Јелена Калајџија: Запис Црног Владимира

Лази Радаковићу у споменицу „Кад изгубиш отаџбину изгубиш своју културу, малу или велику. То нам је највеће богатство. Изгуби се тада смисао живота.” Овај кратки запис остао је иза једног земљорадника, тежака, са четири разреда основне школе, који је само на земљи био истински жив, који је волео поштене људе не гледајући на њихову имовину […]

петак, јул 24, 2015 / 16:13

Лази Радаковићу у споменицу

„Кад изгубиш отаџбину изгубиш своју културу, малу или велику. То нам је највеће богатство. Изгуби се тада смисао живота.”

Овај кратки запис остао је иза једног земљорадника, тежака, са четири разреда основне школе, који је само на земљи био истински жив, који је волео поштене људе не гледајући на њихову имовину или националну или ма какву другу припадност (најбољи пријатељ био му је један многодетни вредни Ром) и који је до последњег дана безмерно волео књигу. И ето, том земљораднику, култура је била смисао живота и највеће богатство, а изречена или написана реч имала је неприкосновену вредност. Зато је са речима увек пазио и до њих добро држао.

Оно што у његовом запису остаје неизбрисив траг подсећања да још постоји одговорност за изречено, јесте чињеница да над овим редовима остајем замишљена и пред њима дужна да подвучем оно што је један старац, надничар, изгнаник, вечити тражитељ и мој почивши деда, оставио за собом. А то није аманет крвног сродства, већ одговорност за своју културу, аманет сродства по културној припадности, симболичка вредност коју нам остављају раније генерације на ветрометини разбојништва времена које бесомучно краде, готово отима и ретко шта узврати. Времена коме реч бива само галама којом се ефикасно да забашурити добра монетарна трансакција, са главним јунацима Левом Руком и Десним Џепом.

Овакво карикање мојих на дедине редове даје полета да се затегну ланци разлабављени насртајима хорди испраних безличних троглодита, како их је звао Доксијадис, и потврде да речи имају смисао и да иза тог изреченог смисла дише вредност која позива на одговорност. Да се опашу бедеми који чувају културу као једино поприште слободе. Млаћењу празне сламе овде места нема. „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Матеј, 31: 13-14)

„Култура потрошачког друштва тиче се углавном заборављања, а не учења”[1], тако да та велика „метанавика навика мењања навика”[2] меље и празни сваки додир са идентитетом, чинећи само привид напретка, док заправо све стагнира засењено бљештавилом слика које се смењују невероватном брзином, без смисла и значења (јер нису ни потребни). Весела сензација пред очима троглодита.

Но, вратимо се запису Црног Владимира. Губитак отаџбине. Контекст је овде пресудан – деда је био у отаџбини свагда где је могао слободно рећи и бити Србин. То му историја, нажалост, као и многима, није омогућила. Протеран из Западне Славоније деведесетих, долази у матицу Србију, где му занавек, као и многима остаје онај хибридни, раздвајајући пришивак Србин-избеглица, којег се никада није ратосиљао и који никада није преболео, иако га је до последњег дана одбољевао. Наравно, свака промена ужасан је потрес за индувидуу као и за читав народ. Нису сви били непријатељски настројени староседеоци, нити су сви протерани били кротки и жељни крова и слободе, или је бар нису схватали. „Нећу да прећутим; зидови су прећутали и распали се”, чујем негде Ивана В. Лалића, па дозивам још изгнаника платинасте генерације наше књижевности Црњанског, на првом месту, Растка… Но, остао је пришивак, који не гледа на комплексност промена, већ оставља трајни жиг који има само једно значење.

Такви хибридни називи нису ретки, ту је и онај пријатељ Србијанац, житељ Србије испод Саве и Дунава за оне изнад ових река, или житељ Србије за прекодринце, али и историјски тачан – Србин вождове ослобођене матице. Наоко безазлен, али суштински разорни елемент међу истим народом. То ме сећа на Велмар-Јанковићев „Поглед с Калемегдана – оглед о београдском човеку”(1938). Тај београдски човек као симбол грађанског, елитистичког, културног слоја је „не само Београђанин, него човек београдске животне оријентације и из унутрашњости земље.”[3] Тако да се и границе отаџбине шире свуда где има њених оданих представника, а исто тако сужавају ако се наклоњеност територији и њеним житељима снижава. Докле се простире култура једне земље, једног народа, том линијом иду и њене границе. И докле год је тај народ у збиру индивидуалних различитости у јединству. Ту рачунамо са Јерковљевом урбофилијом.

Губитак своје културе. Аутоматски повлачи губитак духовне територије, неретко и физичке, али на првом месту идентитета. Разликовање на малу или велику културу бива редудантно и фриволозовано, јер то осећање да се култура не може и нити сме кантаром мерити, посведочава да припадност ма којој култури носи одговорност која је одговорна идентитету. И то је знао да уочи један тежак у сутону живота. Данас, титулаши и естрадници, не би умели овај запис здраво ни да прочитају. Збирно узето, овакав снажни запис једног тежака има дубоко симболичко дејство и он је бела тачка једина на црној домини ноћи, (можда баш Хелдерлинове, светске ноћи) којој је свануће предалеко, јер сужњи не виде своје сужањство, па слободи и не певају.

Ослободити се смрти у трагу, у запису могуће је само ако тај запис може бити прочитан. Није довољно само то што постоји. Прочитан позива у стање будности, позива на брижљивост према изреченом, помишљеном, створеном, на делање – позива на живот у надовезивању прошлости са будућим у живом имању традиције. Као такав, омогућава најразорније деловање по губитак памћења које је брисање идентитета, отаџбине, културе. Као такав, ниже карике вредности и лепоте у ланац једне културе и постаје космос око врата једног народа, његов најснажнији бедем. То је, вероватно, мнио и желео и Раичковићев Црни Владимир. Траг.

 

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика и библиотекар из Бијељине

 

 

[1] Бауман, Зигмунд, Туристи и вагабунти, у: Глобализација – мит или стварност: социолошка хрестоматија, «Завод за уџбенике и наставна средства», Београд, 2003, стр. 255.

[2] Исто, 254.

[3] Велмар – Јанковић, Владимир, Поглед с Калемегдана: оглед о београдском човеку, Библиотека града Београда, Београд, 1992, стр. 50.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *