И овај камен куће Ђурине

Из неког разлога група младих Крагујевчана вјерује да њиховом граду, поред – нпр. фабрике Фијат – треба и кућа у којој је један дио свог живота провео српски пјесник Ђура Јакшић. Осим тога, ови тврдоглавци успјешно су се отргли пориву да за кафанским столом и бесконачним студенстским расправама бране оронулу кућу Ђурину, па су организовали […]

недеља, март 31, 2013 / 06:02

Из неког разлога група младих Крагујевчана вјерује да њиховом граду, поред – нпр. фабрике Фијат – треба и кућа у којој је један дио свог живота провео српски пјесник Ђура Јакшић.

Осим тога, ови тврдоглавци успјешно су се отргли пориву да за кафанским столом и бесконачним студенстским расправама бране оронулу кућу Ђурину, па су организовали акцију да се спријечи рушење куће, тачније, да се у Крагујевцу сачува достојна успомена на великог српског пјесника.

Зашто ови људи мисле да један град треба да сачува кућу у којој је пјесник живио двије године објашњава Немања Јовановић, уредник магазина за културу и образовање Сербум и један од покретача акције „И овај камен куће Ђурине”.

„Ја то морам да порушим“ или Култура убија

Ево, има већ пуне две недеље како водимо борбу демократским средствима са циљем да очувамо оно мало културно-историјских трагова некадашње престонице, Крагујевца. Питају нас често у име које партије ми скупљамо потписе, ко стоји иза нас, па, онда зашто нам штандови нису бољи, зашто немамо у боји одштампане плакате. Неки су нас оптужили и да не знамо „ни две Ђурине песме“, да се боримо за руину у најстаријој крагујевачкој улици, руину у којој је тај Ђура провео „само“ две године и то под присилом! Воли овај наш народ да се бори за своје ад хок идеале, познатије као предрасуде и стереотипи, но не можемо никога кривити – последњих двадесетак година друштвеног хаоса је од свих нас направило паланачко удружење – Србију.

Наша, још мања, дружина, сачињена махом од редовних студената завршних и мастер студија, већином србиста, награђиваних учесника „Липарских дана“, и поред кихотовског усуда истрајава у намери да сабере људе којима је свест макар једном сивом ћелијом окренута стварности – да је овде култура почела одумирати пре него што је „искипео“ проблем: Ђурина кућа.

У овој борби нама су страначке боје једнаке онима на нашим назовимо плакатима А3 формата црно-беле штампе. Добронамерна омладина од својих четрдесетак година, па навише, најчешће нам хрли у сусрет да размене мишљења и да дају потпис за кућу која ће свакако бити срушена. Након сваке од тих кратких размена мишљења са нама, попут рударима нам назову срећу и изгубе се у маси пролазника који само површно испрате наше „страначке боје“ плаката на штандовима позајмљених од Ректората Универзитета у Крагујевцу.

Политика и проблеми: шта је генератор, а шта је консеквенца?

Живимо у земљи где чланство у извесним странкама гарантује много повластица, а понекад и недаћа. Живимо у држави у којој је лако исполитизовати чак и свакодневни оброк, а камоли покушај да се сачува кућа једног од најзначајнијих српских песника и сликара српске књижевно-уметничке историје. Да, кућа Ђуре Јакшића! Иако има оних у чијим рукама је и културно наслеђе ове мајушне заједнице Крагујевца који траже Ђурин власнички папир да би се утврдило његово власништво над кућом.

У нормалним околностима политика треба да буде средство решавања проблема. У оваквим околностима проблем и политика су ентитети истог порекла. У више наврата смо поменули културну политику као нешто што треба да генерише добро, и консеквенце би биле решење она два синонима. Али – вечити камен спотицања – не може!

Део чланства нашег малог уредништва не препознаје носиоце решења, те и њих пита за потпис у циљу очувања културног добра, које нема тај статус – опет због политике. „Ја то морам да порушим“ лаконски је одговор на свако питање које се односи на проблем културног наслеђа овог малог поносног народа. Ко се иоле буде упустио у локалну културну историју, схватиће да у овом граду тавори ризница наслеђа из периода стварања савремене, просвећене и напредне државе под диктаторском палицом неписменог Милоша Обреновића и покуњено ће покушавати да одгонетне тајну недостатка генератора – ствараоца. Стваралац је ништица, а последица је метрополис. Само што за њега нема пара.

Култура убија

Кућа Ђуре Јакшића, у којој је он провео око две године (од 1863. до 1865.), оронуло је здање у делимичном власништву државе, чија грађа „прети да повреди случајне пролазнике“. Градска управа је донела одлуку да кућу поруши, што је ствар пуке техничке природе, но оно што треба да уследи је суштина проблема. Према наводно коначној најави градских власти, на том месту треба да никне и једна модерна саобраћајница од петнестак метара дужине, крај које ће бити споменик Ђури Јакшићу – али опет недефинисан, јер се не зна да ли ће бити чесма или биста. Можда оба.

Ако изузмемо (про)европске примере чувања културне баштине и „сулудо“ обележавање и чување места боравка великих стваралаца од националне и интернационалне важности, подсетимо се да крагујевачку културну ризницу красе Прва крагујевачка гимназија, прво позориште, Тополивница, Стара црква, зграда где је проглашен други модерни устав у Европи, али и Шумарице и музеј „21. Октобар“, мора се поставити питање – шта с тим?

Говорећи о финансијама, знатан део средстава за откупљивање оних 60-ак процената власништва куће, као и трошкови рушења, изградње раскрснице и пратеће сигнализације – чесме или бисте, у доброј мери би покрио издатке за поновну изградњу реплициране куће, док би се остали фондови веома лако пронашли.

Значај таквог објекта би био вишеструк – бар нам креативност не мањка – музејски објекат са сталном поставком, песнички и/или културни центар „Ђура Јакшић“, или тзв. песничка кућа са (електронском) библиотеком. Обнова куће би значила да ово друштво жели да пренесе поколењу оно што су њему његови претходници сачували од свега што је претило да уруши најважнији темељ друштва – његов идентитет. Сваки другачији корак ће одисати добровољним шаблонским затирањем истог. Постаћемо простор који ће одисати атмосфером из вечних песама оног „алкохоличара и боема“ – Ђуре Јакшића.

„[…]А где је помоћ, ил’ суза братска?
Ил’ »Јуриш, роде, за брата свог!«?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља Бог!…

Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да Бог! […]!“



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *