Љиљана Чекић

Миленијумска традиција

Предизборна кампања траје мјесецима, можда и годинама. Тачније, чини се да никад и не престаје. И тако већ деценијама… Без промјене, без помака набоље. Исти људи, па онда понеко ново лице, или лице из сјене које одлучи да изиђе у јавност, итд. итд. Досадно, напорно, необећавајуће…

субота, септембар 17, 2016 / 19:00

Предизборна кампања траје мјесецима, можда и годинама. Тачније, чини се да никад и не престаје. И тако већ деценијама… Без промјене, без помака набоље. Исти људи, па онда понеко ново лице, или лице из сјене које одлучи да изиђе у јавност, итд. итд. Досадно, напорно, необећавајуће…

Покушавам да пронађем шта нам нуди опозиција, а шта позиција, шта ко намјерава да уради ако добије власт, како ће њихове изборне побједе утицати на животни стандард, на нешто што се зове будућност… И слабо ми иде. Углавном, нико ништа не обећава.
И онда ми који нисмо и никада нећемо бити плаћени за то почињемо да смишљамо како овај народ извући из провалије. Елем, овако: добро би било да сваки град набави више хиљада оваца или крава и да оне пасу по околним брдима, која су ионако празна. Млијеко и месо те стоке било би здравије од оног које је узгојено по шталама, па би се као такво могло скупље продавати. У градовима би се онда отвориле фабрике за прераду меса, клаонице, кожаре, мљекаре, фабрике за прераду вуне, итд. Производе из тих наших хипотетичких фабрика не бисмо пласирали на европском тржишту јер њима никад ништа наше није ни ваљало, нити ће ваљати. Требало би да се активирају старе везе са несврстанима, да бисмо њима продавали наше производе. Био би то мукотрпан, али поштен пут у „бољу будућност“. Запослили би се технолози, ветеринари, биолози, хемичари, лаборанти, месари, кожари, мљекари, возачи, механичари, електричари, виљушкари, носачи, чобани, портири, кафе куварице, чистачице, а било би и неколико каубоја који би на коњима обилазили четвороного национално благо. Ови каубоји су више због свијета него због нас. Они нам били нешто као гарда.

Коме год сам испричала ту идеју гледао ме избуљено као да никад није чуо ни за ливаде, ни за краве и овце, сиреве и говедину… Чини се да она прича о сељачком поријеклу функционише само на нивоу мита и нежељеног сјећања. Извињавам се онима чија је баба свирала клавир. Немам ја ништа против да извозимо културу, али чини ми се да многи не знају да је имамо, а камоли како изгледа наш културни производ.

Балега нам смрди или сви имамо пелудну грозницу, па не можемо на ливаде и поља. Дакле, од поштеног рада нема ништа.

Ових дана ми паде на памет боља идеја. Како смо из сеоског профила друштва прешли на крајње неморално квази-урбано, у складу са савремним кретањима, осмислих којим правцем бисмо могли даље ићи, макар стигли у…

Мислим да је једини начин да се ишчупамо из потпуног економског колапса (политички је само покриће за економски) да легализујемо проституцију.

Друштво у коме је курвање постало дио фолклора, средина у којој је немогуће пронаћи човјека који има било какву моћ или новац да се не курва као најфреквентнија курва у улицама црвених фењера, једини спас може пронаћи у професионализацији те своје љубави. Дакле, јавне куће би требало отворити у главној улици и позатварати оне силне патикаре (као да се неко овдје бави спортом?!?), ударити тарифе на зградама да се зна гдје је каква цијена и који локал је за коју клијентелу.

Економски учинак од оваквог подухвата је вишеструк. Прво, појавиле би се муштерије из региона у коме овај вид слободе не постоји. Касније би се за нас прочуло и по далеким дестинацијама. Странци би свој новац трошили у нашим локалима, а не у илегалним борделима у својим земљама. Већи број муштерија би створио потребу за већим смјештајним капацитетима, повећао би се саобраћајни промет, потрошње хране, итд. итд. Ако би посао добро кренуо морали бисмо озидати неколико lux хотела, повећали бисмо величину аеродрома, продавали бисмо сувенире (од магнета са сисама и дупетима до секси помагала са жигом града), отворили бисмо већи број број ресторана, од fast food-a за студенте и сиротињу до ексклузивних за шеике, Ротшилдовце, Билдерберговце итд. Не вјерујем да ико од поменуте господе не практикује овај древни вид рекреације.

Оно што је најважније свака јавна кућа би имала фискалну касу и плаћала би порез држави.
Како би коначно било пара и за кутуру почели бисмо да улажемо и у ту област. Брзински би направили музеј црвених фењера гдје бисмо пронашли коријене нашег неморала. Схватили бисмо да нам та навика није стигла са Турцима и полигамијом, него да то код над траје још од Старог Рима. Није шала, у питању је миленијумска традиција. Поред музеја, правили бисмо и представе са ласцивним садржајем, мада бисмо као израз луксузних потреба једног броја становништва пробали да одржавамо и постојећи позоришни репертоар. Библиотеке бисмо обогатили аудио-визуелним интерактивним књигама које би корисницима пружале поуке о најразличитијим захватима из Кама Сутре и друге стручне литературе.

Како бисмо показали потпуну толерантност морали бисмо обезбиједити и један број објеката за геј популацију. Злочин је ускратити љубав.

Наша дјеца са Филолошког факултета, која ваљда говоре те стране језике, добила би запослење као преводиоци бијелосвјетској клијентели. Вратили би се и многи који се нису снашли по иностранству. Градови би живјели и ноћу и дању. Пара би било к’о пљеве.
Јер овако, кога фолирамо? Колико је то поштених у овом граду? Колико родитеља затвара очи пред проституцијом властитих кћерки? Колико мужева ћути јер их храни женино курвање? Колико министара, бизнисмена, посланика, начелника, директора… нема званичне љубавнице и оне повремене? Пробајте да се сјетите. Ја не могу ни једно име да пронађем. За кога сам чула, чула сам и за његов или њен (свеједно) промискуитет. А све као фини породични људи.

Држава не би морала да даје стимулацију за приправнике. У улицама црвених фењера почетнице су најбоље плаћене. Све заинтересоване дјевојке, а богами и младићи могли би брзо и релативно безбједно да зараде iPhone и силиконске имплантате и да са њима праве селфије до миле воље у свим клозетима у граду.

Оваквим стратешким развојем нико не би био у дилеми чиме се баве ове наше „намонтиране“ суграђанке. Ионако, сви знамо безброј анегдота у којима су странци од наших „нормалних дјевојака“ мислили да су проститутке, а ми као објашњавали да је код нас таква мода.

Спонзоруше би аванзовале у проститутке, изишле би из ропства једног власника и изложиле се либералном тржишту роба и услуга.

Ако могу Банкок и Амстердам, шта смо ми лошији?

Не знам зашто, али све ми ово личи на последње године Римског царства… Можда гријешим.

 



2 КОМЕНТАРА

  1. Не прати актуелности из извршне власти. Има томе година двије да се у процјени БДП узима у обзир и генерисање прихода од проституције и лаких дрога. Све у складу са ЕУРОСТАТ правилима. А опет зато што неке земље ЕУ имају легалну проституцију, а неке легалне лаке дроге, па треба изједначавати барем процјеном.
    Но проблем је што су у нас двије врсте проститутки. Оне које су скупе ван памети, а финансирају их и збрињавају министри и сличан олош, и оне што услуге дају аконто преживљавања.
    При томе подржавам легализацију под условом да се уведе горњи лимит на цијену услуга, а ваљало би и доњи увести.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *