Каква је веза између Василија Острошког и Баје Пивљанина?

Жељко Пржуљ објавио је своју нову књигу, чија радња је смјештена у 17. вијек. Након Руке анђела,поново је пред нама роман за који би могли рећи да је његов главни лик – српска историја. Испреплетани су у њему и херцеговачки хајдуци, и тврдошки калуђери, и сарајевски трговци који откупљују Србе које Турци по Сарајеву почну […]

среда, мај 11, 2016 / 07:06

Жељко Пржуљ објавио је своју нову књигу, чија радња је смјештена у 17. вијек.

Након Руке анђела,поново је пред нама роман за који би могли рећи да је његов главни лик – српска историја. Испреплетани су у њему и херцеговачки хајдуци, и тврдошки калуђери, и сарајевски трговци који откупљују Србе које Турци по Сарајеву почну вјешају чим им у неком удаљеном рату крене лоше. Срби су између турског чекића и наковња и католичког и фанариотског наковња. Једни пријете физичким и духовним уништењем, други желе да искористе ситуацију и духовно покоре невољне Србе. У таквој ситуацији, наизглед танка сламка спаса су један харамбаша и један владика, за које су чули сви Срби, али углавном не повезују да су живјели у исто вријеме и на истом простору. 

Чули смо да је књига о хајдуцима и устаницима, а сада видимо да носи наслов "Владика, слава Му и милост". Каква је веза између Светог Василија и Баје Пивљанина?

– "Владика, слава Му и милост" је роман о земаљском животу Светог Василија Острошког, слава Му и милост, и времену у којем је Он живио а то је садамнаести вијек. Од почетка писања то је била основна тема али из два разлога само моји најближи су знали о чему се ради у роману. Први разлог је народно вјеровање да ништа везано за Светог Василија Острошког не треба унапријед најављивати и ја сам сње тога строго држао. Као поста.

Други разлог је што сам се плашио да у свом писанију нисам се огријешио о Цркву и њене законе, јер сам Светитеља описивао као обичног човјека. Због тога сам и тражио благослов Његовог Високопреоствештенства митрополита Амфилохија. Да нисам добио тај благослов рукопис бих спалио а под Острогом тражио опрост. Можда бих сачувао онај дио који говори о харамбаши Баји Пивљанину.

Али, драго ми је што се овако завршило, због самог романа, а и због моја два главна лика. Свети Василије Острошки је глава, а Бајо Пивљанин рука једног истог тијела које брани српски народ и вјеру у времену најтеже османлијске окупације. Њих двојица предводе себи сличне очајнике и праве копчу која повезује Светог Саву и Обилића са Карађорђем и Његошем.

Како сте издали књигу, и вриједи ли се још једном пожалити на надлежне и њихово виђење културне политике?

– Књигу сам издао сам, уз огромну помоћ неких мојих пријатеља и поштовалаца онога што радим, а који свој хљеб зарађују послом који нема никакве везе са књижевношћу и културом. Надлежне институције Републику Српске ни овај пут нису се обазирале, а у Србији, за разлику од "Руке анђела" кад ме је одбило четрнаест издавача, овај пут је то урадило само шест. Било би можда и више али ја нисам имао више нерава да рукопис нудим осталима.

Радња романа је смјештена у 17. вијек. По чему је тај период занимљив, колико га људи уопште познају и препознају?

– Ријетко који Србин зна иједну историјску личност из седамнаестог вијека. Знају и поштују Светог Василија Острошког, из епских пјесама чули су за Бају Пивљанина, али не знају у који временски период да их смјесте. А седамнаести вијек у тада познатом свијету, као и у Османском царству чији смо ми били поданици, био је итекако занимљив. Појава протестантске цркве, тридесетогодишњи ратови, научна открића из астрономије и физике.

Сами Срби воде врло живе активности за своје ослобађања од окупације или барем побољшање услова робовања. Чести устанци, поготову у данашњој Херцеговини и данашњој Војводини, дипломатски потези српских учених људи, трговаца и владика и сукоби против османлија, унијата, фанариота. По неким историјским изворима Бојицу Соколовића, као посебно надареног и интелигентног, Срби су сами послали у јањичаре да се Цариграду ишколује и да на Порти ради за Србе. Мехмед паша Соколовић то је и учинио.

Радња романа је смјештена у вријеме које поредите са два воденичка камена, док су Срби зрно жита које тражи простор међу да не буде самљевено. Поређења са данашњим временом свакако има, а коју поуку од вших јунака би могли чути: Владика ради на томе да створи армију духовника, научника и ратника. Како је то изгледало тада, а како би се пренијело на данашње вријеме?

Сваки народ репрезентују успјешни појединци. Колико су они утицајни у свијету толико расте и рејтинг тог народа. Паметни народи то су одавно схватили и они улажу у образовање, филм, културу, спорт. Свим тим, исто као и војском брани се држава. И Срби су то некад знали,и у робовању и у слободној Србији у деветнаестом и првој половини двадесетог вијека, али комунизам нам је разорио националну интелигенцију и свијест и ми смо сами уништили прво своју државу и војску, а затим и све остало, раскомадали језик, одричемо се писма. Мало је појединица, а и они се ништа не питају, који знају колико би нам требала Тв серија о Цару Душану, научник из Кикинде који прави вјештачке руке или Нобелова награда за књижевност. А за то треба улагати.Лако се сада фотографисати са Новаком, а шта смо ми урадили да би Новак постао Новак или шта би се десило да и он игра за репрезентацију Канаде. А колико има још Новака? И колико смо их пропустили.

Мудри људи, попут Светог Василја Острошког, слава Му и милост, неписменог Милоша Обреновића или исто тако полуписменоћ Ћеловића су знали и улагали су у војску и знање. А у шта ми улажемо. У полтроне са сумњивим дипломама и још сумњивијим знањем. Дјеци набијамо комплексе да знају што више страних језика, да лакше оду, и да се што боље служе рачунарима, да би имали више апстрактних пријатеља, а нико не зна озидати кућу, поправити ципеле или на папир и оловку израчунати квадратни коријен. Ја вјерујем, за то сам у младости и ратовао а сад пишем књиге, да ће доћи ти појединци који ће наћи и повећати ту рупицу између два воденична камена, и да ће Срби бити народ са највећим рејтингом у свијету .

Како вам се чини то што дјеца у Српској не уче ништа о националној историји на овом подручју, већ само оно што је прописано планом и програмом у Србији? И што мање више сви знамо "да нам је прађед убио Турчина, побјегао и промијенио презиме", па смо "сви из Црне Горе"?

– Црна Гора је само једна регија у оквиру Херцеговине. Сад ће ми многи замјерити али то је историјска чињеница. Историја се не учи из народних епских пјесама. Тако да ми нисмо из Црне Горе или наш предак није убио Турчина и промјенио презиме. Било је и тога али врло, врло ријетко. Турском окупацијом данашње Босне и Херцеговине, османлије су чиниле страшне зулуме и српски народ је напуштао своја огњишта и склањао се у недоступна брда и планине што даље од турских очију и путева ка Бечу. Временом, како је зулум попуштао, и Османско царство постајало мало организованија држава неке породице су напуштале те вукојебине и враћала се у питомије предјеле. Неке на своја стара огњишта а неке гдје им је било најближе да опет у случају невоље могу побјећи.

То што се не учи о томе у школама кривица је помало свих нас. Историчара који су дипломирали на седам офанзива и седам секретара Скоја, писаца којима је најисплатљивије писати ко је кога јебо на естради, професора који се жале на плату, филмаџија који снимају филмове о геј популацији јер то се тражи у Кану и Холивуду, свештеника које осим крштења, вјенчања и сахране ништа друго не занима…и тако вријеме пролази, а ми гусламо и жалимо се на неправду.

Шта значи реченица из Руке анђела, да је српска историја најбоље записана у турским – исламским списима?

– Чињеница је да је први попис становништва на Балкану урадила Османска империја и да у свакој џамији постоји запис кад је који православац превјерио, како се прије презивао, чија је која парцела и кад је била која буна, суша или поплава.

У истој књизи, кроз своје ликове убацујете понешто од онога што се зове аухтонистичка теорија о Словенима на Балкану. Да ли је то трик или намјера да се неко зa то заинтересује?

– Историју на Балкану пишу Беч и Ватикан, а њихов циљ је да покажу да смо сви ми "дођоши". Зна се да је на Берлинском конгресу једна од тајних клаузула коју је Србија морала да прихвати, да би јој се признала независност, била да се историја изучава само од Стефана Немање, првог православног владара Србије. Све остало је шарлатанство. И ми сами смо се упецали на то. Тако да у најгледанијој емисији у Београду, најчитанији писац у Србији хладно изјави да су Београдом тристо година владали Бугари. Нема ко да га пита којим Београдом? Чега је био цар Свет цар Јован Владимир, двјеста година прије Немање? Како се презивао Александар Велики? Што га је Аристотел учио грчки језик ако је већ био Грк? Којег поријекла је Спартак? Којег Константин? Изгледа да на те и на безброј сличних питања нико не смије да понуди одговор. 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *