Мехмед еф. Спахић: Србин буди чедо наше…

Политика А-У окупационе власти у Босни и Херцеговини (БиХ), заснивала се на гушењу српске националне свијести, као и на негирању историјског и политичког права уједињења свих Срба на Балкану у једну државу. Пише: Борис Радаковић Сам Бењамин Калај, дугогодишњи окупациони управник у БиХ, знао је да су „српски сељаци били национално свесни и да ту […]

петак, март 7, 2014 / 09:04

Политика А-У окупационе власти у Босни и Херцеговини (БиХ), заснивала се на гушењу српске националне свијести, као и на негирању историјског и политичког права уједињења свих Срба на Балкану у једну државу.

Пише: Борис Радаковић

Сам Бењамин Калај, дугогодишњи окупациони управник у БиХ, знао је да су „српски сељаци били национално свесни и да ту свест више нико није могао да потисне“.

Берлински конгрес 1878. био је клин забијен између најважнијих српских територија (Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе) које су се крајем 19. вијека настојале ујединити.

Без обзира на то, и на чињеницу да је прије своје окупационе службе у БиХ написао књигу „Историја Срба“ у којој је, међу осталим територијама, споменуо БиХ као српску, Калај је настојао да створи вјештачку „босанску нацију“.

Највише присталица за своју новокомпоновану нацију нашао је мећу муслиманском аристократијом, која је преко тога хтјела и да сачува свој положај у друштву, док је обичан муслимански народ био везан за своју исламску вјеру а питање нације није га много интересовало.

Чеси: Четири националне струје међу муслиманима

Када је 1898. године једна група чешких посланика обишла Босну и Херцеговину, запазила је веома слабо изражену и подјељену националну идеју међу муслиманима.

Они су запазили четри струје међу њима и то: прва њихов дио на челу са Мехмед-бегом Капетановићем прихвата „босанску народност“; други дио под вођством Есад еф. Куловића је „склон“ Хрватима; трећи дио под вођством Мехмед еф. Спахића „симпатизује са Србима; „Остали, највећи дио мухамеданаца је консервативан… Та странка неће ни чути о идејама народности.“

Још прије и током окупације, водећи политички кругови у Монархији схватили су да је највећа опасност по њихову претензију на БиХ представља међусобно приближавање Срба и Муслимана. У царевој наредби главнокомандујућем окупационих снага у БиХ, генералу Јосипу Филиповићу у вези српско-муслиманске сарадње каже се:

„Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације.“

Ћирилица – беговско писмо

Међутим, поред свих притисака, на страни босанско-херцеговачких муслимана, било је интелектуалаца који су били за сарадњу са Србима. Они су памтили своје хришћанске српске претке, памтили да су писали ћирилицом коју су звали „стара Србија“ или је називали „беговским писмом“, да говоре српским језиком, а неко од њих је у кући још чувао хришћанске реликвије својих предака.

Један од њих био је и данас мало помињани, скоро заборављени хоџа из Мостара, Мехмед еф. Спахић.

Крајем 19. вијека, Спахић ће изазвати цијели окупациони систем и његове домаће муслиманске помагаче против себе. Наиме, у листу „Дубровник“ којег су урећивали дубровачки римокатолички Срби, године 1892. објављен је чланак у којем се босанско-херцеговачки муслимани позивају да слободно искажу своју српску националну свијест:

„Да сте ви угледни синови нашега српског народа знате по живућијем међу вама предајама. О томе сте пак и освједочени, пошто и код куће и около куће налазите људе вама равне у материнском језику, у цртама и изразу лица, у тјелесном кријепком развитку, у умној хитрини, у јуначкој искрености, гостољубљу, бива у свему…

Читали сте и читате особито историју српскога народа гласовитога и одличног мађарског родољуба вашег министра Калаја… Када дакле Калајева аукторитат називље на темељу знаности Босну српском земљом, а Босанце Србима, а вас бегове бившијем српскијем племићима, вријеме би било да и ви, мухамеданска браћо, изађете из своје ресерве, и да нам се отворено одазовете, тер у нашему брацкоме колу поиграте.“

Српски одзив Дубровнику из Мостара

Из Мостара је на овај позив одговорио Мехмед еф. Спахић, а његов је одговор објављен у „Дубровнику“. Спахић се захвалио на таквом писању „за све босанске и херцеговачке Србе – мухамеданце, особито за мостарске: ја их могу у оваквој ствари слободно заступати, пошто сви босански и херцеговачки племићи и угледне особе држе се овога начела као што су и дужни.

Додуше, може се и међу овијем погјекоји издајица наћи своје домовине, као уредник Бошњака и тако даље. Само се наша младеж вара у овоме погледу, мислећи, да је рано још за нас јавно почети радити. Ту се омладина јако вара, јербо мора неко да ради о ствари, особито о овакој, која има свога темеља. За њу треба да се из свијех петнијех жила заузмемо, јер нас на то позивље наше поштење. Молим, дакле, браћо Срби, особито мухамеданци, не будите кукавице, већ тражите право своје, нек се види Србин што је.“

Након овога, на Спахића се диже читав окупациони апарат, од Окружне области у Мостару, преко Земаљске владе до Заједничког министарства финансија и лично Калаја.

"Бошњак" против Спахића

Против Спахића расписао се и лист „Бошњак“ о коме смо раније писали. Занимљиво је упоредити аргументе које су изнесене у „Бошњаку“ са данашњим аргументима савремених заговорника „босанске нације“.

Тада, као и данас, сва литература која Босну и Херцеговину сматра српским земљама назива се „политичком“ или „дипломатском“ литературом, односно пристрасном. Слично као данас у кампањи „Важно је бити Бошњак“. Ономад је „Бошњак“ коментарисајући Калајеву „Историју Срба“ споменуту у „Дубровнику“ писао:

„Нијеси ти, мој неборе, још дозрио једино дипломатичко дјело тако на пречац тумачити, које је кроз и кроз у дипломатичком смислу прије петнаест година писано.“

Српство је болест за три дана затвора

Затим се „Бошњак“ окомио на ефендију Спахића називајући његова увјерења, због његовог израженог српства, болесним:

„Нашао се домаћи син и то Мостарац Мехмед еф. Спахић, за кога је прионула ова болест, те се ево… изјавио да је Србин.“

Видимо да ни тад, као ни данас, није недостајало термина у Сарајевској штампи да се Срби обиљеже као „лоши момци“, онда је само име Србин за њих било „болест“ а данас су „фашисти“.

Шиканирање и напади на Спахића су настављени, па га је тако Едхем Мулабдић тужио због увреде, зато што га је назвао издајником. Суд у Мостару осудио је Спахића на симболичну затворску казну од три дана робије.

Против Спахића се дижу и дају изјаву и 32 угледна мостарска муслимана, међу њима и муфтија Али еф. Џабић, који је сумњичен код окупационих власти као србофил. Све ово говори, да ова изјава није баш донесена слободно и независно од притиска власти.

Међутим, поред свих ових напада на њега ефендија Спахић је наставио да пише у српском духу, што доводи до предузимања репресивних мјера окупационих власти против њега. Ипак, овај пут у његову одбрану стају мостарски православци и муслимани, а међу њима и митрополит Серафим Перовић. Муфтија Џабић ставио је свој потпис на располагање Спахићу под условом „да се он одрекне српске партије.“

Све ово забрињавало је Калаја, јер иако није било масовног српског покрета мећу муслиманима, он је знао да ова појава није безазлена. Калај је оцјенио да су први повод овој појави дали Дервиш-бег Љубовић и Сулејман еф. Фалаџић, а касније и муфтија Џабић који показује србофилско држање.

Калајисање Спахића до поновног самоодрицања

Калај није хтио да ризикује са Спахићем, па је сугерисао Земаљској влади два начина борбе против Спахића. Први начин је покретање против њега казненог поступка, што би служило као опомена свим муслиманима склоним да „скрену у српску матицу.“

Други начин би био да се путем притисака изнуди од њега изјава којом би се он одрекао својих просрпских погледа и држања. Земаљска влада одлучила се за други начин.

Тако је Спахић под притиском, дао писмену изјаву 1894. године у којој истиче да је његово држање било „младалачка заблуда“. Изјављује да напушта своје просрпско држање и моли да буде ослобођен интернације.

Послије овога Калај наређује окружном начелнику у Мостару, барону Бенку, да каже Спахићу да његово ослобоћење може да услиједи тек пошто напише изјаву са својим потписом, у којој се одриче свог дотадашњег рада и преда је окружној области. Онда би она требала бити објављена у „Бошњаку“ и „Ватану“.

У тој изјави мора писати „да свој дотадашњи идејни правац означава као ‘младалачку лудост’ и да неопозиво признаје да је спас мухамеданаца само у њиховој националној неутралности и уској везаности за владу.“

Галилео Галилеј и Мехмед Спахић

Спахић је на крају притиснут од окупационих власти морао да попусти. Власти су добиле од њега жељену изјаву и она је одмах објављена у „Бошњаку“, „Ватану“ и „Босанској пошти“. У Спахићевој изјави између осталог је писало:

„Пошто ми тежи и уздише срце за интересима нашега елемента, ја сам дужан и радити за будућност нашу, а у том блаженом српству невидим ја никако, него видим, да је пропагирање српства поткопавање ислама, те је не само света дужност радит за уступ дотичне мисије, него је света дужност још и проклињати га и назвати издајицом, који би се Мухамеданац назвао србином и радио за српску мисао.“

Након ове изјаве Калај је донио акт о помиловању Спахића, а у њему је стајало да због његовог одрицања од залагања „србофилски карактер мухамеданаца престали разлози његове интернације и да га за то треба помиловати.“

Џаба сте кречили

Видимо да је Спахић био приморан да се одрекне свога српства. Његова изјава донекле одише извјештаченим и наметнутим антисрпством. Видимо да он националној идеји супроставља вјерску, што такође говори о непостојању или веома слабој "бошњачкој" националној свијести код босанско-херцеговачких муслимана у његово вријеме.

Мећутим, радује чињеница да је и послије њега, без обзира на све притиске, мећу младим образованим муслиманима био значајан број оних који су се осјећали Србима и који су својим радом величали српство.

Изјава на коју је Спахић приморан говори о ставу и политици њених наручиоца, а не самом ставу њеног аутора. На крају су можда сломили Спахића, али нису сломили његов дух, који је дисао српским плућима и куцао српским срцем. Знамо да се људски дух најбоље осликава кроз умјетничку ријеч, а о духу мостарског ефендије нека говоре његови стихови:

Што помињеш прошлост мени,
та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло,
праотаца, дједа моји!
И ја чујем гласе, што их,
с њина гроба вјетар вине:
Србин буди чедо наше,
или проклет био сине!

(Мехмед еф. Спахић)
 

 

——————-

Везано:

Да ли је Меша Селимовић био Србин?



0 КОМЕНТАРА

  1. Свака част за текст и Борису и Фронталу који му га је објавио.

    Ја ништа нисам знао о Спахићу и ово је веома битно за помирење између православних и муслимана. Свима су нам чукундједови исти.

  2. eno vam se pojavio i brat po cukundjedu. Objavio “Zakon
    sa ustavnom snagom, o preuzimanju punog suvereniteta nad
    Bosnom i Hercegovinom uključujući ovlasti Visokog predstavnika
    čija funkcija ovim prestaje”.
    Kaze da je nasljednik Nemanjica i da se zove NJ. K. V. Mensur Omerbasic Berislavic Nemanjic… valjda ste “braca”. ajde sada hitro da mu date podrsku…

  3. “Pojmo pjesmu, nek se vije,
    Neka bratska ljubav sije,
    Kroz naš zavičaj!
    Srpska vila eno hiti,
    Da nam lovor-vjence kiti,
    Pojmo složno haj!
    “… Islam mi je vjera sveta
    Al’ mi ona ništ’ ne smeta
    Da mi kuca srpsko bilo”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *