Како људи разумију власт и шта то значи бити грађанин

Лав Николајевич Толстој је својевремено говорио да је једини смисао живота служење људскости, дакле истини, правичности, слободи, једнакости, братољубљу. Био је поборник идеје ненасиља и надао се постепеном остварењу Царства Божијег на земљи. Пише Обрен Бјелошевић Позивао се на хришћанска начела: љуби ближњега свога као самог себе, и никад на зло не узвраћај злом. Држећи […]

субота, септембар 22, 2012 / 11:53

Лав Николајевич Толстој је својевремено говорио да је једини смисао живота служење људскости, дакле истини, правичности, слободи, једнакости, братољубљу. Био је поборник идеје ненасиља и надао се постепеном остварењу Царства Божијег на земљи.

Пише Обрен Бјелошевић

Позивао се на хришћанска начела: љуби ближњега свога као самог себе, и никад на зло не узвраћај злом. Држећи да је принцип ненасиља темељ за организовање здравог друштва, Толстој је сматрао да сваки појединац носи у себи Царство Божије које је заједница свих људи у љубави и једнакости пред Богом, и да уколико би хтјели, људи могу живјети остварујући Царство Божије.

Али као што је и у Толстојево вријеме било, а и у сва друга времена, друштвена моћ је углавном заснивана на владавини човјека над човјеком, на подчињавању сиромашних богатима и насиљу јаких над слабима, на неједнакости и ауторитарности, на експлоатацији и ратовима. Историја људског рода је највећим дијелом историја ратова а срећна времена, када се градило а не рушило, опет су носила дубоку подјелу између оних који раде у зноју свом и оних који управљају радом уживајући привилегије елите… а идеја о савршеном друштву је, или тек један пуки одсањани сан или будућност која ће бити остварена!?

Али ако се сада, онако на прву, сложимо да је подјела унутар друштвене заједнице нужна а неједнакост природна с обзиром на карактер и способност сваког појединачног човјека, и ако за кратко оставимо по страни наду у савршену људску заједницу коју је имао поред многих и Толстој, можемо ли ипак наћи простор за процјену могућности којима би се учиниле мањим неправде међу људима, бар у оној мјери у којој нам то допуштају важећи државни закони, или популарно речено, онолико колико нам је то уставно-правно загарантовано!?

Одмах се намеће питање, да ли ми као грађани заиста знамо шта нам је то Уставом загарантовано као право а шта су то наше грађанске дужности? Рецимо, члан 5. Устава Републике Српске каже: ”Уставно уређење Републике темељи се на:

  • гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима;
  • обезбјеђивању националних равноправности и заштити виталних интереса конститутивних народа;
  • социјалној правди;
  • тржишној привреди;
  • вишестраначком систему;
  • парламентарној демократији и подјели власти;
  • слободним изборима;
  • локалној самоуправи;
  • заштити права етничких група и других мањина.”

А да ли смо ми заиста слободни или још у себи носимо онај страх да се, када и примијетимо некакву неправду или превару, којих у нашој средина свакако има много, пожалимо свом пријатељу од повјерења и обавезно кажемо, само немој рећи ником јер ови имају новац и могу све!? У складу са конвенцијом о Људским правима члан 10. Устава каже: ”Грађани Републике Српске су равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.”

А опет међу нама се неријетко чује: ”Ма знаш ли ти ко сам ја!?”, или ”Еј то што си видио да овај ради боље ти је да не говориш ником, знаш ли чији је он син!” или ако смо случајно у реду за некакве документе или чак у болници неријетко видимо како привилеговани господин или госпођа обавља све набрзака и преко реда док нама припада да ћутимо и чекамо…, могло би се ово набрајати у недоглед. Ипак, власт је одговорна да Уставом загарантована права и обавезе буду извршена. Али ко је на власти!? И како ”обичан” човјек гледа на функционере власти? Често сам у разговору могао чути: ”Знаш шта, овај предсједник Општине је и добар какав је онај био, овај макар нешто даје народу, а онај ништа”.

Али људи, од чега то они дају народу, и ко се у правном систему још позива на доброту, да ли је људи вама јасно да се Општински и Републички буџет пуни од вашег рада, од пореза које плаћате, уплата за регистрацију аутомобила, фирми, уплата за пензионо и инвалидско осигурање, разних такси и још којекаквих других доприноса…, и да је сав тај новац ничији други већ управо ваш, а да су сви они који су на власти по закону дужни да тим новцем управљају у складу са законом, а то значи да тај новац врате друштву кроз друштвено корисне пројекте. Иначе шта би друго био смисао свих тих ваших уплата по разним основама!?

Зато се сада запитајмо, шта је то власт и владање!? У школи нас о томе лијепо уче, кажу ако кршимо школске прописе биће нам смањено владање, а онај коме је потпуно лоше владање избаце га из школе. Па како то да смо ми помислили да је школско владање различито од Општинског или Републичког владања. Како то да смо заборавили да су сви обавезни или да имају примјерено владање или да у супротном владање може бити смањено до (и)збацивања са власти. Успут речено, у чешком језику који нам је сродан и прилично сличан ријеч ”vlast” значи ”отаџбина”, па тако сваки Чех с поносом каже да је Чешка Република његова власт, што значи његова отаџбина, зато је и ”vlastenec” – ”родољуб”, а ”vlastizrada” – ”велеиздаја” или ”издаја отаџбине” а то је увијек онај коме је власт повјерена а он се криминално понаша, што значи злоупотребљава власт за лично богаћење и богаћење својих блиских сарадника. – А ко су и какви требају бити људи којима повјеравамо власт?

Избори су уствари расписан конкурс за радна мјеста на позицији представника власти. Зато постоји предизборна кампања у којој се кандидати за та радна мјеста представљају у најбољем свјетлу нудећи своју стручност и своје програме који би обезбиједили најразумнију расподјелу новца који се скупља у буџету. Тако гласачи слободним избором бирају оне који изгледају најспособнији да обављају одређену функцију а власт се на крају повјерава ономе који је добио највише гласова. Тако су функционери уствари упосленици у органима друштвеног управљања (власти), и они имају свој мандат, дакле период на који су запослени и пристојне плате од којих сигурно могу добро да живе. Зато ми као гласачи не треба да се бојимо оних које смо изабрали да раде у нашем интересу, јер они примају плату за то и од њих треба захтијевати да испуне оно што су на изборима обећали а што је њихова дужност у складу са законом. Члан 45. Устава каже: ”Свако је дужан да се придржава Устава и закона. Свако је дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију.” Значи тим људима су повјерене јавне функције и уколико то повјерење изневјере они морају професионално и кривично одговарати за то као и сваки други грађанин који крши закон и прописе!

Логика грађанског или демократског уређења у којем живимо подразумијева првенствено законска права и слободе и свакако једнакост пред законом. Зато да бисмо били способни за активан грађански живот ми се морамо упознати са ”правилима игре”. Ми не живимо више у времену кад су најјачи шефовали селом и када се страхом управљало. Ово је вријеме разума и слободе, јер разум хоће слободу, знање, јасност и одговорност. Зато је једино оправдан страх од незнања.

Потребно је говорити слободно, упријети прстом јавно у свачији лоповлук, захтијевати одговорност и истину једнако за све, и за попа и за лопова, и за богатога и за сиромашнога, и за онога што му тата може купити све и за онога без тате. Јер једино тако можемо бити људи, једино отворени за истину и с отвореном истином можемо очувати достојанство и људскост. А као грађани ми имамо право на мирно окупљање и јавни протест (члан 30.). Зајамчена нам је слобода политичког организовања и дјеловања у складу са законом (члан 31.). Имамо право да јавно изнесемо своје мишљење о раду државних органа и других органа и организација, да им поднесемо представке, петиције и приједлоге и да на њих добијемо одговор.

Нико не може бити позван на одговорност нити трпјети друге штетне посљедице због јавно израженог мишљења о раду државних органа или због ставова изнесених у представци, петицији и приједлогу, осим ако је тиме учинио кривично дјело (члан 32.). Сви ви који сте радници имате слободу синдикалног организовања и дјеловања (члан 41.). Имате право на штрајк, поштујући закон а не да се плашите свог послодавца (члан 42.). Имате право учешћа у управљању предузећима, у складу са законом (члан 65.). Сви ми који смо бирачи ако се организујемо у скупину већу од 3000 слажући се у некој намјери стављајући свој потпис на заједнички став, имамо право да предлажемо законе, прописе и опште акте, исто као и предсједник Републике или Влада (члан 76.).

Бити грађанин значи имати грађанску свијест, знати свој правни статус и бити у том смислу активан и одговоран. Држава не заборавља нашу обавезу да плаћамо порез, таксе и друге приходе, зато не заборавимо ни ми да је у нашим рукама радно мјесто институционалних функционера и да су они од нас плаћени да раде праведно и одговорно, они су дужни да наш новац врате нама кроз јавне пројекте, а не да себи купују станове, куће и аутомобиле од тог новца. Немој да будемо у незнању и у страху, већ хајде да сви учествујемо на праведан начин у ономе што се тиче свих нас! Позивајмо на одговорност све оне који су тврдили да су одговорни када су тражили наше повјерење за то примамљиво мјесто у друштву, мјесто угледа, одговорности и добре плате!

Демократско политичко уређење има једну опасну слабост а то је могућност да најгори владају у име већине. То ће се десити (или бих слободно могао рећи да се дешава) ако се бојимо и ако пустимо могућим манипулаторима да раде шта хоће, дакле, ако не контролишемо сваког запосленика у јавним институцијама захтијевајући отворене извјештаје о сваком уложеном фенингу из НАШЕГ буџета.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *