Хрвати пишу срБским, а Срби српским језиком

Надати се да ће већ једном престати производња све самих месија српсконародних, који га са слово или два ваде из пропасти.

понедељак, јануар 10, 2011 / 14:08

Има овом тексту који ће услиједити најмање деценија, али некако сам принуђен да га објавим сад. На моју велику жалост, мрсимудисти не одустају. Од неких мени битних људи, добио сам подржавајућу повезницу на још један сајт који баштини распру, гложење, непрактичност и ненаучност.

Текст је у високом степену саркастичан, на моју данашњу жалост и увредљив ка заступницима некориштења једначења сугласника по звучности. Осим младалачке свадљивости, главни разлог томе је што ни тада, као ни сада – нијесам успјевао да докучим здраворазумски разлог – ЗАШТО? Ни данас нијесам чуо конкретно објашњење шта се то губи, а шта добија, једним Б умјесто П? Осим што је јасно да се добија исцрпљивање и унутарсрпска конфронтација, око сасвим баналне ствари која значи само тим истим Србима.

Но, да не дужимо, пошто свеједно овога има баш доста, а све је већ речено и написано на исту тему још прије десет година. И то без и једне фотографије у додатној опреми.

Хрвати пишу срБским, а Срби српским језиком

Сви они који се интересују за ствари које имају везе са теоретским разрадама судбине српске нације, и прате штампане дискусије које се овим проблемом баве, сигурно су примјетили да постоји једна група људи, која име наше нације исписује са неизвршеним једначењем по звучности (дакле као срБску).

Писао: Дани(ј)ел Симић

Као човјек са нешто скромног лингвистичког знања, будући да сам један период свог живота провео на Филолошком факултету у Београду, осјетио сам неодољиву потребу да нешто кажем о томе.

Након више од вијека разарања и културног сакаћења српске нације, стасала је генерација дегенерично образованих појединаца, природно склоних теоријама завјере, на које без већих тешкоћа пријањају ставови који би се могли окарактерисати као ПЕРВЕРЗНЕ ГЛУПОСТИ.

Та дјеца пишу срБски, намјесто српски, мислећи да тако раде много паметан посао. Могли би се већ квалификовати у секту, чији је угаони камен понајвећма у површној идентификацији са удружењима као Отачаствени покрет Образ. При том се овдје не полемише са тим да ли је то, заправо, и званична језичка политика поменутог покрета. Такође, још мање је овдје тема баш та политика и њена друштвенополитичка оцјена, те је овај покрет поменут само у сврху прецизније илустрације.

Тема је срБска

Главне особине овог тинејџерског наука спадају у сферу пропангадистичке мисли, инспирисане личним религиозним заносом, при којем се као централни дио лингвистичког проблема потенцира мржња према Вуку Ст. Караџићу. Он се у таквим списима најчешће спомиње као издајник, касапин који је упропастио српски језик, полуписмени глупак којег је завео Јернеј Копитар, католичка пожмирепина и говноваљ; а не као национална величина, како смо навикли до сада. Тиме се, несвјесно и у непросвјећеној мржњи, уноси још већа пометња у српско неписмено друштво.

Наиме, трагедија је у томе што та традиција која навија за писање придјева српски са неизвршеним једначењем по звучности, припада сфери етимолошког правописа – УПРАВО ОНОГА ШТО ЈЕ ХРВАТСКА ТРАДИЦИЈА!

У Шабац на вашар

Потпуно неупућен у мотивацију ове групације идеолошких лингвиста, претпостављам да им смета то што СРБИ НИЈЕСУ СРПОВИ, ВЕЋ СУ СРБОВИ. И то је наравно тачно, али није потребно то Б у срПски, да би покисли домаћи врабац у генитиву, уместо правописног врапца, морао стајати као срБски облик: враБца. Шабац није ништа мање српски град, уколико неко долази из Шапца, па је самим тим и Шапчанин. Пшеницу и онако одавно не косимо срповима (множина од СРБИН је СРБИ) већ комбајнима, а ни то не би радили да исту не сијемо.

Шта значи наведена примједба?

Овакав срБски став се може прихватити, само уколико се господа лате граматике у шаке, и приликом својих писанија детаљно и дослиједно измјене све примјере једначења по звучности, али и једначења по мјесту творбе (За друге гласовне промјене ћемо им погледати кроз прсте).

Тако би од сада требали да се осјећају као најцрњи издајници свог народа и вјере, уколико им се у личној или јавној препицси поткраду примјери: тоБџија, беКство, буреГџија, назаТка, сваДба, жеЋца, дрШка, иСтрчати, Здружити; гдје би они, слиједећи правовјерну срБску нит, требали писати: тоПџија, беГство, буреКџија, назаДка, сваТба, жеЂца, дрЖка, иЗтрчати, Сдружити, и тако до бескраја глупости.

‘Ајде реци срБски?

Ми напросто не можемо изговорити срБски, па нема смисла да тако и пишемо. Што са собом логично повлачи и питање, зашто враћање “изворности” и “коријенима” не би било обављено и у неким другим случајевима. Рецимо да се вратимо на азбуку прије Вука, или да рекапитулирамо лексику на исти период?

Ми смо у име генијалног рјешења да нешто ПИШЕМО КАО ШТО ГОВОРИМО, А ЧИТАМО КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО, у свом правопису убиљежили већину гласовних промјена, па и ту у самом имену срПске нације.

Са друге стране, Хрвати су своју латиницу, начињену по узору на нашу ћирилицу, дуго опирали том виду правописне норме. Како самим биљежењем фонема nј, lј, dž, тако и изостављањем поменутих гласовних једначења у писању. То је свој врхунац доживјело у наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској, гдје су се у званичним актима користили примјери као раЗтурити, почеТци, односно нешто слично као срБски.

Новосадски преговор

Када су 1950. године у Новом Саду притјерани за преговарачки сто, у рату поражени хрватски лингвисти су пристали да усагласе скоро све гласовне промјене и већину израза. Међутим, инсистирали су да име њихове нације не буде подвргнуто српској доктрини, па је тако у писању остало хрваТСки, намјесто хрваЦки – како се иначе изговара.

Да би начинили систем у којем то неприродно одступање не би било угрожено, интервенисано је читавим низом изузетака у правопису, који Србима уопште нијесу потребни.

ОВАЈ ДИО ЋЕ БИТИ ЗАНИМЉИВ САМО ЛИНГВИСТИМА, ПА ОСТАЛИ МОГУ ДА ПРЕСКОЧЕ:

Наиме, гдје год се Т и С нађу једно до другог у српском језику то даје Ц, које је по дефиницији сливени сугласник настао од та два гласа (Т+С=Ц). Ми ту, у стварности, изговарамо Ц, ма колико нам то било необично у писању; нпр. совјеЦки, свјеЦки, тј. ову појаву налазимо у већини случајева када се основа завршава на Т, а наставак почиње са С (марионеЦки, аутомаЦка, спорЦки итд).

Уколико неко не вјерује, нека сними пријатеље у необавезном разговору, па ће преслушавањем то неумитно утврдити. Дакако, треба их навести на поменуте ријечи.

Тада, додуше, можете примјетити одступање у случајевима као што су бест+селер, пост+социјалистички и сл. Али у питању су сложене ријечи код којих, усљед њиховог страног поријекла, говорник осјећа двосложност и прави паузу несвојствену нашем језику. Уколико је у питању несложена страна ријеч, нпр. лично име Бил Гејтс, овa крајња група ТС у презимену, неумољиво из уста говорника српског језика излази као Ц.

Ипак, хрватским лингвистима није било довољно само то што је комбинација ТС остала несливена, већ је искључена и свака друга гласовна промјена која би до преиспитивања групе ТС могла довести. Тако наш правопис предвиђа изузетак у случају да се Д нађе испред С, и оно у писању не прелази у Т.

Зашто?

У случају да би дошло до биљежења гласовне промјене: Д испред С прелази у Т, односно даје = ТС, свако дијете над граматиком би се природно запитало зашто се онда није ишло даље и ТС се прелило у Ц, као што је и очекивано по законитостима српског језика који у говору то и чини?

У том случају би дошли до проблема хрваТСког етимолошког наслијеђа и питања зашто се ту одступа од правила? Зато, и поред тога што ми заправо изговарамо преЦједник, сродЦтво, граЦки; морамо писати преДСједник, сроДСтво, граДСки.

Али, ово није и посљедњи изузетак којим се настојала избјећи комбинација ТС или ДС. Српско начело да се треба читати како је написано и писати онако како говоримо, морало је начинити уступке како се не би угрозило хибридно постјасеновачко БраТСтво и јединство. БраТСтво се у овом случају, због двојења гласа Т, изговара по правилу редукције као браство, али то је тек досадно и компликовано и самим лингвистима.

Ово некоме може звучати прилично шизофрено, али у читав овај трактат смо и увучени због значаја једне гласовне промјене за опстанак срБског, односно српског народа. Уколико је то иста екипа уопште? Но, ви слободно било који текст писан српским језиком подвргните команди (Ворд, Соларис, Абиворд, итсл.) неког текстуалног процесора, односно скраћенице (Ctrl+F), која је кадра да нађе и замјени групу ТС у Ц.

У српском језику је изузетно ограничен број случајева када ће се једно до другог наћи ТС или ДС, а правдање изузетка жељом да се очува основа, је више него глупаво. Осим, наравно, ако се не мисли на основу Хрват/ хрват-ски. Зашто је нпр. у ријечи фудбал извршена замјена Т у Д, када је на тај начин у номинативу изгубљен путоказ, да је у питању страна ријеч фут (foot), која је енглеског поријекла?

Примјера овог типа је безброј (нпр. Србин – српски), као и оних да се језик сам стара за изузетке од правила, у случају да долази до мјешања значења. Нпр. к, г, х; неће прећи у ц, з, с; у случајевима када би порука Дај ово баки!, уствари значила Дај ово баци! Уз то се надовезују примјери сека – секи (ништа не сеЦи), дога – доги (не дуплој доЗи), лига – лиги (не некој ЛиЗи)

ГОТОВ ЛИНГВИСТИЧКИ ПАСУС

Српски су непријатељи били итекако свјесни, да прибјегавање овом српском изуму, носи са собом признање лингвистичке инфериорности сопствене, и надмоћи српске нације. Зато су се толико потрудили да хрваТСки језик не постане хрваЦки.

СрБске патриоте, покушавају са своје стране, да нам покажу што већи број сличности са својим ХрваТСким колегама. Баштиницима клерофашистичких идеологија, који су се својим народом толико предано бавили, да су морали истријебити остале. Како би што више сачували свој „чистонационални“ коријен, срБски мудријаши овом праисторијском инвенцијом настоје да нам узму и то мало оригиналности, које се други плаше. Подсјете западне Србе, на документе које су морали читати за вријеме НДХ. Какве везе има како се нешто писало прије 200 година, или шта је Вуку ко говорио тим поводом, ако је писање облика „српски“ прије свега дослиједно и неискомплексирано, у складу са важећим правописом?

И поред тога што сам ја за досљедну примјену фонетског правописа, надаље ћу користити онај који је сад на снази, како би на личном примјеру показао да један закон морамо поштовати, бар док не напишемо и не изгласамо други.

Вуче, Вуче, бубо лења

То нас враћа на те срБске мисли о Вуку, које звуче као да гледамо Хрватску телевизију и слушамо тамошње ставове о нашој нацији. Ни сањао нијесам да постоје тако измјештени и необавјештени умови, који ће ме приморати да пишем у одбрану Вука Стефановића Караџића. До сада сам га, углавном, критиковао. Ваљда зато што сам мислио да за то треба муда и знања, односно да је то нешто баш одважно. Кад оно овамо сваки срБски правовјерник који осјећа недостатак љубави и пажње, одважује се да учини исто.

Вук, као прво, није уопште био полуписмен, него је у питању један од централних ликова српске културне историје. Тако нешто може тврдити само неко ко је врло слабо образован по питању значаја, обима, оригиналности, храбрости и инвентивности Вукове заоставштине; јер било ко ко се озбиљније тиме бавио, схвати зашто су му професори на факултету са толико поштовања изговарали то име. И толико пута.

Вук Стефановић Караџић је суперстар и крајњи селебрити српске историје. Фаца, Кулер, Хардкорер и који год хоћете суперлатив, ако већ не разумијете српске ријечи њему у похвалу.

Колико пута треба да се понови, како је та реформа учињена у већини земаља тадашње Европе? Да су у епохи романтизма, али и раније, сви паметнији европски народи одбацили латински, односно застарјеле верзије својих националних језика и прешли на језик којим је причала већина народа? Тадашњи српски књижевни језик, сачуван је (додуше доста осавремењен и препун русизама) у данашњој српској литургији. Њега сад, као и некада, већина Срба разумије исто онолико, колико су и Хрвати у Вуково доба разабирали језик којим сада причају. Слабо, или никако.

Те мутиране и крајње индивидуалне редакције старословенског, рускославјанског, славјаносербског или српскословенског; користили су само писмени људи, али и они без стварног познавања истог језика (који је већ одавно био мртвији од латинског) и без икаквих правописних и граматичних норми. Свако је писао како би му пало на памет, и то до те мјере затрпано руским и старословенским изразима, уз накарадну и произвољну граматику, да некада и најупућенији у материју, нијесу могли разумјети шта људи уопште пишу. Истовремено, ти мудросери су у кругу своје породице и свакодневном комуницирању, користили обични, домаћи српски језик.

Увођење реда

Да је то и тада било веома смјешно и неприродно, свако се може увјерити летимичним прелиставањем дјела Јована Стерије Поповића, иначе заклетог непријатеља Вукове азбуке (нпр. карикирани лик Вилозофа Вилотића из Покондирене тикве, најбоље показује Стеријин језички став). Нешто слично се дешава и данас, када хорде квази-интелектуалаца користе стране ријечи и изразе, како би испали што паметнији. Играју на карту, да се нико неће одважити и рећи им како апсолутно ништа од оног што су рекли – не разумије! На примјер:

ФИНАЛНО, ОВО НИЈЕ ЕЛОНГАЦИЈА ДИСКУЛПАЦИЈЕ МОЈЕ КВАЗИЛИГИТИОЗНОСТИ, ВЕЋ ЗДЕЊОЗО И ХИФЕНИРАЊЕ, КАНКРИНСКЕ ИДИОКРАЗЕ МОГ ПЛЕРОТИЗМА, ПРЕЧЕСТО ХИТНУТОГ У ДАМНАТУР.

Е, исто тако су својевремени паметњаковићи, у Вуково доба, надокнађивали то што немају ништа паметно да кажу. Уз ту разлику што је ова реченица написана по разумљивим и важећим правописним нормама нашег језика, којих тадашњи скрибомани нијесу имали.

Вукова реформа је, као прво, завела ред у писање и читање. Затим, у потпуности демократизовала писменост, тако да је и дијете свињара и говедара могло да научи слова, по азбуци која је међу најсавршенијим фонетским рјешењима у читавом свијету. ВУК НАС ЈЕ НАЧИНИО ПОСЈЕДНИЦИМА НАЦИОНАЛНО ОСОБЕНОГ ПИСМА, УВОЂЕЊЕМ ЗНАКОВА КАО ШТО СУ Љ, Њ, Ћ, Ђ, и Џ; које не познаје ни једна ћирилица у свијету, изузев македонске (џ), која се (стварањем македонског језика послије 2. Свјетског рата) на нашу непосредно угледала у степену копирања.

Графеме Ћ и Ђ, као и њихове гласовне вриједности, искључива су обиљежја српске нације. И ниједне друге! (Македонци користе ќ и ѓ) Захваљујући Вуковом раду на граматици, рјечницима и сакупљању стваралаштва из усмене књижевне традиције, српска нација је тада важила за лингвистичку велесилу!

Некима то као да није доста, и непрестано наклапају о оном Ј, из познате анегдоте гдје је Вук Јовану Хаџићу одговорио питањем: Како би се ти звао да нема тог Ј?

Срчани удар у традицији

Сигурно је да свака реформа представља срчани удар у традицији, и као таква уз добре, носи и многе лоше посљедице. Јасно да сирово уметање Ј из латинице у ћирилицу није најсретније рјешење. Прије свега, зато што не прати традиционалну нит!

Ипак са фонетске, односно чисто језичке тачке гледишта, то рјешење је изванредно. Ј до тада није имало једну ознаку, него се користио читав низ комбинација какав данас имамо нпр. у руском: я,ё,ю,е; што се изговара као: ја, јо, ју, је. Али тај проблем дисконтинуитета у графичкој традицији, може се ријешити најједноставнијом измјеном тог спорног знака у неки приближнији нашој традицији, а опет лако разумљив и штампљив. Руси некада у ту сврху користе Й (И, са надредним знаком), али би ми могли и обично I, које у свијести већине Срба постоји само као латинично.

Међутим то I, користило се у старим српским и старословенским рукописима, да би означило глас који данас пишемо као Ј. Доказ ћириличне прошлости I, данас је у руском знаку “ју” (Ю), гдје оно фигурира као први дио лигатуре, тј. српски речено – двослова, слова сливеног од два знака (у овом случају I и О, будући да се У некада писало као ОУ).

С.ебани и без Ј

Све и да то не урадимо, нећемо бити мање Срби. Срби ћемо бити мање, уколико наставимо ниподаштавање свог језика и писма, тако што ће свака будала имати право да пљује националне величине и преиспитује прошлост, само ако данас устане на лијеву ногу.

На то се не одлучују ни нације са атомском бомбом, а камоли ми, који смо у демографском повлачењу.

Драга браћо и сестре:

НИЈЕ ПРОБЛЕМ У ВУКУ, ВЕЋ У 1945. ГОДИНИ И ДОЛАСКУ КОМУНИСТА НА ВЛАСТ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА!

Тада је почело систематско искорјењивање ћирилице и потписан споразум Матице Српске и Матице Хрватске у Новом Саду. Тек те 1950. године је први пут заиста и у пракси остварено јединство језика Срба и Хрвата. Дакле тачно стотину година након споразума Вука и Илираца у Бечу 1850. године!

Тада је коначно забетониран умоболни термин српскохрватски језик и искорјењени сви српски интелектуалци, који су се том правцу развоја нашег језика и писма могли, или хтјели одупријети. Захваљујући томе што је до масовног описмењавања и информатичке револуције дошло баш у периоду комунистичке власти над српским земљама, Срби су фасовали латиницу и данас је она скоро потпуно истиснула традиционално ћирилично писмо.

Општесрпска интелектуална заблуда, да остала јужнословенска браћа, пошто их ослободимо турске и аустријске власти, једва чекају да утрче у наш загрљај и, у фузији суза радосница, створе многољудну нацију јужних Словена – доживјела је свој непоновљиви дебакл у Јасеновцу.

Усташки темељи

Није потребно објашњавати како без Титове идеологије и насилног преузимања власти, не би било ништа од враћања на братствојединствене ставове из наше смртно озбиљне, и опомињуће прошлости. Јасно је да онај дио Срба, који је преживио усташки и комунистички погром, никада не би опет ушао у то коло. Не би педесет година касније, поново искусио исти геноцид, да није било оних који су се сакривали иза марксизма-лењинизма. Мутираног у титоизам и завладалог на темељима постављеним од стране усташтва.

Сада, када нам сви хибридизовани народи јужнословенског поријекла узимају комад по комад језика, традиције и територије, сада када црногорска владајућа олигархија са узорима у Паблу Ескобару, покушава да направи још умоболнију језичку сецесију у оквиру исте нације, сада када су нам је НАТО ампутирао колијевку националног мита, сада када се Република Српска лагано топи захваљујући незаинтересованости Београда, сада када само геријатријски и социјални случајеви живе на подручју Републике Српске Крајине, сада када нам на факултетима језик и даље називају српскохрватским, сада када нам већина новина и телевизија, те све већи број државних институција користи латиницу, налазе се неки секташки расположени фарисеји и садуцеји, који покушавају да исправе криву Дрину слова Ј и једначења по звучности у имену српске, пардон*, “срБске” нације.

Немамо паметнија посла

Немамо граматику која се зове српска, немамо рјечник који носи тај придјев, немамо интелектуалаца који ће се борити за српски језик и традицију. Прво да све то набавимо, па ћемо онда лако одлучити јесу ли они српски или срБски.

Али тада ће већ бити свеједно.

Да је Караџић направио грешака и грешака у својој реформи, такође је истина. Ипак, не може се револуционарно усавршавање српског језика гледати као његова грешка. Грешке су у поређењу са тим занемарљиве. Није он могао забранити Хрватима да нам узму језик, могао је само, као што је и чинио, инсистирати на томе да је он српски.

Е, сад, то што је огромна већина данашњих становника некадашњих покрајина Далмације и Славоније користила штокавски говор, тј. српски језик, и није имала никакве везе са становницима аустријске покрајине Хрватске (односно говорницима кајкавског и чакавског, тј. хрватских језика), у суштини је завршена прича. Нећемо више од њих направити Србе. Бар не до неке нове аустроугарске потлачености.

Сигурно је да су и Беч и Хрвати имали разлога да подржавају Вукову реформу. Узимање српског језика, послужило је како би те говорнике српског језика, а католичке вјероисповјести, превели по религиозном критеријуму у Хрвате. Али није Вук крив за то, већ ми!

Срби и њихова црква нијесу жељели касније да прихвате баштинике истог језика, а који су припадали католичкој или исламској вјери. То је са једне стране и разумљиво, будући да је српска нација за вријеме ропства под Турцима, опстала искључиво захваљујући Српској православној цркви. Држава, и нација у државном смислу, поистовјећивала се, и и даље се поистовјећује са религиозном припадношћу. Ништа није помогло у тој искључивости, и до данашњег дана се наставила пракса по којој:

СРБИ СЕ МНОЖЕ ДИЈЕЉЕЊЕМ

Шта то треба да значи? Значи да треба да спашавамо оно што се спасти да. Не допустити да се такав вид сецесије више икада деси, а први испит за то ће бити у резултату самопрокламовања «црногорског језика». Треба да објаснимо српској дјеци како се у Загребу прича српски језик, те да хрватски у том тзв. штокавском облику, не постоји. Да је дубровачка традиција једнако њихова, ако не и више њихова него што је хрватска. Да је Кулин Бан писао ћирилицом и да тада термин “Бошњак” није имао никакве везе са исламом, него само регионалну одредницу. Исто као што Србе из РС у Србији и даље зову Босанцима, а из Црне Горе Црногорцима.

Хрватској дјеци више никада нећемо моћи сугерисати (нити смо када могли) да тим језиком говоре једнако, као што Ирци, Шкоти и Велшани причају енглеским. Евентуално, толико колико и Американци америчким.

Ваља се усредсредити на нашу дјецу.

У свим земљама које се српским језиком служе, дошло је до изградње веома оштрих и репресивних национално-шовинистичких језичких програма и политика. Свим. Сем у Србији, Црној Гори и Републици Српској. У тим земљама нема чак ни тога, што је можда и боље. Никаквог заједничког српског става по питању препорода језика и ревитализације писма – нема! У таквом озрачју појављују се самопрокламовани ловци на јеретике, чије је ловно добро стационирано понајвише у давној српској прошлости. Сију сјеме распре и мржње, тамо гдје треба сјећи уши да би се окрпило дупе.

Лобовање или Лобирање?

Било би добро да та срБска господа схвате, како је српском народу сада далеко потребније да се лобира за израду свеобухватног српског рјечника, да се изврши притисак на власт у Србији како би схватила да је проблем језика и писма од најдраматичнијег националног значаја, да се развијају софтвери који подржавају ћирилцу у мобилним телефонима, да се захтјева постепено и природно враћање ћирилице у медије, те понајприје, свргавање увријежене слике међу млађим нараштајима, да се са ћирилицом „не може у будућност”, те уништавање широко распрострањеног става како је то “назадно и примитивно писмо”.

Умјесто тога, срБске патриоте се труде да откривају топлу воду, препричавајући и мистификујући епизоде из српске прошлости. Мрсомудећи о дизању на оружани устанак против неистомишљеника, шацујући коју ће вјештицу спалити, и смишљајући невјероватне теорије због којих се нација налази у кризи, те (још невјероватније) како да се из ње извуче!

Што је најгоре, исувише се често код оваквих покрета прибјегава расној подјели. Као основне програмске црте самопроглашених патриотских лига, више се истиче шовинизам, расизам, па чак и антисемитизам (све појмови изузетно страни српској нацији и историји) него што се у њима наглашава рестаурација управо наше нације. Или се, што је још грђе, те ствари поистовјећују.

Када исцрпе све овоземаљске аргументе у одбрану свог виђења развоја српске нације и њеног језика, онда посежу за проклетствима Мајке Цркве. Са друге стране, челнике Српске православне цркве пробије хладан зној, када им у ушима одзвоне неки од аргумената поменутих особа, које се издају за њене правовјерне припаднике. Што би народ рекао: Само нас немојте бранити!

Тако и јесте.

 

————————————————

*- пардон (pardon) француска ријеч, и значи извините, опростите, пардон; приликом случајног физичког контакта или неког наглог, али безазленог наношења штете, коју сте управо приредили вашем саговорнику. – е ово вам причам да нама Србима фали. Извињавам се свима које сам својим текстом могао увриједити.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *