Крвави камен херцеговачки: Крвави Божићи

Трећи талас у сповођењу усташког геноцида у Херцеговини инициран је упутством Главног усташког стана од 20. јула 1941 године.

понедељак, јун 4, 2012 / 08:21

Пише Радован Паповић

Усташе су се посебно потврдиле да од Срба очисте Љубушки, завичај свог министра унутрашњих послова Андрије Артуковића. Тада су на стратиштима Хумац, Храшћани, Црнопод, Церно, Љубушки, Грабово село, Црљевићи, Звечелва дрин и другим, убијено 754 људи. У Љубушком је рат преживјело само 9 лица српске националности: 2 мушкарца, 4 жене и 3 дјеце.

Једна од најстрашнијих трагедија погодила је Пребиловце, најхомогеније српско село у околини Чапљине, у којем су од 1 008 житеља 994 били Срби. Само 6 августа од 7:30 до 13:30 часова у 120 метара дубоку јаму Голубинка хрватске усташе су сурвале 470 лица (273 дјеце и 233 жене).

Дан прије трагедије, у дворишту школе, јавно су, пред свијетом и родитељима, силовали све ухваћене пребиловачке дјевојке. Група тих бестијалних усташа, при хватању жртава и претресању кућа, затекла је Милеву Медан на порођају. Да би јој „олакшали“ и убрзали порођај, бајонетом су јој распорили стомак, извадили дијете и заклали га, па га, увијено у припремљене пелене, вратили у утробу мајке. У том покољу 54 пребиловачке породице заувијек су затрте.

У групи Срба која је поклана код села Витина налазио се и 95-о годишнњи Василије Витковић. Док су му усташе ножем драле браду и кожу лица, наређивале су му да виче: „Живио Поглавник“, на шта је он мирно одговорио. „Ради ви, ђецо, свој пос’о“.

У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача стоји да је у јаму Голубинка, код Шурманаца, у току рата бачено око 2 000 жртава.

Лов на људе

На преостале Пребиловчане, који нису страдали у покољима 6 августа, усташе су организовале лов као на дивљач. Колико су у томе били успјешни, најрјечитије говори податак да, од 994 житеља српске националности из Пребиловаца, крај рата није дочекало њих 826. Половина српских домаћинстава заувијек је угашена. Послије Пребиловаца, на ред су дошла села: Тасовчићи, Клепци, Лозница, Вишићи и др. Из тих села ухапшено је око 1 000 житеља, од којих је већина нашла смрт у јами на Бивољем брду.

Од 1 760 до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1 649 лица, а то је 15 пута више него што су укупно убили Италијани, Нијемци и други злочинци.

Августовски покољи, око Илиндана 1941 године, нису мимоишли ни столачки срез. Ту су посебно страдала села Оплчићи и Поплат. У селу Љубљеница усташе су на једној, сламом покривеној штали запалиле 24 особе. Од Срба из града Стоца рат је преживјело само 7 одраслих мушкараца, махом старих и болесних. Од до сада евидентираних 1 250 жртава из Стоца и околине, усташе су убиле 854,а само 1941. године на стравично свиреп начин убијена су 662 лица српске националности.

У требињском крају усташе су, претресајући села Грбеше, Главиниће, Беговић Кулу, Бањевце и Пољице, ухапсиле 28 мушкараца и једну жену. У Требињу су их затворили у један теретни вагон, који су 4 августа превезли до Чапљине, да би их истог дана у том вагону све поклали. Од укупно 882 жртве међу српским становништвом у срезу Требиње, 572 лица страдала су од хрватских усташа.

Покољи око Илиндана најстрашније су погодили Србе и Јевреје града и среза Мостара. Од 19. јула до 4. августа ухапшено је 750 лица; раслати су, у групама, по разним логорима и губилиштима „Независне Државе Хрватске“. Примјера ради, из прве групе од 174 лица, само су петорица преживјела. Мостарци су у злогласне логоре интезивно транспортовани све до 17. августа.

Према подацима усташке полиције, од 8 000 Срба, колико их је било у Мостару у прољеће 1941 године, када су усташе дошле на власт, крајем августа су остала само 852 лица. Остали су побијени или отпремљни у усташке концентрационе логоре. Тешко су страдала и српска села у околини Мостара, а посебно Ваћевићи (једино компактно српско село на десној обали Неретве).

Крвави Божић у Придворици

У исто вријеме кад и у Мостару, почела су масовна хапшења и убијања Срба у Коњицу. У околним селима Борци, Бијела, Врдоље, Блаце и Загорци за 3-4 дана ухапшено је 108 срба. Већином су одведени на Иван-планину и убијени.

Међу усташким бестијалијама послије 1941 године посебно се издваја погром Срба у Борчу изнад Гацка, који недвосмислено показује вјерску агресивност. На православни Божић, 7 јануара 1942 године, усташе су у селу Придворица на превару похватале 163 становника. Зликовци нису без разлога изабрали православни Божић, јер то је дан када су сви Срби кући и када сваког радо примају у свој дом. Свих 163 несрећника усташе су затвориле у неколико штала и запалиле. Пуким случајем, од свих мјештана жива је остала само четворогодишња Гаја Скоко, која се тога јутра није затекла у Придворици. Сва огњишта тог села заувијек су угашена.

Послије Придворице, усташе су се устријемиле и на Доњи Борач (невесињски срез), гдје су, по сопственим извјештајима, убиле 149 лица.

Посљедице усташког геноцида биле су стравичне. На подручју Херцеговине ниједна српска породица није остала поштеђена, а да неко њен није страдао. Многа села потпуно су биолошки уништена. Многе породице заувијек су затрте. Остало је на десетине хиљада сирочади. И док је посна херцеговачка земља кључала од вреле српске крви, лелек у црно завијених несрећних жена и дјеце одјекивао је по голом херцеговачком кршу.

 

Објављено 2012-06-04



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *