. Онога тренутка када њихови стратешки ментори буду проценили да је дошло до раскорака у интересима, и када услед тога они буду одлучили да своје босанске штићенике (као многе друге пре њих) оставе на цедилу, и сребреничка прича ће се неславно урушити као кула од карата. Наговештај такве могућности је и недавни фијаско сребреничког лобија у скандинавским земљама у вези са неуспелим покушајем да спречи приказивање сензационалног документарца норвешког редитеља Оле Флијума, „Сребреница: издани град“.

Да ли је сарајевско руководство спремно за овакву, веома вероватну, могућност? Имају ли они некакав План Б за када се то буде догодило?
Ево предлога, и нека послушају барем Канта ако им не одговара да им „Историјски пројекат Сребреница“ соли памет. Први корак, нека покушају да поразговарају са својим суседима. Други корак, нека покушају да сазнају шта је то што њихове суседе тишти. Трећи корак, нека деполитизују једно суштински морално и људско питање и нека дозволе да бол и патња свих жртава дође до изражаја. Нека се образује заједничка комисија састављена из људи беспрекорног карактера и кредибилитета, којој би се дало довољно времена и средстава, и нека они у миру и без притисака са стране истраже шта се догодило у и око Сребренице током ратног сукоба у целини, од 1992 до 1995 године.

Ратна пропаганда која, нажалост, често изврће истину, природни је продужетак ратних дејстава и она зато такође представља непријатељски чин на који се односи Кантово упозорење. Уколико водећи људи обдарени мудрошћу такву пропаганду не би опозвали и објективно преиспитали одмах по престанку војне неопходности, њен дугорочни ефекат на поновно успостављање мира може бити само крајње штетан.

Бескрајно аматерски и глуп видео цртаћ у продукцији фантомске муслиманске фондације „Златни Љиљан“,  који преплављује интернет, анонимним ауторима неће донети Оскар за цртане филмове. Али уколико буде дошло до новог масовног крвопролића у Босни и Херцеговини, они ће свакако имати свој грешни удео у томе.

Охрабрујемо читаоце да то остварење погледају на линку и да о томе донесу сопствени суд.

Страни спонзори и окупатори долазе и одлазе. Али, као што народ Босне врло добро из историјског искуства зна, суседи остају заувек да живе једни поред других. Према томе, за обликовање свога комшилука и за изградњу безбедне и мирне будућности за своју децу коначну одговорност сносе само суседи, и нико други осим њих.

 



0 КОМЕНТАРА

  1. не знам да ли аутор чита коментаре али без обзира…
    Овдје не треба истрага само о Сребреници већ о читавом сукобу. да, било би добро да је проведе стручна и посве независна група истраживача али сумњам да ће се то икада десити (првенствено јер то не одговара ни једној страни) па смо осуђени на више истина и константа препуцавања о томе ко је имао више жртви… Наиме, стратешки партнери не долазе сами. Довољно се сјетити једног случаја (а има их више) из 19. вијека када су румунски јевреји били прилично изненађени када су чули да су јевреји грађани САД-а 1877. упутили петицију секретару државе да интервенише у име њихових румунских и турских сународника. Они сами то нису тражили. Захтјев је дошао из вана након што се питање грађанских права јевреја у Румунији почело постављати у европским и америчким медијима. У цијелу причу се умијешао и Бизмарк и на Берлинском конгресу су грађанска права за јевреје у Румунији била гарантована. На крају се испоставило да је Румунија само формално дала то право неколико стотина јевреја и зауставила процес те да их нико више није за то ни питао – јер је основни циљ био куповина румунске жељезнице а ово само искориштено за уцјену румунског принца. У протеклих 60 година је било превише радника који су предано радили на рушењу “комунизма” да би ту причу ико отпетљавао. А и да проба вјероватно би прошао као шпански судија Балтазар Гарсон. Он је, наиме, након што му је допуштено и што је провео истрагу и подигао оптужницу против Буша и његових сарадника те Бин Ладена и његових сарадника а позивајући се на универзалну јурисдикцију када се ради о ратним злочинима покушао отворити и истрагу о шпанском грађанском рату. Е, тада му је речено да је прекорачио овлаштења, ексрепсно му је монтирана нека оптужба, суспендован је са посла и тренутно раду у Међународном кривичном суду.. и још је проглашен за социјалисту…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *