dysko

Медијско блато

Изјава Гвоздене лејди, бивше британске премијерке Маргарет Тачер, како политичар не смије себи допустити да се свађа са медијима, водила ме је да прешутим неке ствари. А, управо једна од ствари о којој нећу писати јесте лицемјеран однос неких медија према политичким процесима у БиХ. Поготово оних медија који за себе кажу да су једино […]

четвртак, април 15, 2010 / 02:48

Изјава Гвоздене лејди, бивше британске премијерке Маргарет Тачер, како политичар не смије себи допустити да се свађа са медијима, водила ме је да прешутим неке ствари.

А, управо једна од ствари о којој нећу писати јесте лицемјеран однос неких медија према политичким процесима у БиХ. Поготово оних медија који за себе кажу да су једино у служби грађана.

Медија који нас зарад интереса грађана годинама бомбардују преко тевеа апелима политичарима да се – договоре. А који су, када би се они покушали договарати (без страних посредника), чинили све путем својих информативних емисија да се ти преговори прво зауставе, а онда и пропадну. Када пропадну, поново се враћамо на старо – на апеловање.

Водећи се нареченим правилом, не би било прикладно њихово извјештавање о домаћим покушајима договарања назвати манипулацијом. Наиме, ове „слуге грађана“ обично у таквим ситуацијама инсистирају или на максималистичким циљевима свог народа, или сију страх причама да су изабраници грађана тајно прихватили најгору могућу ствар од свих.

Онда креће лавина најрадикалнијих изјава (правдања) самих актера. Договор ни око безначајних промјена у таквој атмосфери није могућ. Разлике се додатно продубљују. Сјетите се само Прудског процеса.

Када сам већ поменуо Пруд, не би било добро подсјећати вас на улогу истих тих медија у једном другом и другачијем процесу, оном Бутмирском. У овом случају, рогобатним политичким језиком, њихово дјеловање би се могло назвати позитивном манипулациом. Овај, од странаца покренути процес прихватања туђег виђења наше среће, од њих је био безрезервно подржан. Њихов задатак је био да изврше притисак на изабранике народа да се одрекну максималистичких циљева и да прихвате најгоре могуће ствари.

Није прикладно рећи да оно што им је до јуче сметало, тад постаје исправно. Или није битан договор, него под чијим се покровитељством спроводи? Тако су „слуге грађана“ показале ко су им стварне газде!

У показивању оданости газдама они раде по правилу: дан без захвалности, пропао дан. Постоје периоди који би се могли назвати “фестивалима захвалности“, а то су дани све учесталијих криза на релацији институције Републике Српске – страна управа. Они своју захвалност показују на више начина.

Први је објављивање полуистина или неистина из „добро обавјештених“ извора из међународне управе, које имају за циљ да испровоцирају представнике Републике Српске на (њима) жељену акцију, која би била добар повод за кориштење такозваних бонских овлаштења.

Други је обезбјеђивање подршке бошњачког народа останку ОХР, а свакодневни начин изражавања захвалности је блаћење рада институција Републике Српске. А када у захвалности претјерају, ту је РАК овог друштва да ствар регулише.

Било би лоше, гледајући из тачеровског угла, у јавности се освртати на конкретне примјере исказивања захвалности. Погубно би било изнијети став нпр. о емитовању видео клипа под називом „Видимо се у Билећи“ на Федералној телевизији. Зато ћете остати ускраћени за мој став да ти „антифашисти“ нису демократе. Осликавајући нас као фашисте, они призивају повратак другог тоталитаризма. Оног ешдауновског.

Да би се вратио тај систем, потребно је поново инсталирати „демократску“ власт у Републици Српској. За њих што је посвађанија, неефикаснија и нестабилнија власт у Републици, она је демократичнија. Те чињенице су свјесни и неки у опозицији. Не сви, на жалост.

Нећу критиковати ни понашање Регулаторне агенције за комуникације (РАК) која годинама толерише говор улице на федералном јавном емитеру. Нећу, иако је таквим својим понашањем постала саучесник у сијању мржње путем јавне фреквенције.

Они нису пронашли говор мржње у поистовјећивању руководства Републике Српске са припадницима Трећег рајха, док су га пронашли у шаљивом споту у којем Винко Перић као наздравља са доктором Дабићем. Стиче се утисак да живимо на орвеловској фарми у којој смо сви једнаки, само су неки „једнакији“. Ваљда зато што су свиње.

„Уживајући“ ћутке у блату у којем смо до гуше, нећу вам ништа рећи о њиховим газдама. Нећу вам рећи да су приватизовали институције јавне власти, ни да се баве производњом криза и одржавањем привремености. Нећу вам рећи да то раде јер не желе да буду јунаци постконфликтне друштвене обнове у Авганистану и Ираку, јер се тамо још увијек пуца.

Послије свега што нисам написао остаје једно питање. Да ли би се Тачерова у нашем медијском блату држала свог правила?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *