Хасић: Економија БиХ нема будућност

Економија БиХ готово да нема извјесну будућност, јер БиХ драматично заостаје за регионом, има високи удио сиве економије у укупном бруто домаћем производу и мали проценат инвестиција, рекао је економски аналитичар Спољнотрговинске коморе БиХ Дуљко Хасић. Говорећи данас као уводничар на сесији "Круга 99" у Сарајеву о теми "Како побољшати забрињавајуће лоше стање у економији […]

недеља, мај 12, 2013 / 15:44

Економија БиХ готово да нема извјесну будућност, јер БиХ драматично заостаје за регионом, има високи удио сиве економије у укупном бруто домаћем производу и мали проценат инвестиција, рекао је економски аналитичар Спољнотрговинске коморе БиХ Дуљко Хасић.

Говорећи данас као уводничар на сесији "Круга 99" у Сарајеву о теми "Како побољшати забрињавајуће лоше стање у економији БиХ", Хасић је навео да се у БиХ тренутно биљежи пад животног стандарда и низак проценат потрошње и активности по свим економским параметрима.

"На тај начин БиХ и њена економија постају посебно изоловано острво, а међународна заједница, посебно ЕУ, немају јасну страгегију како почети позитивне процесе у области економије, правдајући то првенствено неконзистентошћу домаћих органа власти", рекао је Хасић.

Он је упозорио да власти БиХ ниједне године нису имале одговарајуће економске политике и да су се првенствено ослањале на кредитна средства Међународног монетерног фонда /ММФ/, чиме БиХ улази у период дужничке кризе.

"Упитно је да ли ћемо у идућој години успјети да обезбиједимо средства по основу ММФ-а због немогућности измирења обавеза, првенствно према преузетим кредитима по основу главнице и пристиглих ануитета", рекао је Хасић.

Он подсјећа да БиХ већ наредне године мора исплатити око 800 милиона КМ и да је упитно да ли ће имати довољну основу за враћање кредита.

Говорећи о мјерама за побољшање стања, Хасић истиче да је то неупитан европски пут БиХ, испуњавање обавеза по основу Споразума о стабилизацији и придруживању, одржавање макроекономске стабилности и фискална консолидација по два правца.

"На расходновној страни потребно је направити рез трошкова и то првенствено плата јавној управи. Неопходне су и промјене у области фискалне политике у смислу да се опорезује потрошња, а не производња, стимулише извоз, а опорезује увоз", рекао је Хасић.

Он сматра да је вријеме да се уведе диференцирана пореска стопа како би се растеретили најугроженији слојеви друштва, јер се 48 одсто становништва налази на граници минимума, а од тога 20 одсто живи од једног оброка.

"Дошло је вријеме да се повећа пореска стопа ПДВ на остале производе и она би требала да износи изнад 20 одсто", рекао је Хасић и додао да је неопходно направити промјену у политици расхода, односно уштеде на платама у јавној управи које данас износе 12,8 одсто укупног бруто друштвеног производа.

Уколико не буде спремности власти да раде на развоју, умјесто на Стратегији за борбу против сиромаштва, каже Хасић, БиХ ће бити у прилици да ради на стратегији за борбу поротив глади.

"Чудно је да поред толико природних ресурса и потенција БиХ није у могућности да храни својих четири милиона становника", додао је Хасић.

Он је напоменуо да је једна од мјера за развој економије стварање одговарајућег пословног амбијента како би привреда постала извозно оријентисана.



0 КОМЕНТАРА

  1. Точак развоја се ореће на својини. Развој и није ништа друго него развој својине. Напуштају се својински облици нижег и освајају својински облици вишег капацитета богаћења и тако се напредује.
    Трагање за одговарајућом својином заправо је тражење најбољег оквира, најбоље правне, друштвене и организационе основе на којој одређена економска појава изражава своје најбоље особине, да са економске стране обезбједи њено најрационалније кориштење, најповољнији резултата, а са друштвене стране да у највећој мјери доприноси остварњу циљева друштвене правде, смањењу социјалних, регионалних, међугранских и других разликовања. Кратко речено оптимална је она својина која омогућава достизање највишег нивоа економске ефикасности и друштвене ефективности.
    Нађе ли се у погрешној својини одређена економска појава се квари и претавара у своју супротност.
    Умјесто развоја догађа се неразвој. Расте неефикасност употребе, материјално пропадање и друштвено назадовање.
    Како својина није неки изолован појединачни феномен него је то одлика друштва у цјелини онда се, у погрешној својини догађа опште економско и друштвено пропадање.
    Наше оволико пропадање довољан је доказ погрешности својине која нас притиска свом тежином и не дозвољава кретање напријед.
    На путу развоја својине остварена су два значајна, цивилизацијска својинска достигнућа.
    На путу развоја приватне капиталистичке својине, дугом преко 200 година, остарено је својинско достигнуће масовне акционарске (корпорационе) својине грађана и радника која је основа свих успјешних економских и социјалних напредовања запада. Прије свега то је својинска основа за развој крупних предузећа.
    На путу развоја јавне својине, посебно у дијелу власништва над природним богатствима, остварена је успјешна државна својина, како на нивоу централне власти тако и посебно на нивоу нижих територијално – политичких заједница.
    Распоред власништва је заснован на обиму економских издашности одређеног природног добра. Она најиздашнија су у централнодржавној својини уз искључиву обавезу властитог пуног економског кориштења.
    Природна добра нижег нивоа економске издашности, опет у зависности од обима издашности, у власништву су нижих територијално – политичких заједница. Могућност њиховог концесионог изнајмљивања допире до максималних 49% углавном без значајнијих могућности учешћа у управљању са стране концесионара. Претежност државног власништва, од најмање 51% непроведив је принцип којег није могуће довести у питање.
    Сада је јасно зашто смо оволико сиромашни и зашто смо под толиком пријетњом самоуништења. Извор је у толикој погрешности својина у које смо запали и које се код нас остварују – како у дијелу приватне тако и посебно у дијелу јавне својине.
    Најбољи, најефикаснији начин уништења одређене привреде и народа (друштва) је у његовом подвођењу под погрешну својину. Уништење тада иде до крајњих граница. И што је посебно важно, оставрује се властитим снагама. Тече снажан процес самоуништења. Само га је потребно са стране контролисати.
    Странци су изражавали толико незадовољство нашим почетним концептом приватизације. Настојали су на сваки начин да онемогуће његово провођење.
    Када није успио метод натурања консултаната, чији би очити задатак био на промјени концепта, кренуло се другим путем. Тражен је ослонац у домаћим снагама. Било је потребно пронаћи политичку амбицију, која је у име властитог успјеха, спремна да се прихвати извршења сваког па и најпогубнијег задатка по властити народ.
    На основу већ опробаног колонијалног искуства поглед је усмјерен према најслабијем. Такви су управо спремни на извршење и најгорих задатака, само да би успјели.
    Доведен је са крање политичке периферије (два посланика) и постављен у сами политички центар. Још више, за главног пресудитеља свега и свачега, са положаја предсједника Владе. Наравно уз њихову свесрдну подршку. То је почетак његовог невиђеног политичког успона који не престаје. Вјероватно, и сасвим сигурно, до завршетка последњег али основног задатака.
    Након тако успијешно обављеног првог задатка, након обављања тако погубне приватизације и толике испољене упорности да се иде до краја, до потпуног уништења привреде и народа, сада му је повјерен други, последњи и најважнији задатак: да распрода наша природна богатства. Након тога ми ћемо у колонијално ропство а он вјероватно на положај нашег трајног политичког пресудитеља. Захвалност за оданост и успјешност у извршењу задатака сигурно неће изневјерити.
    Тако је било на много мјеста па зашто се не би догодило и овдје.
    Ни један народ није запао у колонијално ропство а да то није дјело домаће власти.
    Упорност, брзина са којом се остварује приватизација наших природних богатстава поуздано је свједочење да је задатак преузет и да се мора извршити што прије, и што потпуније.
    Несагласност странаца са првим концептом приватизације била је разумљива и видљива већ на први поглед. Због стварања масовне акционарске својине грађана и радника, која је у себи носила све потенције развоја. То је последње достигнуће у развоју приватне својине на којој основи је заснована сва економска успјешност Запада. Тако нешто свакако се није смјело дозволити да се догоди на овим просторима . Било је потребно наметнути историјско превазиђену својину под којим теретом ће се привреда угушити, уништити.
    Умјесто претходног модела подјеле који је, уз остало чувао вриједност капитала и штитио од свих врста криминала, наметнут је модел продаје. Вриједност капитала је такорећи уништена уз невиђен криминал који је на тој основи израстао.
    Створена је историјски превазиђена ситносопственичка својина, која никако није у стању да понесе терет развоја савремене привреде.
    Умјесто да се очувају наша крупна предузећа, што је први ослонац развоја привреде, како је то било предвиђено првим концептом подјеле акција, она су, под теретом неодговарајуће ситносопственичке својине, прва и најпотпуније пропала.
    Повјерени задатак је успјешно извршен. Посебно у истрајавању на постојећем концепту приватизације све до данашњих дана и вјероватно све до потпуног уништења привреде и народа. По својим последицама деиндустријализације, то је резултат који носи сва обиљежја економског геноцида над властитим народом.
    Видљиво је да народ не може да преживи без привреде и посебно без индустрије. Потребна је њена обнова.
    Ту се управо стиже до основног проблема. Могућности тог остварења.
    На основу ове погубне приватизације израсла је наша моћна и опасна политичка и привредна елита која ће ово стање и овај привредни и политички систем да брани по сваку цијену. До краја. Не питајући за цијену, тражећи и помоћ, ако понестане властите снаге. А помоћ ће свакако стићи. А зна се и одакле. Властитом дјелу (чеду) се припада и оно ће се чувати у узајамној сарадњи, онако како је и настало.
    Сви они који су се окористили постојећом приватизацијом, стекли незаслужено и незарађено, било у политици или привреди, чега није мало и није мали број, снажан је фронт наше унутрашње колонизације, који ће се опирати свакој промјени.
    Напротив настојат ће, свом снагом, да се крећу према последњем одлучујућем кораку, према последњем задатом циљу којег је потребно извршити. Бар онако успјешно како је то остварено у приватизацији привреде. Настојаће да остваре погрешну својину и над нашим природним богатствима. Да их отму од народа и предају у руке странцима, да остваре њихову приватизацију.

  2. Не мора човјек да буде економски аналитичар па да и сам дође до тог закључка,да сте мене питали нисте требали ни да одржавате тај ,,круг” ја би вам одмах реко каква је будућност ове земље!!!;)

  3. Нема предаје, ресурсе ћемо сачувати и контролисаним коришћењем запослити народ и стабилизовати државу.

    То вам ја обећавам, на вама аналитичарима, теоретичарима, борцима, запосленим, незапосленим студентима и пензионерима је да на идућим изборорима гледате програм и људе шта нуде, какве гаранције дају и ето рјешења.

    Моја гаранција је програм и визија развоја Српске коју гарантујем животом, питајте све досадашње власти чиме су вам они гарантовали и ето одговора што још владају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *