Како је Месић тајно ишао код Геншера да моли за признавање Хрватске

– Ми ћемо тешко моћи да вас подржимо и признамо јер смо ми сарађивали с вама у Другом свјетском рату. Али идите ви с тим приједлогом код папе у Рим, код Вацлава Хавела у Праг и на Исланд. А ми ћемо све то да погурамо из позадине – рекао је 1991. године Ханс Дитрих Геншер, министар иностраних послова Њемачке, хрватској делегацији која је дошла да га моли за признавање отцјепљења од Југославије.

петак, јануар 13, 2017 / 19:51

– Ми ћемо тешко моћи да вас подржимо и признамо јер смо ми сарађивали с вама у Другом свјетском рату. Али идите ви с тим приједлогом код папе у Рим, код Вацлава Хавела у Праг и на Исланд. А ми ћемо све то да погурамо из позадине – рекао је 1991. године Ханс Дитрих Геншер, министар иностраних послова Њемачке, хрватској делегацији која је дошла да га моли за признавање отцјепљења од Југославије.

О томе, за Дојче веле, свједочи Божо Димник, љекар и угледни словеначки пословни човјек и лобиста, предсједник Друштва словеначко-хрватског пријатељства и почасни хрватски конзул у Копру, који је како се наводи, "одиграо занимљиву улогу у бурна времена која су претходила међународном признању Хрватске 15. јануара 1992."

– Ја сам ту био само посредник. Праву улогу одиграо је Стипе Месић, о чему се јако мало зна. Да није било њега, ја сам 90 одсто сигуран, не би било ни самосталне Хрватске. Седмог јула 1991. био сам у Берхтесгадену, на имању немачког пословног човјека и конзула Бруна Шуберта, на приватном ручку с тадашњим њемачким министром спољних послова Ханс-Дитрихом Геншером и мојим добрим пријатељем грофом Ангусом В. Дагласом. Ја сам о осамостаљењу Хрватске и Словеније с Геншером разговарао четири сата и он ми је рекао сљедеће: „Ми не можемо да признамо Словенију и Хрватску јер би то био преседан у Европи. Реците ви вашим пријатељима у Хрватској и Словенији да то није могуће. Разрадите неко друго ријешење, попут конфедерације. На овакав начин то неће ићи.“ У то доба је амерички амбасадор у Београду био Ворен Цимерман, који је рекао да САД ни за 50 година неће признати Словенију и Хрватску. Ни нико други није био за то, ни Французи, а ни Британци – каже Димник.

Он се присјећа да су у то вријеме одједном почели да се контактирју сви исељеници који су били у привреди на положајима, са свих континената, а да је он у Канади упознао и Фрању Туђмана и Гојка Шушка и друге важне личности, ”и сви су само на томе радили – Словенци и Хрвати од Новог Зеланда до Америке," а онда га је контактирао Месић да покуша организовати састанак с Геншером.

– Једини који је за то знао био је Јанез Дрновшек, тадашњи словеначки члан Предсједништва СФРЈ. Морали смо све да договоримо с тајним службама у Аустрији и Њемачкој, јер је Месићев пут морао да буде тајна. Дрновшек је званично позвао Месића у посету у Медијске топлице, у мјесту Излаке у Словенији. Сви су мислили да ће Месић ту да преноћи и да ће идући дан да се врати. Увече се Месић опростио од осталих као да иде на спавање у своју хотелску собу. Ја сам га чекао и одвезао код себе кући у Љубљану. Он је ту преспавао и сутрадан смо ишли аутом за Бон. На словеначкој граници су све знали, јер је то средио Дрновшек. И Аустријанци су знали, а и Нијемци. Словенци и Аустријанци су нас одмах пропустили, јер су добили обавјештење о регистарској таблици аутомобила и имену возача. Али на њемачкој граници су нас зауставили. Ја сам се уплашио да ће бити проблема. Спустио сам стакло на прозору и почео на њемачком реченицу: „Знате…“ А овај ми је одговорио: „Ми све знамо.“ И онда нас је пропустио. Тако смо дошли до Бона…

Геншер нас је примио преко воље, јер га је за то замолио наш заједнички пријатељ, гроф Даглас. Према програму смо имали на располагању само неких 40 минута, за ручком. Били смо Месић, Геншер, преводилац и ја. У почетку су нам послужили супу. Геншер је увијек брзо јео и чинило се да нас уопште не слуша. А онда је почео све спорије да једе. Тих 40 минута претворили су се у више од четири сата. Геншер је на крају рекао: „Знате, Ви сте ме увјерили и то је нешто невјероватно. Али ми ћемо тешко моћи да вас подржимо и признамо јер смо ми сарађивали с вама у Другом свјетском рату. Али идите ви с тим приједлогом код папе у Рим, код Вацлава Хавела у Праг и на Исланд. А ми ћемо све то да погурамо из позадине – описује Димник догађаје из тог бурног периода.

Срби нису знали (чудимо се како?), па је све уродило плодом

Наводи се да су сви ти дипломатски напори врло брзо уродили плодом само зато што нико за то није знао.

– Да су Срби, да је Милошевић нешто слутио, то би било спријечено. Срби су имали најбоље дипломатске контакте. Рецимо дјеца тадашњег југословенског амбасадора у Лондону играла су се с дјецом принца Чарлса. Али они су били увјерени, на основу изјава америчких политичара, да неће бити распада Југославије. Да су тада знали шта Месић ради, оптужили би га за велеиздају. Нико не зна да је Месић у то вријеме стварно носио главу у торби. Тај човјек је невјероватно надарен и није ми јасно зашто се то не схвата. И уз то је најпоштенији политичар кога сам икад срео. Он би могао да има далеко више, него што има. Геншер је и на десету годишњицу међународног признања боравио у Хрватској. Становао је у вили Вајс. Једног јутра за доручком нам је рекао: „Месић је 80 одсто заслужан за ово признање. Али немојте заборавити и све ваше сународнике у дијаспори. Сви ти људи – и Словенци и Хрвати – су сваки својим каналима и везама утицали на кључне људе политичког врха у земљама у којима су живјели.“ Иначе, ниједан од тих наших исељеника који су стварно нешто велико направили и много новаца дали, није очекивао, ни тражио ништа. А сви они који нису скоро ништа дали, него су само много говорили, имали су велике користи. Ни Месић никада није хтио о томе много да говори, па сам одлучио да ја то сада објасним. Осим тога, важно је нагласити да су у томе учествовали један Словенац и један Хрват, што је велики доказ да смо стварно сарађивали – закључује своју исповијест за Дојче веле, Божо Димник.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *