Је л’ нормално стање кад Босне има, ил’ кад је нема?

Нешто слична питању из наслова, била је скорашња изјава Милорада Додика, када је у контексту новинарског питања о потреби јачања државног нивоа власти ради стварања нормалне државе, одговорио да је питање нормалности веома релативно, јер је некима нормално да Босне има, а некима да је нема. Тим слиједом он мисли да је некима нормално да […]

уторак, септембар 22, 2009 / 12:00

Нешто слична питању из наслова, била је скорашња изјава Милорада Додика, када је у контексту новинарског питања о потреби јачања државног нивоа власти ради стварања нормалне државе, одговорио да је питање нормалности веома релативно, јер је некима нормално да Босне има, а некима да је нема. Тим слиједом он мисли да је некима нормално да јача државни ниво власти, а некима ентитетски.

Наставио је у стилу да Срби више не желе бити задња одбрана Босне и Херцеговине, тако што једини штите и заговарају дејтонску композицију државе. Каже да Бошњаци желе да прекомпонују БиХ, да су Хрвати незадовољни својим положајем и да траже промјене истог, што по његовом мишљењу значи одустајање од суштине Дејтона, а то значи одустајање од БиХ. Онда закључује да пошто већ Бошњаци и Хрвати не желе очување дејтонског устроја, онда се може десити да једног дана и Срби дигну руке од Споразума, а то значи од БиХ, па тако више нико неће имати да чува цјеловитост државе.

Мора се признати да М.Додик има добар формално-правни-неемотивни приступ резоновању ствари и да саопштава неке истине, без обзира што су многи свјесни да упорно манипулише српске бираче, за потребе властите (зло)употребе власти.

Његова прва изјава сугерише да га емоције не интересују, те у складу с тим да га баш брига што неко жели нормалну БиХ, јер је устврдио да је питање нормалности релативна ствар и тиме је завршио расправу. Он се држи Дејтонског споразума који му даје за право да се противи даљем преносу надлежности на државни ниво, а мора се признати да је такав став потпуно легалан и легитиман. Он даље то образлаже: ”Овдје у РС смо и даље на позицији: прихватамо БиХ као међународно признату земљу са њеним међународно признатим капацитетом. Али, нисмо спремни ниједну своју надлежност пренијети на БиХ – ни због БиХ, ни због европских интеграција”. Овај став је такође јасан и експлицитан, па до те мјере легитиман, легалан и конкретан, да чак јасно показује опредјељење да се ни због чланства у ЕУ не жели одрећи ниједне надлежности.

У другој изјави поручује да би се Хрвати и Бошњаци требали држати ”Дејтона”, а то значи да требају веома јасно прихватити и признати трајно постојање Републике Српске. Такође сугерише Хрватима и Бошњацима да могу да не воле РС, али да треба да је прихвате као реалност, као што ни он не воли БиХ, па је признаје као реалност. Ово би требало значити да М.Додика боли уво што су се Бошњаци и Хрвати ”зезнули” па потписали ”Дејтон”, што би дјеца рекла: ”Тике, тике, тачке. Нема више враћке”.

Онда он наставља да резонује, опет веома исправно мора се признати, па каже: ”РС је у БиХ унијела свој идентитет, и што се то буде мање уважавало БиХ ће све више бити конфедерална заједница. То је реалност.”, рекао је Додик. То би требало значити да што више бошњачка и хрватска политика буду против опстанка РС (4 регије и слични приједлози), то ће му дати више могућности да се ”брани” од таквих приједлога, све са позивањем на ”Дејтон”, а онда да у каквој погодној ситуацији опструише и неке државне надлежности које ”Дејтон” предвиђа (нпр.Анекс 9: Електропренос и сл.).

Иако сам се сложио са већином горе побројаних изјава, ипак морам закључити да је то ипак демагошка и манипулаторска реторика. А ево како:

Једна ствар је када неки хрватски или бошњачки политичари лапрдају о 4 регије због својих бирача, баш као што се М.Додик лапрдањем ”брани” од таквих непријатељских лапрдања и обратно, такође због својих бирача. При чему и једни и други и трећи уредно, по ”Дејтону”, прихватају све могуће функције, и редовно сваки мјесец убирају значајне приходе из ”мрских” државних, ентитетских и кантоналних нивоа власти. Дакле, њихова тактика је да се лапрдањем бране од лапрдања, и тако држе становништво на ивици нервозе, панике и страха, што доноси много гласова на изборима.

Потпуно друга ствар би била када би са лапрдања прешли на дјела, а то рецимо значи да Парламент Федерације усвоји ”Декларацију о унитарној БиХ”, што би било кршење ”Дејтона”, а на то рецимо Народна Скупштина РС одговори ”Декларацијом о независности РС”, што би такође значило урушавање ”Дејтона”, или обратни смјер потеза, свеједно је.

Прелазак са лапрдања на дјела значи рат, и то је ваљда јасно свакој будали у овој земљи, и то значи још двије ствари:

1. Шта год и колико год федерални политичари лапрдали о укидању РС, без конкретних потеза у том правцу, Република Српска ће бити крива ако конкретним потезима одговори на лапрдање и уруши ”Дејтон”, а то значи биће крива за изазивање рата.

2. Шта год и колико год политичари из РС лапрдали о отцјепљењу, без конкретних потеза у том правцу, Федерација БиХ ће бити крива ако конкретним потезима одговори на лапрдање и уруши ”Дејтон”, а то значи биће крива за изазивање рата.

Његове изјаве, међутим, могу бити веома корисне за многе у Босни и Херцеговини. За Србе могу бити корисне ако схвате да његово лапрдање може бити спроведено у праксу једино путем рата, што значи да идеје које индиректно подгријава у свијести народа никад неће бити спроведене, већ ће дуго, али баш дуго година покушавати да узме гласове на фол националног лапрдања.

За Бошњаке и Хрвате да схвате, а нарочито за Бошњаке, да се много гласније и храбрије мора признати ”Дејтон”, а то значи признавање Републике Српске, јер у супротном само асистирају М.Додику да се лапрдањем намеће као тобожња одбрана српских националних интереса.

Ипак се мора признати да српски политичари у својим изјавама чешће признају БиХ, него ли бошњачки и хрватски признају постојање Републике Српске, тако да у српској перцепцији у Републици Српској нема доказа из бошњачких и хрватских редова који признају РС, па Срби тако не виде трачак наде да има смисла градити заједничку државу.

Која страна не извуче поуке из М.Додикових изјава, нек’ се послије каје.

И на крају, има једна изјава, која је у стилу неких манијакалних, самољубивих и месијанством опијених, те од реалности одсјечених српских лидера, из које би поуку требао извући сам М.Додик, да не би испао будала.

Он каже да ће, у случају да против њега буде подигнута оптужница у вези са изградњом нове зграде Владе и аутопута, то бити ”моменат када ће се ова земља почети да распада”.

Земља би се можда почела распадати кад би Срби листом скочили да те бране ”мој” Милораде, па да кроз то твоје распадање државе буду спремни да поново ратују и гину, јер већ рекосмо да распадање тражи кршење ”Дејтона”, а то све због твоје кривичне пријаве за наводни лоповлук, па још под условом да те не оставе на цједилу ”другови” Радмановић, Шпирић, Радојичић и други ”разумни” у таквој ситуацији, баш као што си ти био ”разуман” кад си на цједилу оставио смјењеног ”брата” Николу Поплашена.

Тако да требаш унапријед бити сигуран, да Срби прстом неће мрднути ако државно тужилаштво подигне оптужницу, или ако буде суђење, или кад те евентуално буду хапсили.

Тако да ти искрено госн. Додик Милораде желим да не испаднеш будала, јер нам никоме не требају нове кризе.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *