Кратка историја забрана ћирилице

У покушају да се српском народу подсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је била прва на удару. Пише: Предраг Адамовић Многи освајачи и окупатори су у различитом епохама покушавали да забране употребу  ћирилице  Да је свеједно бар би нам једном забранили латиницу. Али није свеједно. Законску одредбу против […]

субота, септембар 29, 2012 / 07:02

У покушају да се српском народу подсијеку историјски коријени и да се он уклони са свјетске сцене народа, ћирилица је била прва на удару.

Пише: Предраг Адамовић

Многи освајачи и окупатори су у различитом епохама покушавали да забране употребу  ћирилице  Да је свеједно бар би нам једном забранили латиницу.

Али није свеједно.

Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донијела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Православна црква и српски народ. Одмах послије ње и цар Фрањо Јосип I је донио сличну уредбу али је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.

Први рат

У вријеме Првог свјетског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији, од 1915. године од стране Аустро-Угарских власти. Но, Хрватима је било дуго чекати до 1915. па су у више наврата (1880.,1903.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини.

Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”. Како тада тако и сада.

Други рат

У Другом свјетском рату у НДХ,  ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донио усташки режим. У Загребу је 21. априла 1941. године објављена „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића.

Српски и хрватски лингвисти и културни радници донијели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”.

Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу. Десетак година касније на дјело су ступиле посљедице Новосадског договора. Прво су декретом Комунистичке партије све ћириличне писаће машине замијењене латиничним, а затим је услиједило потискивање ћирилице- гдје год је она била присутна, замијењена је латиницом, Имуни су остали само надгробни споменици на Православним гробљима и Српска Православна црква.

Колика је равноправност писама била у СФРЈ, сјетиће се они који памте ознаке ПТТ, ЈНА, ЈАТ, аутомобилске регистарске ознаке… све је од шездесетих година било на латиници. Било је то вријеме равноправности у којем се за употребу ћирилице добијала етикета великосрпског националисте.

Хладни рат

И тако, под паролом свеједно је, Срби посташе уз Курде једини народ на кугли земаљској који има два писма. Да ли и Србе чека судбина Курда који су, осакаћени милионским геноцидом, данас постали народ без државе? Ако и даље вјерујемо да је свеједно онда смо засигурно на добром путу да и ми постанемо такви.

Идући даље у историју, увидјећемо да борба против ћирилице траје од једанаестог вијека, заправо почиње убрзо послије отпадије римокатолика од Хришћанске цркве. Изворни носилац те борбе јесте Ватикан. Ватикан, јер схвата да је ћирилица кинески зид за ширење римокатолицизма на исток и да у свом никад завршеном „крсташком рату“ прво мора да уништи ћирилицу, па затим српски језик и Православну вјеру.

Када би двоазбучност била привилегија и културно богатство, баш би поред Америке допала нама Србима. Узели би је и Хрвати себи, да је то за кићење и хвалу нације.
Латиница је кукавичје јаје у српском гнијезду, а прича о двоазбучности српског језика лаж и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице.

Само је ћирилица српско национално писмо, темељ српске националне културе и духовности. Ћирилица је више од знаковног израза, она у себи носи сву мекоту, топлину и љубав охристовљене и оправослављене словенске душе, па се зато с правом може назвати и светом ћирилицом. А света је јер су је створили светитељи, свети Ћирило и Методије, освећена употребом у литургичком животу цркве, у мученичком страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита Дабробосанског којег убише усташе јер је одбио да промијени ћириличне печате.

И зато по ријечима Светог владике Николаја Велимировића „Не, ако Бога знате, господа српска, ако сте и учени будите паметни“, чувајмо ћирилицу, у вијековима прошлим , она је сачувала нас.

Сачуваће нас опет, као брижна мајка своју дјецу, као добри отац свог блудног сина , само јој се вратимо.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ако желиш дугорочно избирсати знамење и постојање једне нације, само им одузми језик на ком говоре или писмо којим пишу.
    То се са нама дешава, иако смо свјесни да је технички ћирилица напредније писмо од латинице!
    Можеш латиницу користити исправно и коректно само кад је енглески или њемачки језик у питању, глупост је српске ријечи писати на том страном писму.

  2. “Латиница је кукавичје јаје у српском гнијезду, а прича о двоазбучности српског језика лаж и прва фаза која води одбацивању ћирилице и постепеном али трајном и коначном успостављању латинице.”
    Добар текст, нарочито овим цитатом аутор је погодио у срж.
    Ћирилицу чува интелигенција. Права интелигенција, не ова наша импотентна и самозвана. Да би ћирилицу чували и остали слојеви друштва, а не само интелигенција, треба имати одговарајући приступ и њима. Нпр узалудно је некима што су књиге писане ћирилицом, кад они књиге и не читају. На њих би већи утицај имали ћирилични натписи на именима алкохолних пића, или клубова, кафића и ресторана. Или, нпр. било би одлично да се листе у кладионицама пишу на ћирилици. Или називи популарних прехрамбених производа да морају бити на ћирилици. Или рачунари и мобилни телефони који улазе на наше тржиште морају имати опцију ћирилице. Дакле, ствари у свакодневој употреби. Кад на такав начин ћирилица уђе у подсвијест неће је 100 Ватикана истјерати. Потребно је само маааало труда од стране власти и проблем ријешен.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *