dysko

Миле Додик није Александар Лукашенко

Има нас који не пушимо причу о попису, јер у прудском потпису, видимо да је Миле предао Брчко. Ако је Пруд Куманово; ми смо прије за битку, него за споразум. Многи, прије свега из Србије, изненадили су се кад сам у изборној ноћи на ТВ БН, Додикову политику успоредио са Милошевићевом. Некад неприкосновеног српског вожда, […]

петак, децембар 5, 2008 / 08:00

Има нас који не пушимо причу о попису, јер у прудском потпису, видимо да је Миле предао Брчко. Ако је Пруд Куманово; ми смо прије за битку, него за споразум.

Многи, прије свега из Србије, изненадили су се кад сам у изборној ноћи на ТВ БН, Додикову политику успоредио са Милошевићевом. Некад неприкосновеног српског вожда, медији су тамо од 5.10.2000., претворили у симбол васколиког зла и опачине. Сад је привремено, за коалиционе потребе Тадићевог блока, прекречен као акреп мрачне прошлости.

Ту ће тек бити игранке, јер у Србији су исувише близу историјском платну, да би јасно видјели шта је на слици. Нас преко Дрине, срећом, не занимају никакви Зајмови за обнову, Језде, Дафине, Брзе пруге, медијски мрак, батинање опозиције, Кошаве или Бамбиленди. Ми видимо само да је Слоба продао Книнску Крајину, а да би и нас, да смо од њега зависили колико и Мартић. Само из те преспективе, забринут сам за ову паралелу.

Обојица су образовани на истим друштвенополитичким основама, те на власт дошли као представници административне јединице у сложеној, а високо нестабилној вишенационалној заједници. Ту су доспјели изразитом националном реториком, представљајући се као жестоки и непоколебљиви заштитници (заиста) угрожених српских права; а заправо водећи политичку опцију социјалистичког именитеља.

Милошевићева економска политика се прво заснивала на шверцу нафте и цигарета (у мањој мјери Ронхила, а више Марлбороа), а онда повременој продаји неког од државних ресурса (нпр. 49% Телекома Србија 1997.); да би опстанак на власти куповао социјалним миром на кашичицу, без уласка у пројекте стратешке тежине. Запад му је помагао да дође, али и опстаје на власти. Хрвати и Монтенегрини, радили су по Србији шта год хоће. Слоба је, опет због власти, са високо и дрчно постављених националних циљева (Србија се сагињати неће), експресно лијегао на најцрњу руду, проглашавајући трагикомичне побједе над НАТО.

За његовог вакта, сваки је дневник почињао са Предсједник републике… нешто. Што је посебно на живце ишло онима који су видјели пребијене протестанте, а да тога ни мрве није било у етеру. И Слободан је, противно осјећањима Срба, и свим традицијама осим титоистичке, за државне симболе имао републички грб са петокраком, те химну којој се звиждало на утакмицама. Звучи ли ишта познато?

Код нас донедавно, тешко је било наћи медиј који није билтен ОХР. Данас су ти исти брошуре СНСД. РТРС је изгледа неко ампутирао оно слово, по којем се разликује у оскудном плагирању, и вратио народну тв-кућу у 90те. Обзиром да и Милетова кћерка има радио-станицу, надати се још само да му супруга неће основати партију. То би већ биле перверзне подударности.

Зашто се при црвјезичним иступима странаца, реагује тек на личну прозивку премијера? Успоређен је с предсједником једне пријатељске земље? Недемократа је? Краде? Пих. Кога ће у Бјелорусији за 100 година бити брига за импотентном опозицијом? Памтиће се да је за Лукашенкове демократуре земља избјегла грађански рат, задржала стабилност економије и територијалну цјеловитост. Спасла се судбине СР Југославије. Због тога сам лично био обрадован доласком Милета на руководећу позицију. Писао сам тад: народу додијаше безмудићи, што ваздан прислушкују пред дверима страних амбасада. Писах овдје недавно и да бих први устао на оружје, ако би га ОХР покушао смијенити.

Сад више нијесам разгаљен самодржачком влашћу, која, по Милошевићевској матрици, ставља фотељу у раван националних интереса. Наравно, и даље тврдим да је приоритет протјерати ОХР! Немојте да буде забуне на ту тему. Ипак, неопходност јаке фигуре какву представља премијер, као протутежа геноцидним клеронационалистима и нескривеном протекторату из Сарајева, не може више генерисати неограничен кредит гледања кроз прсте. Они који се разумију у књижевност, неће у мом стилу наћи да сам романтичар.

То што се Миле лиже са Милом, правдали смо вечерњом школом о независности. Временом, то све више личи на скраћени курс у творењу фамилијарно-непотистичког феуда, који би за потребе конвертибилног еура, био у стању признати и Косово. Гдје му је сада Дудаковић, а гдје генерал Ђукић? Нема тих, од полиције пребијених дјевојака на митизима СНСД, које се у јавности могу прећутати зарад оваквог резултата.

Ја сам ваљда један од ријетких Бањолучана, који у Београд (из националног поноса) иде тзв. Коридором. Мени није додијало да чекам аутопут БЛ – Градишка, пошто је кичма РС на релацији БЛ – Бијељина – Фоча. Нијесам чуо да се ико брине за маршруту Јужног тока, док Руси кажу да траса има барем 50 варијанти. Гдје смо ту ми? Ми вјерујемо у референдум.

На срећу, има нас који не пушимо причу о побједоносном попису; јер у Прудском потпису, видимо да је Миле предао Брчко. Очекивали смо тужбе за тиранске смјене, отете надлежности, грб и химну. За шта сад да изгарамо? Није Миле добио изборе, причајући да ће Станковић радити послове по Црној Гори. Ако је Пруд Куманово; ми смо прије за битку, него за споразум.

РС, уз ОХР и ратнохушкачку ордију Тамног вилајета, не може себи приуштити пети октобар. У било којем термину. Зато бих волио да Милорад Д. учини те одсудне и болне кораке, да по аналогији са крштеним именима Мире Лајавца, Харија Силеџије или Тихог Езана; у мојим колумнама не постане Птица Додо.

Сви знамо како је она прошла.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *