Књижевни дилетанти: Да ли се шта промијенило (1)

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису “Хрватска њива”, објавио текст “Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)” и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан.  "Когод пажљиво […]

петак, март 22, 2013 / 08:15

Милан Кашанин је 1918. године, у часопису “Хрватска њива”, објавио текст “Књижевни дилетанти (Две-три напомене о савременој хрватској књижевности)” и то у јеку полемике око југословенства скерлићевске провенијенције и језика који би ту нацију требао да прати. У наредна три дана доносимо Кашанинов текст, данас можда актуелнији него у вријеме када је написан.

 "Когод пажљиво посматра нашу новију књижевност хрватску, тај се мора зачудити кад види колико имамо много писаца, а високо уметничких дела мало. Случај постаје разумљив, тек кад се погледа и на то како се код нас пише и, још вишеи, ко све пише. Јер није редак случај да код нас један те исти човек ради не само песничке и научне послове, неога да у исти мах уређује и који политички дневник, издаје књижевни часопис, решава хисторијске и филозофске проблеме, пише о музици, казалишту, туристици, националним питањима, – све једно за другим и једно крај другога.

Случај је заузео толике димензије, те се чини да готово сваки наш школовани човек сматра својом првом дужношћу и најпречим послом да напише што више стихова, новела или драма, и расправи множину што разноврснијих тема. Да због те "списатељске маније" страдава и наша опћа култура и књижевност сама, о том нема никакве сумње. С једне стране многи и врло важни културни и национални послови остају без својих радника, а у књижевности се намножило толико дилетаната, да су, као они скакавци у Библији, прекрили све наше часописе и библиотеке, а да од њиховог "рада" нема нико никакве користи. Колико то све скупа уистину вреди што се код нас последњих година у "лепој књижевности" и науци о књижевности производи о том би се дало много говорити.

Неки наши млађи најмлађи писци дали су неколико врло оштрих критика о нашим савременим књижевницима, – потпуно оправданих и углавном тачних. Јер сасвим је извесно да би се многи наш "књижевник", чија су дела дочекала можда и неки "успех", нашао ван књижевности кад би се о њему судило правим литерарним мерилом. Али ја не ћу данас да говорим о појединцима. Не ћу да изазовем лично полемику, јер многи наши људи уживају да књижевне препирке снизе до уличних скандала.

Уместо тога ја ћу покушати да објасним откуд толико дилетаната у нашој књижевности и тражићу начине како да их опростимо и нашој књижевној култури дамо чвршћу основку него што је има. Уз пут ћу гледати да новим доказима утврдим опћу констатацију, да су нашу књижевност прекрилили дилетанти, и то не само поезију, него и науку о књижевности. Али ћу примере наводити само онде где је то неопходно потребно."



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *