Историјске чињенице у три боје

Посјета предсједника Руске Федерације главном граду Србије, изазвала је низ текстова у којима је могуће само замијенити Русија са САД или ЕУ, па да се добије исти резултат у упозоравању на “отимање ресурса за политичку подршку” или “искориштавање и играње судбином једног народа зарад својих империјалистичких интереса”. То није спорно. Велики су велики, ми смо […]

понедељак, октобар 26, 2009 / 18:46

Посјета предсједника Руске Федерације главном граду Србије, изазвала је низ текстова у којима је могуће само замијенити Русија са САД или ЕУ, па да се добије исти резултат у упозоравању на “отимање ресурса за политичку подршку” или “искориштавање и играње судбином једног народа зарад својих империјалистичких интереса”.

То није спорно. Велики су велики, ми смо мали. Сви они нешто хоће и углавном то на крају добију, ако прије тога не добију главни империјалистички конкуренти.

Пише: Огњен Савић

Ипак, они који су ишли на националистичко-расистичке флоскуле, поготово у оспоравању историјског братства српског и руског народа, а поготово дисквалификацији овог другог на прилично хохштаплерским принципима, прешли су једну границу пристојног. Посебно у том сегменту изјава предсједника Медведева, који је у Београд дошао на дан одређене симболике, што је коментарисано понекад и са примјесама садомазохизма. Многима је засметало његово подсјећање на то ко су заправо били нацисти и њихови савезници, те се то доводило у контекст са НАТО.

Срби и Руси су једини у европи (осим Пољака) давали озбиљан отпор нацистима?

Питање је зашто? Посјета предсједника Медведева, имала је симболички значај? Срби и Руси су једини у Европи (осим Пољака) давали озбиљан отпор нацистима? Само је Енглеска остала непокорена, захваљујући америчкој помоћи 1944. године?

Већ одавно се у историјско-пропагандном мејнстриму подмеће, да је прекретница Другог свјетског рата у Европи била 1944. година, када је већина несрба прешла у партизане. Односно да је то био датум када је у Нормандији одржана представа под именом "Дан Д"; а не Стаљинград, највећа копнена битка у историји Другог свјетског рата, у чијој је коначници остало заробљено пола милиона њемачких војника. У борбама на плажама Нормандије, са литванским трећим позивом, чеченским казненим одредима, холандским, бугарским, румунским, данским, белгијским, хрватским, муслиманским, норвешким, шиптарским, италијанским, финским "домобранима" – погинуло је свега 4.000 војника данашње коалиције из Ирака: САД и В.Британије.

У питању је, мало, занемаривање историјских чињеница.

Тада, под Стаљинградом, "домаћи издајници" како их је донедавно називао Титов режим, дакле припадници Ханџар дивизије и хрватских бојни; упознали су технологију под именом "Стаљинове оргуље", или у нашем селу познатије као "каћуше". То је била технологија коју у то вријеме Нијемци нису имали, јер су радили на развоју крстареће ракете. Слично као данас у САД. Дуго времена су били у премоћи, али показало се да ни у техничком погледу нису јачи од СССР.

Александар Георгијевић је 1998. године покушао да дође до информација о већем броју руских војних пројеката, укључујући тактичке пројектиле "искандер" и суперсоничну крстарећу ракету "Р-500"; ових дана је осуђен због тога, будући да америчка крстарећа ракета, названа по бојној сјекири геноцидисаног индијанског народа – "томахавк", није надзвучна. У стању су је оборити јастреби, галеби, и орлови, уколико имају задовољавајуће визуелно или радарско навођење.

Наша исламизирана и католичка браћа су се 1943. вратила (у братство и јединство) сибирски смрзнута и наједена ватре, и поручили да људи који су остали живи, шаљу једног сина у партизане, а једног у усташе. Тако је борачки састав партизанског покрета престајао постепено да буде искључиво српски, док 1944. године у вријеме капитулације фашистичке Италије, то није постала масовна појава. Тако је Фрањо Туђман у том периоду превео домобранску јединицу на страну партизана, да би касније био Титов заслужни генерал и директор фудбалског клуба, гле ироније, Партизан.

Занимљиво, у ратни покољ на "нижу расу" (Русе) није отишао ни један српски одред. Нити је правио друштво женама њемачких војника, који су једини били довољно дисциплиновани, мотивисани и способни да ратују против Руса. Њемачка трагедија у Стаљинграду је и изазвана попуштањем бокова које су држали углавном Румуни и Италијани. Хрвати су конобарисали по Њемачкој у то доба, развозили смеће и кували у ресторанима, тјешећи жене њемачких војника који су крварили на Источном Фронту.

Да ли је Калињинград у Истри?

Послије рата, то очигледно није довољно вредновано, па је тако руски народ за своје жртве које је поднио у оквиру народа СССР, добио Источну Пруску, престонице некада знане као Кенингсберг, а данас познате као Калињинград. То је дио Руске Федерације, потпуно окружен Европском заједницом. По том еквиваленту српски народ за своје милијуне жртви, требао би добити Истру. Зашто Кенингсберг није припао Литванцима, већ баш Русима који немају копнену везу са тим дијелом територије?

Тако би Србија и Република Српска, требале што прије да смисле како да откупе Луку Бар, која је однедавно на добошу, будући да су Руси Црну Гору из сличних мотива већ одавно приватизовали. Требали би се и енергетски ослонити на еколошки најприхватљивије гориво данас. Не гас, мада многи људи и данас сматрају да га је опасно користити за шпорет или у аутомобилском мотору, већ се треба мислити о атомској енергији. Страх од украјинских згода са Чернобилом, најбоље је описан у америчкој серији Клинтонови. Опростите, Симпсонови.

Данас Бугарска (одавно земља члан ЕУ) прави нуклеарну електрану Белене, а Русија има читав низ сличних споразума о изградњи атомских електрана, гдје Руси у иностранство продају памет и технологију. Постоје и друге земље способне да направе контролисану фисију, што је и разлог због којег Ирану бране да развије овај програм. Постигнете ли то, корак до атомске бомбе је већ обављен у првом покушају. Руси дакле имају научну касту. За све оне који желе тврдити да Русија нема тај потенцијал, зашто Американци за обавезе око МСС изнајмљују руске ракете-носаче и космички брод Сојуз, уколико је њихова технологија боља?

Највећа тенковска битка у историји свијета, битка за магнетну аномалију код Курска, била је, и данас је највећи копнени сукоб технике у историји човјечанства. Тада се са обе стране нашло око 6.000 тенкова, од којих је више било њемачких. Резултат је био Жуковљев тријумф над њемачким армијама у недосањаном "Остленду", од којег се нацистичка Њемачка никада није опоравила. Неки су побрали ловорике на француским плажама, па су им послије снимали серије као "Ало, ало", да то што више нагласе.

Тријумф радника и сељака ниже расе

Трагично је да је још 1934. године, руска бољшевичко-народска наука, успјела да искористи њемачки изум по имену "дизел мотор са унутрашњим сагорјевањем" и успјешно га за мање од десет година касније искористи против оних који су га измислили. Њемачки тенкови са бензинским моторима, погођени би горили као буктиње са посадом у њима, док руска нафта са вишом тачком запаљења, није била расположена да кремира посаду. Технологију закривљеног оклопа, какву је посједовао тенк Т-34, данас примјењује свако оперативно оклопно возило у свијету. Дакле, бити Рус није значило само колхозе и совхозе, поготово у Москви или Петрограду.

Историјске су чињенице, да је Нијемцима омиљени метод је био да окупе село у традиционалној руској дрвеној цркви, а затим је запале и митраљезима спријече сваки излаз из пламена

Нијемци су Русе прогласили "нижом расом", "полуљудима", те су их убијали у затвореничким логорима немилице, будући да СССР (као љевичарска земља коју су клерофашистичке нације искључивале из битних институција и нису признавале њихову владу) није имао потписан споразум са Црвеним крстом из Швајцарске. Историјске су чињенице, да је Нијемцима омиљени метод је био да окупе село у традиционалној руској дрвеној цркви, а затим је запале и митраљезима спријече сваки излаз из пламена.

Нијемци и Руси данас граде Сјеверни ток, који иде испод вода Балтика и директно их спаја у енергетску унију. Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Бјелорусија, Украјина; неће више моћи уцјењивати за испоруке руског гаса највећем потрошачу у Европи. Нијемци су отворено признали на чијој су страни били у рату, тако да су им забрањени симболи под којим су починили злочине, док се код нас наметнути симбол хрватског народа "шаховница" и даље вијори. О другој иконографији, нећемо овај пут.

Срби се врло брзо требају опредјелити да ли су за конкретну помоћ у виду милијарде долара које Русија у вријеме кризе позајмљује Србији, или су за нову одгоду економских споразума са ЕУ, нове пријетње над суверенитетом Косова и Метохије и Републике Српске?

Ко Србима у РС нуди више? Србија која каже да је за дијалог који доводи до компромиса? Русија која сваки пут у Савјету за имплементацију мира гласа против продужавања боравка Високог представника? Зашто се политички представници РС не залажу за преношење надлежности БиХ, у систем одлучивања који његује орган Уједињених нација који се зове Савбез (Савјет безбједности)? Дакле, да Русија има право вета, докле Високи представник у БиХ једном не буде руски кадар. Напримјер неко као Димитриј Рогозин.

Треба се искрено запитати шта смо то икада добили од земаља одлучивача у ЕУ и САД?

Треба се искрено запитати шта смо то икада добили од земаља одлучивача у ЕУ и САД? Примјетите, како пријатељска Словачка има различиту политику свог представника у случајевима признања Косова и аналогије са Републиком Српском, када је Мирослав Лајчак у Сарајеву; и како исти човјек даје отворену подршку Србији везано за сувереност над Косовом, када је у Братислави. Исто тако, у спрези са Пољском, Чешка је дуго одбијала Лисабонски споразум. Зашто се такав вид неслагања и тражења уступака, не може демократски толерисати и Републици Српској?

Да ли су Београд, Бању Луку и многе друге српске градове ослободили Великобританци и Американци, бомбардујући цивилно становништво и рушећи градове да убрзају њемачко повлачење; или Руси који су као снопље гинули за ослобођење Европе од нацизма и расизма? Само у Београду, гдје су Тадић и Медведев полагали цвијеће у паузи потписивања економских и других споразума, страдало је 2.953 бораца НОВЈ и око 960 припадника Црвене Армије. У ту једначину се обавезно мора убацити 4.000 са плажа Нормандије, да би се утврдило ко је био озбиљнији и пријатељскији ратник. Праве ли Срби мјестимично цркве по узору на оне у Енглеској и Њемачкој, или по узору на оне у Русији, као што је ова на фотографији из Бијељине?

Првог дана напада на Београд од стране бомбардера САД и Енглеске, бачено је више од 1.500 тона бомби, а учествовало је више од 400 бомбардера. Процењује се да је у савезничким бомбардовањима Београда од 16. априла до средине септембра 1944. године погинуло више од 4.500 становника главног града Србије. Довољно је сабрати жртве и материјалну штету из 1999. године, па да се види да ли треба безглаво улазити у НАТО.

Срби су значајан народ на Балканском полуострву, и имају право на своју државу, свој ентитет у БиХ, приступ и одлучивање над судбином колијевке свог интелектуалног развоја, на Косову и Метохији. Због чега би то требало да буде проблем?

Зашто антифашистичка Европа одмах не обави попис у БиХ, а већ га је приставила на Косову? Зашто се Хрватска не спријечи у лажирању бројки да је у Јасеновцу уморено 69.842 жртве, а не 700.000 као што каже натпис на спомен-подручју Доња Градина, а Музеј геноцида у Београду има имена и презимена за више од 300.000 жртава? Зашто се непрестано потенцирају националне разлике и бави се државним уређењем, а не бави се размишљањем о томе од чега ми живимо? Ко заправо зна како се пуни буџет РС? Ако је од продаје нафтног сектора и телекомуникација, занимљиво је и обратити пажњу одакле су стигли тако дарежљиви купци.

Многи се вјероватно питају, зашто овако оштар текст, о потпуно блесавом догађају као што је посјета Медведева?

Многи се вјероватно питају, зашто овако оштар текст, о потпуно блесавом догађају као што је посјета Медведева? И раније су многи важни државнци долазили у Београд, молећи за уступке, будући да је исти једно од најбитнијих европских чворишта. Колико је државника дошло на сахрану Јосипу Брозу, довољно говори о битности тог простора и данас, када се србијанска дипломатија налази у некој новој хладноратовској размеђи. Вјероватно се из тако специфичне политичке позиције, Србија и упиње да организује самит несврстаних.

Зашто се Њемачкој или било којој другој држави ЕУ, не замјера билатерално оснаживање веза са Русијом? Србија, као суверена земља, има право да води своју спољну политику како она жели. Поготово је непристојно да јој везу са Русијом замјерају они, који признају њену јужну покрајину као независну државу. Још је несхватљивије да контролори јавног мнења у тој истој Србији, изразито критички оцјењују сваки економски пројекат са Русијом, док исти аршин изостаје при пројектима спонзорисаним од стране ЕУ.

Срби и Руси су се, за разлику од већине у региону, борили против нацизма и фашизма. Данас имају право да преиспитају своје односе и ојачају везе из прошлости, без обзира што неки желе да ову суперсилу и даље доживљавамо кроз призоре колапса из деведесетих, и залажу се за слијепо слушање политичког диктата оних који су Србе бомбардовали 1995. и 1999. године.

Вјероватно је то Медведев хтио нагласити у говору гдје говори о историјском и симболичком значају његове посјете. А није пристојно извртати историјске чињенице.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *