Милосрдни анђео још убија у Србији

Процењује се да је за 78 дана бомбардовања 1999. изручено 10-15 тона осиромашеног уранијума. – Из године у годину све је дужи списак оболелих (и умрлих), годишњи раст износи 1,9 одсто Остаци НАТО пројектила са осиромашеним уранијумом у Војном музеју у Београду Као на споменику невино страдалим запосленима у Телевизији Београд исто питање: Зашто? И […]

понедељак, децембар 17, 2012 / 09:14

Процењује се да је за 78 дана бомбардовања 1999. изручено 10-15 тона осиромашеног уранијума. – Из године у годину све је дужи списак оболелих (и умрлих), годишњи раст износи 1,9 одсто

Остаци НАТО пројектила са осиромашеним уранијумом у Војном музеју у Београду
Као на споменику невино страдалим запосленима у Телевизији Београд исто питање: Зашто?

И злочинцима и само себи поставио га је генерал у пензији Слободан Петковић, врсни зналац атомско-биолошко-хемијског оружја (и ратовања), који је руководио откривањем и уклањањем озрачених отпадака у току НАТО бомбардовања и касније.

Своја запажања објавио је у књизи „Злочин у рату, геноцид у миру”, управо изашлој из штампе у саиздаваштву „Службеног гласника” и Друштва Србије за борбу против рака.

Наслућујете, надамо се, да је на двестотинак страница исписано уверљиво сведочанство, поткрепљено обиљем података и стручних запажања, које су потписала још двојица угледника – Владислав Јовановић, негдашњи министар иностраних дела СРЈ, и проф. др Слободан Чикарић, дугогодишњи председник Научног савета Института за онкологију и радиологију.

Нема никакве сумње да прилично уопштен поднаслов (Последице НАТО бомбардовања Србије 1999) недвојбено упућује на други део наслова – геноцид у миру. Зашто?

Из године у годину све је дужи списак оболелих (и умрлих) од безобзирног засипања наше земље осиромашеним уранијумом, коју су Немци у једном документарцу прозвали „смртоносном прашином”. Више од хиљаду циљева у последњој Југославији, а највећма у Србији, гађано је из ваздуха и с мора, од чега 60 одсто у насељима.

„Сребрним метком”, како се војничком речником описује сваковрсна ђулад и танад обогаћена осиромашеним уранијумом, нането је нешто више од 112 удара! Зашто?

Зато што се таква муниција одликује већом убојитом моћи: осиромашени уранијум, један од најопаснијих радиоактивних отпада, гушћи је од олова 1,7 пута, а од гвожђа 2,47 пута. Користи се за пробијање тенковских оклопа и јаких утврђења.

Тако се, уосталом, зове остатак уранијума после прераде фисионог горива јер садржи мање изотопа – једног од три појавна облика у природи означеног бројем 235; остала два су 234 и 238. (Изотопи су атоми хемијског елемента чије језгро има исти атомски број, а различиту атомску масу.)

Здружени злочин 19 земаља чланица НАТО-а изродио се, према речима генерала Слободана Петковића, у еколошку катастрофу која је „по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације”, оптужујући их да су „према неким карактеристикама, водиле нуклеарни – радиолошки и хемијски рат”.

Процењује се да је за 78 дана изручено 10-15, иако је НАТО невољно признао – ваљда за утеху озраченом становништву – мање. Тек у фебруару 2000. године, под притиском јавности у поменутим земљама, потврђено је да је коришћен осиромашени уранијум, без иједне назнаке колико и где. И да не поверујете властитим очима: 44 посто у последњих десет дана, после споразума две стране да се ратна дејства окончају! Зашто?

Упркос прикривању у које је била умешана Светска здравствена организација (!), под руководством бивше норвешке премијерке Харлем Брустат – што је обзнанио британски физичар Кит Баверсток – поједине оптужујуће чињенице избиле су на видело.

Поменути научник је, поред осталог, написао да налази „…потврђују да је оружје са осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично (оштећује генетски материјал), што доводи до деформитета нерођене деце”.

Управо ову и сличне тврдње избацила је из извештаја речена челница СЗО, на основу чега је главна тужитељка Хашког суда Карла дел Понте 2001. закључила да, према наводима генерала Слободана Петковића, „НАТО и САД, бомбардујући 1995. Босну и Херцеговину и 1999. СР Југославију, нису повредиле Женевску конвенцију”! У првом случају се, наравно, мисли на Републику Српску.

И Александеру Милеру, из радиолошке лабораторије Министарства одбране САД, Светска здравствена организација забранила је да објави налазе који су „недвосмислено показали генотоксичност осиромашеног уранијума”. Нису га, чак, ни позвали 2001. у делегацију која је посетила Балкан. Зашто?

Да су НАТО и САД унапред знали да је оружје са осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично, поткрепљује нуклеарно-хемијско-биолошки приручник, који је 22. новембра 1999. потписао пуковник Освалдо Бизари, на чијој је насловници мртвачка глава. Довољно је само прочитати како је насловљен: „Кфор, интернационалне бригаде, Запад, осиромашени уранијум, информације и инструкције”.

СР Југославија се, нажалост, уздржала на гласању у Уједињеним нацијама да се забрани употреба муниције са осиромашеним уранијумом, а није ни тражила да одговарају западне главешине које су то наредиле. Зашто?

Трећепотписани проф. др Слободан Чикарић истиче да је НАТО изручио око 15 тона осиромашеног уранијума, због чега учесталост појаве малигних обољења, у просеку, годишње бележи раст од 1,9 одсто. За 2009. (499 на 100.000 житеља) приближила је нашу земљу Западној Европи: „Те године откривено је у Србији (7,2 милиона становника) 35.000 новооболелих случајева малигних тумора свих локализација”.

И за следеће три, које су за нама, предвидео је да ће постотак разболевања остати непромењен!
На основу бројних показатеља, поткрепљених домаћим истраживањима, закључио је „да је у Србији почињен геноцид sui generis (својеврсни)”. Смртоносни товар „Милосрдног анђела” остаће заувек на нашем тлу! Отприлике онолико колико постоји планета на којој живимо.

„Психијатри би можда рекли да има нечег фројдовског у тој апотеози окрутности агресора према жртви”, написао је Владислав Јовановић, који пита: „Зашто Србија није искористила оболевање од леукемије војника шпанског контингента Кфора, као и неколико Италијана, за алармирање међународне јавности и залагање за озбиљну међународну истрагу под патронатом ОУН о последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом по животе и здравље становништва на угроженим подручјима, а посебно на Космету?”

Зашто?

Станко Стојиљковић



0 КОМЕНТАРА

  1. “СР Југославија се, нажалост, уздржала на гласању у Уједињеним нацијама да се забрани употреба муниције са осиромашеним уранијумом, а није ни тражила да одговарају западне главешине које су то наредиле. Зашто?”

    😀 Зато што су људи који нас воде на платном списку ових истих који су истресали ослабљени уранијум по нама..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *