Месо: Органска производња и серија која не жели да буде српска верзија нечега

У бањолучком биоскопу Палас, премијерно су приказане прве три епизоде дуго очекиване домаће серије Месо.

петак, октобар 27, 2017 / 13:38

Пише Перица Грајић

Као утицајни опинион мејкери овог друштва, позвани смо на тај престижни догађа, како бисмо се међу првима упознали са његовим квалитетима и дали свој пријеки суд о истима.

О чему се ради? Месо нам доноси причу о Мирку Цвијетићу, фудбалеру који у сумрак своје каријере покушава сачувати породичну роштиљницу “Код Рајка”, истовремено бринући се о благо заосталом брату, дементној мајци, трудној жени, дуговима који се гомилају и мутним ликовима којима се дугује, а у његов живот се након 20 година враћа и Славко, најбољи друг из дјетињства. Сценарио потписује Никола Коља Пејаковић, режију Саша Хајдуковић, а испред камере, поред самог Пејаковића, можемо гледати Игора Ђорђевића, Петра Божовића, Бранка Јанковића, Николину Јелисавац, Вука Костића, Марију Пикић, Љубишу Савановића…

За разлику од већине урадака домаће продукције новијег доба, Месо је аутентичан производ, и нема амбиција да буде наша верзија ичега. Никаква српска Игра пријестола, домаћа Бирмингемска банда (Peaky Blinders) или Скандинавија на балкански начин. Месо не улази у унапријед изгубљену битку засађивања страног сјемена на овом специфичном и незахвалном тлу. Коља је остао вјеран себи, и ако се већ компарације траже, најлакше би их било наћи у свом дворишту и његовим претходним радовима као што су Вратиће се роде. Иако поносно носи своје име и своје поријекло, Месо се не одриче се ни западних утицаја, који су јасно видљиви у продукцији, атмосфери, нелинеарној радњи и антихеројским ликовима.

Пејаковић је дефинитвно погодио генетски код у Срба и серија ће потпуно одговарати сензибилитету нашег народа. Депресија садашњости и свеопште сивило јесу основни тонови серије, али јој не недостаје духа, шарма и полета. Живописни карактери уз прегршт црног, а и хумора у боји, сервирају праву дозу меда, за сваку кашику жучи претходно нам испоручену. Месо даје оно што нашој публици треба, а то је храна за душу. Тражи од нас да се инвестирамо на емоционалној основи, без посебних интелектуалних напора. Смјењују се сузе и смијех, смјењују се “јебем ти живот” и “живот је лијеп”.

Месо на одређени начин представља и споменик Бањој Луци, граду у којем је снимана и у којем се одвија радња серије. Покушај да се пренесе дух града, подјебавања одређених насеља кроз дијалоге протагониста, чињеница да сви угоститељски објекти који се помињу у серији заиста и постоје, статирање познатих градских фаца и живих легенди, неки су од елемената који серији дају додатну чар, а који ће нажалост проћи испод радара шире публике, али онима који их препознају, итеткако ће значити.

Глумачка постава је одрадила сјајан посао и њихове се оцјене позиционирају између добрих и одличних, са нагласком на Бранка Јанковића, који бриљира у улози Миће. Ако бисмо тражили слабу карику онда би то био Игор Ђорђевић, којем, упркос свом труду, фали и глумачке тежине и километраже да одговори на изазов играња комплексног главног лика. Неспособност њега и Вука Костића (који је коначно у улози која му савршено одговара) да се, у превише наврата, изборе са ијекавицом парају уши и магле аутентичност приче.

Највећи непријатељ Меса, као и сваког домаћег пројекта, јесте година производње, односно чињеница да је публика данас поприлично размажена квалитетом, квантитетом и доступношћу телевизијских и интернет серија западног свијета. Са њима се Месо не може тркати, јер нису им исте ни дистанца, ни подлога, а ни опрема.

Међутим, људи су жељни квалитетног домаћег програма, а синтагма квалитетан домаћи програм је била поприличан оксиморон последњих година. У том амбијенту, Месо представља освјежење које ће се својим стилом и квалитетом значајно издвојити изнад локалне конкуренције, уз потенцијал да лијепо остари и доживи бројна репризирања у годинама које долазе.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *