Лобирање или лобовање РС?

Зар не видите? Република Српска никад није боље стајала – кратко је одговорио премијер Српске, Милорад Додик, новинару београдског недељника НИН. Питање је било да ли се исплатило ангажовање лобистичких кућа, прије свих оних у Вашингтону и Бриселу, чије плаћање је унијето као ставке буџета? Било је то и последње питање у разговору који је […]

уторак, октобар 13, 2009 / 19:57

Зар не видите? Република Српска никад није боље стајала – кратко је одговорио премијер Српске, Милорад Додик, новинару београдског недељника НИН. Питање је било да ли се исплатило ангажовање лобистичких кућа, прије свих оних у Вашингтону и Бриселу, чије плаћање је унијето као ставке буџета? Било је то и последње питање у разговору који је под насловом “Неће ме зауставити” објављен у 3064. броју овог недељника, па је јавност ускраћена за појашњење ове теме.

 Пише: Марко Шикуљак

До тада премијер је углавном истицао позитивне економске параметре у Српској, који упркос кризи стоје најбоље у региону. Па је остало нејасно да ли су за тако добру економску слику заслужне стране лобистичке фирме, или ако се на то није мислило, какав је учинак тих фирми?

Лобирање би се на српском могло звати заговарање. Дефиниција каже да је то посебан облик придобијања утицајних појединаца или група, које се остварује развијањем ефикасних и ефективних комуникација са онима који имају формалну и неформалну моћ. Поједностављено, носиоце власти убјеђујете да је нешто добро за заједницу, и да они то требају озваничити у институцијама. Лобирање је законом регулисано само у САД, док се у осталим земљама сматра да општи интерес није тако растегљива категорија. Што не значи да се на чланове институција у Европи не утиче другим, незаконитим средствима.

Због глобалног утицаја које има САД, лобирање у овој земљи је јако популарно за многе мање државе свијета, регије, институције и појединце, које тако желе да издејствују погодности за себе.

Влада Српске је 3. јануара 2007. потписала уговор на три године са лобистичком кућом Квин Гилиспи, која за 106.000 долара годишње, заступа интересе Српске

Оно што је познато да је Влада Српске 3. јануара 2007. потписала уговор на три године са лобистичком кућом Квин Гилиспи, која за 106.000 долара заступа интересе Српске. Остали трошкови агенције се наплаћују посебно, а нарочито је занимљива ставка да лобисти на путовања везана за посао лете бизнис или првом класом, а смјештају се по хотелима прве класе.

Прича о лобирању које плаћа Српска покренута је више пута. Први пут је то учинио Харис Силајџић, који је у новембру 2008. године тужио РС Уставном суду БиХ због „противуставног" ангажовања лобистичке фирме у САД, али је Уставни суд одбио његов захтјев да РС обустави лобистичке активности. Додик је те активност објаснио отприлике овако: Тачно је, плаћамо, и не тражимо ништа друго него да они тамо представе ситуацију каква је заиста овдје.

Друга ситуација која је пребацила пажњу на лобирање била је једногласно изгласавање резолуције у америчком конгресу, којом се траже уставне промјене и веће присуство међународних фактора у БиХ, за коју су гласали и конгресмени који су, наводно, под утицајем лобиста из Квин Гилиспија. Тада је кренула велика медијска кампања у муслиманским медијима, гдје је вршена замјена цифара, у којима се тврди да Српска поменуту цифру од 106.000 долара плаћа мјесечно, тако да су дошли до цифре од 3.8 милиона долара (5,4 милиона марака), позивајући се на податке америчког Министарства правде, којем лобисти морају пријавити све уплате које потичу од страних субјеката, било оне владе, организације или појединции.

У наводном дневнику Ратка Младића се каже да га је Бранко Тупањац убјеђивао о потреби и могућности куповине америчких конгресмена који би радили за Србе. Цијена: 200 конгресмена 10 милиона долара, 50 милиона и сам Клинтон

Иако је Влада Српске позната по неким епохално глупим уговорима (рецимо када је пола године у потпуности плаћала летове на линији Бања Лука – Салцбург, тако да је аустријски превозник имао све продате карте, и када нико није летио), прије ће бити да даје новац за нејасне резултате лобирања, него што даје огромне паре за неке велике лобистичке успјехе.

Трећи случај када је лобирање доведено у жижу, уједно је добар примјер како се код нас оно доживљава. У списима за које се тврдило да је у питању питању дневник Ратка Младића, помиње се да је српски исељеник Бранко Тупањац наводно убјеђивао команданта српске војске да се почетком рата који се водио деведесетих, наклоност и подршка америчких политичара могла купити. По његовој процјени за 200 конгресмена и сенатора требало је издвојити неких 10 милиона долара, а за пет пута више могло се придобити и самог америчког предсједниа Клинтона лично.

"Наши лупају у новинама. То се не ради преко новина. Арапи имају 15 до 20 људи који раде код њих, а мој концепт је да добијем већину; Треба нам јак човјек, ако Муслимани и Хрвати имају Дола, зашто ми не бисмо имали Клинтона, а они траже 50 милиона да их узму када се заврши посао", наводно је Тупањац просвјетљивао Младића, а он то тинејџерски забиљежио у свој дневник.

Вјеровање да су амерички конгресмени само пајаци, које треба само платити да би се добило оно што се жели, тешко да може преживјети питања да ли САД имају своје интересе или су само сервис за остваривање туђих. Или, шта се дешава кад истовремено плаћају и Хрвати, и Срби, и Албанци… чији се интереси међусобно искључују? Да су Албанци, Хрвати и Муслимани имали лобисте у Вашингтону и подршку САД за вријеме сукоба 90тих, несумњиво је, али су се њихови интереси умногоме поклапали. Њиховим остваривањем Американци су добили много више од неколико милиона колико је плаћано.

Лобисти који раде за Српску извјештавају америчку администрацију у Конгрес о важности кохезије ентитета, развијају стратегије у америчким медијима ради стварања добре слике о Српској у америчкој јавности, а помиње се и надзирање српске стратегије у односима са владама ЕУ, УН и ОХР

Иако многи желе представити лобисте као адвокате, према опису посла који раде, они су ништа друго него менаџери за односе са јавношћу. Брину да се о вама прича што љепше и да слика о вама изгледа што боље, омогућавајући вам да остварите контакте за најзначајнијим личностима.

То се види и из уговора Владе РС и Квин Гилиспија, чије детаље су медији тада објавили: Лобисти се обавезују да ће помагати Српској, тако што ће извјештавати владине креаторе политике и у (тада) Бушовој администрацији и у Конгресу о важности кохезије ентитета, да ће радити на развијању стратегије у америчким медијима ради стварања добре слике о Српској у америчкој јавности, а помиње се и надзирање српске стратегије у односима са владама ЕУ, УН и ОХР. Уосталом, на списку клијената ове куће су углавном приватне америчке фирме, а једини политички субјекти из свијета су Република Српска и Македонија.

 

Инсајдерска прича о лобистима

Кен Силверстејн, један од уредника америчког часописа Харперс (Harper’s) истраживао је нелогичност да неки озлоглашени режими у свијету непрестано успијевају да добију повластице са Вашингтоном, а да САД редовно изражава чврсту опредјељеност за грађанске слободе, владавину права и слободу штампе свуда у свијету. И углавном су ти режими имали нешто што је одговарало Америци, било да је то природно богатство, велико тржиште или значајан геостратешки положај.

Лобистички утицај је прилично ограничен, али они се снажно представљају као кључни канал преко кога страни режим може доћи до позиција на којима се одлучује у Вашингтону. Заинтерсован да сазна шта лобисти обећавају страним владама, он се лажно представио као консултант измишљене лондонске фирме "Малдон груп" којој је у интересу да се побољша имиџ Туркменистана у свијету, јер намјерава да из те земље извози земни гас. За углед фирме је битно да се о њеном партнеру не прича као о земљи стањинистичког топа, у којој влада култ личности незамислив у 21. вијеку.

Туркменистан је до смрти предсједника Сапармурата Нијазова био земља у којој је владао непојмљив култ личности, у којој је предсједник мијењао имена дана у седмици, мјесеца у години, у сваком граду постављао властите позлаћене споменике, укинуо интернет, културне институције, писао књиге народних (!?) мудрости које су се морале учити помније од Курана или Библије, обављао судску, законодавну и извршну власт. Укратко, био је полубожанство, чија је воља била закон.

Његов насљедник Бердимухамедов је наставио по старом, осим што није себе прогласио за божанство, већ је на том мјесту задржао упокојеног Нијазова. Туркменистанске послове са гасом који извозе Украјини, Русији и Европи прожима корупција, јер послове извоза овог енергента добијају фирме за које се не зна у чијем су власништву, али дају велики проценат шефу државе. Овакав избор је био идеалан да се покаже са чиме су лобисти спремни да се ухвате у коштац, и од каквог режима су у стању да извуку позитивне стране, које би даље истицали.

Лобистичке куће којим се Силверстејн обратио су позитивно одговориле и спремиле своје понуде. Њихове стратегије које су представили Силверстејну су одличан показатељ да се активност лобиста приближи јавности.

Услуге врхунских лобистичких кућа као што су АРКО (ARCO worldwide) и Касиди (Cassidy associatescis) коштају од 600.000 до 1,5 милиона долара годишње, плус трошкови

У питању су биле АРКО (ARCO worldwide) и Касиди (Cassidy associates), неке од најпознатијих лобистичких кућа које су имале искуства са заступањем провјерено недемократских режима. Обе фирме су се могле похвалити искусним лобистима, који су завршили престижне факултете и имали одличне каријере у америчкој администрацији, било да су из ње отишли као пензионери, или јер су жељели већи изазов. АРКО је нудила своје услуге за 40.000 долара мјесечно, плус трошкови, углавном путовања ван Вашингтона (процјена да они износе десет одсто цијене), тако да би годишњи уговор износио око 600.000, док је Касиди предложио трогодишњи уговор од 1,2 до 1,5 милиона долара годишње. Рекламни простор и и разни специјализовани догађаји се плаћају посебно.

 Стратегија од четири елемента

Контакти политичара, (Немојте вјеровати никоме ко вам каже да може да убиједи неког конгресмена да уради оно што ви желите, али ми можемо да вас доведемо до конгресмена и да разложно објаснимо оно што ви заступате) гдје Арко може да организује састанак конгресмена и туркменских политичара, (обраћање Конгресу већ не), или да организује њихову посјету Туркменистану. То се обично не ради преко лобистичке куће, већ су такве посјете замаскиране преко академских институција које, спонзоришу долазак угледних званица, да би дале на значају неким својим скуповима.

Други елемент стратегије је медијска кампања. Отварају се нове теме и медијске приче, организују се медијска збивања и догађаји, идентификују кључни новинари за сарадњу. Лобисти тврде да могу да утичу на тон извјештаја, и може омогућити појаву позитивних "личних ставова" и уводника у новинама. Ту се користе "гостујући аутори" који као експерти наступају у медијима са причом у стилу "са једне стрене ово, али са друге стране…", од којих велика већина не бави ничим другим до пласирањем "различитих ставова". У случају Туркменистана, на Америчку јавност би се утицало тако што би се мање причало о (не)слободи у тој земљи, а више истицала њена улога у енергетској безбједности и смањења зависности од, погађате, архинепријатеља Русије.

Лобисти успостављају контакте са америчким политичарима, организују догађаје, медијске кампање. Нико не обећава политички утицај. За то морате имати нешто због чега ћете бити неопходни Америци: Нафта, гас, геостратешки положај, тржиште

Коалициона подршка, јесте трећа тачка стратегије, коју чине његовање наизглед независних савезника, која могу да дају позитивна мишљења о Туркменистану, а то су актуелни и потенцијални инвеститори у тој земљи.

Последња ставка стратегије су догађаји, одржавање форума о, у овом случају, америчко – туркменистанским односима, с тим што би најбоље било да се тако нешто одржи за вријеме посјете неког туркменског званичника Сједињеним Државама. Наравно, на таквим форумима и панелима би се нашли и "стафери" из Конгреса, експерти и новинари. Организацију би преузео неко од правих експерата који би био ангажован за то, а лобисти би се потрудили да неки рад или говор са буде објављен, а затим би преко неког конгресмена покушали да га уврсте у Конгресну архиву, одакле се може штампати као материјал америчког конгреса. Такође, у ову групу спада и плаћање неком часопису да буде покривитељ манифестације, која би за тему имала енергетску безбједност или цјевоводи у каспијском басену.

У коначници, нуди се изградња нове предстааве о субјекту, успостављање широке базе подршке и побољшање медијске слике о њој.

Лобисти фирме Касиди информисаће високе званичнике и америчке владе и креаторе јавног мнијења о позитивним догађајима који се збивају у Туркменистану, презентоваће ту земљу на основу стратешке важности тог региона и кључне улоге коју она може да има за енергетску безбједност САД.

Још се могло сазнати и да лобистима посао олакшава када постоји «појачано интересовање» политичара, као што је у случају Туркменистана заинтересованост за отварање те земље за америчке петрохемијске компаније. Са друге стране отежава када се нека невладина организација закачи за стање људских права у тој земљи.

Шта се на крају десило? Послије објављљеног текста о лобирању, лобисти су кренули у противудар, кампањом у медијима којом су покушали да баце фокус расправе на неетички начин Сиверстејновог доласка до информација. Да би се, наравно, мање пажње обратило на њихово неетичко пословање.

 

Шта смо добили?

Јавности нису познате активности које Квин Гилиспија обављају за Републику Српску. Нисмо чули да је изгласана нека резолуција у нашу корист, нити спријечена нека против нас, мада је питање колико треба да се бринемо око необавезујућих аката америчког Конгреса? Ниједан наш политичар из власти није отишао у Америку, нити тамо држао предавања, као што је то учинио Алекандар Вучић, потпредсједник Српске напредне странке.

Нисмо чули ни за неки округли сто који као једно од могућих рјешења кризе у БиХ предвиђа и њену већу децентрализацију, или говори о српским жртвама у минулом рату, или о везама исламских ратника са ратним врхом БиХ. Да не буде да наши лобисти у Вашингтону сјецкају новинске чланке у којима се помиње Српска и БиХ, па праве медијски пресјек догађаја, поменућемо да се наша власт у вријеме покушаја пословања са ЧЕЗ и ЕФТ хвалила како о нама медији по свијету пишу као о "долини струје", и као пореском рају, јер су порез на добит и доприноси најнижи у региону.

Од кампања се можемо сјетити оне у Бриселу када је крајем 2008. године отворено представништво Српске, и када је са билборда поручивано "Република Српска је сада представљена у Бриселу и жели вам срећну Нову годину" и "Са Представништвом у Бриселу Република Српска је сада ближа него икада". У вези са овим, треба поменути да је наступ политичара ка иностранству почео да иде у смјеру промовисања Српске као регије, што би могло да буде идеја неке лобистичке куће.

Њујорк Тајмс је објавио писмо Милорада Додика, којим је он реаговао на текст "Босна кључа, док Европа спава", и то је све од онога што би могли видјети као ефекат рада лобиста, и уствари једино што се десило на америчком тлу

Са лобистичким потписом је и "слет" за новинаре из региона, организован почетком јула у Бањој Луци, мада је најудаљенији гост стигао из Бугарске. Плаћање боравка и пута новинарима који желе да посјете неку земљу је пракса држава које имају лош или уопште немају имиџ, и желе на неки начин подстаћи да се о њима пише икако, а понајбоље у љепшем свјетлу. Додајмо ту и писмо Милорада Додика које је објавио Њујорк Тајмс, којим је он реаговао на текст "Босна кључа, док Европа спава", као и колумну коју је Вилијам Монтгомери објавио у Интернешнел хералд трибјун, у којој се за пут до трајног мира залаже за расписивање референдума о независности РС. И то је све од онога што би могли видјети као ефекат рада лобиста, и уствари једино што се десило на америчком тлу. Да ли је то довољно, или треба плаћати више и тражити боље, није до нас.

Мада, стојимо боље него икад…

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *