Глобализација у нашим њивама

Бројни стручњаци указују да ће у 21. вијеку ратови бити вођени око незагађених извора воде, обрадивог земљишта, шума и других природних ресурса. Мислим да гријеше, јер зашто ратовати за нешто одавно напуштено, обезвријеђено, заборављено…?  Пише: Борислав Радовановић Глобализација, нови свјетски поредак, алијенација и слични феномени одавно су присутни у нашој спознаји, но, залуд нам било […]

субота, август 2, 2014 / 07:04

Бројни стручњаци указују да ће у 21. вијеку ратови бити вођени око незагађених извора воде, обрадивог земљишта, шума и других природних ресурса. Мислим да гријеше, јер зашто ратовати за нешто одавно напуштено, обезвријеђено, заборављено…?

 Пише: Борислав Радовановић

Глобализација, нови свјетски поредак, алијенација и слични феномени одавно су присутни у нашој спознаји, но, залуд нам било кад исте још увијек доживљавамо као „декаденције Запада“ и непримјећујемо у нашем непосредном окружењу. Поједини узбуњивачи у нашој свијести указивали су на опасност и временом једноставно утихнули пред страстима кладионица, ТВ-сапуница, ријалити програма, електронских „дружења“, ма усљед опште дезорјентације и аутодеструкције. Понекад, доиста ријетко и најчешће натјерани неком муком, задесимо се на нашим запуштеним њивама или шумама и помислимо како би лијепо било пронаћи купца за то „бескорисно насљеђе“. Врло скоро доћи ћемо у прилику да у бесцијење продамо то шта су наши преци вијековима крвљу бранили, жуљевитим рукама одржавали и уз одрицања чували за своје насљеднике – односно нас овако муњене.

Но, покушајмо за тренутак стишати емоције и рационално размотрити поједине актуелне друштвене процесе. Оно шта оквирно називамо транзицијом (читај: бјесомучна пљачка и уништавање) садржи и појаве какве су „општепознате“, али у појединим димензијама испољавања ипак латентне у мјери потпуног непрепознавања. Једна од тих општепознатих димензија глобализације свакако је ирационална урбанизација. Диљем свијета егзистирају мегаградови са десетинама милиона становника, а стотине милиона којекаквих „метросексуалаца“ сањају да доспију у те људске кошнице. Сад, запитајмо се како настају и материјализују се такве наоко ирационалне тенденције или друштвени процеси?

Хтјели ми то признати или не, но, финанцијски центри моћи су примарни креатори друштвених токова, процеса и промјена. Ови центри моћи су у позицији да одређене категорије друштва развијају, а друге да уништавају. То се идентично манифестује и у односу на одређене економско-привредне процесе, друштвене промјене или токове. И та нерационална и свакако претјерана урбанизација заправо је циљно и плански реализована активност финанцијских центара моћи. О чему се ради? Једна од првих транзицијско-пљачкашких активности 90-их година прошлог вијека на цјелокупном простору бившег Источног блока манифестовала се у виду промјена власничке структуре банкарског сектора (основног инструмента финанцијског дјеловања). У готово свим посткомунистичким земљама уништене су домаће банкарске институције и продаване за буквално симболичне износе. Обзиром да постколонијална и посткомунистичка друштва чине гро човјечанства, ваљда је једноставно схватљиво да неколико финанцијских центара моћи доминира глобалним процесима и промјенама, но, малени смо ми да перципирамо тако велике и сложене конструкције, тако да је у даљем најбоље усмјерити се на наше непосредно окружење.

Сви се добро сјећамо како су својевремено поједини наши економски „стручњаци“ и политички моћници хвалили се тиме што су домаће банке добро „утопили“ за чак (!?) један евро. Затим моћне инобанке започињу креирање домаћег друштвеног амбијента, а према већ прилично развијеним стратегијама опште дезорјентације, разарања домаће привреде, успостављања контроле у сфери размјене (трговине), јачања увозничких капацитета, стварања економског робља и сличних активности погубних по друштво у каквом се материјализују. Кредити су свакако најважније средство „специјалних операција“ уништавања држава и друштава, но, прије тога морамо разјаснити одређена претходна чињења и дешавања, а карактеристична за ове наше просторе.

Југославија је разбијена кроз два основна корака:

  • први, разбијањем државе и најважнијих субјеката њеног функционисања (попут предсједништва или ЈНА), те,
  • други, разбијањем српског етничког бића као примарног конституенса те јужнославенске државе.

Разбијање ове државе, примјенивши модерну терминологију, представља „удружени злочиначки подухват“ домаћих и иностраних актера, гдје је лични интерес неспорно био примарни мотив овог противправног и антицивилизацијског чињења. Још током рата започиње та фамозна транзиција, илити боље речено пљачкашка и ратнопрофитерска промјена структуре власништва над нашом „заједничком“ (друштвеном) имовином, па и стварање неких нових економских „елита“. У први план истичу се неки чудни „привредници“: млади, набилдани, тетовирани и брзи на пиштољу, но, ипак се политичко-безбједносна олигархија у позадини догађања јасно разазнаје као креатор бјесомучне пљачке. Након рата ова нова економска „елита“ доминира новоствореним друштвима са обе стране Дрине, а све до потпуног слома српског народа какав наступа након 2000. године. Тек тада, након успостављања апсолутне контроле над свим политичким односима и процесима унутар српског етничког корпуса, на ове просторе стижу „инопартнери“ наших олигарха и започиње процес каквом је овај текст посвећен.

Само констатације ради треба рећи да су у тренуцима пристизања „дашка демократије“ на ове наше српско-српске просторе капитал и финанцијска моћ били концентрисани код малог броја домаћих ратно-санкцијских профитера и иностраних банкарских мешетара. На другој страни грађани су имали жеље, хтијења и реалне потребе, али нису располагали „почетним капиталом“, а истини за вољу ни претјераном мудрошћу. Усљед таквих околности започиње наше понирање у амбис, за који мислимо да смо дотакли његово дно, међутим, позната индијска народна каже: „Увијек може бити горе.“ и то ћемо тек спознати.

Дакле, кредитне махинације оквирно изводе се на два нивоа – општем и појединачном. Оно шта је чињено на општем нивоу можемо посматрати кроз појаве познате као грчки, шпански или португалски „синдром“, али суштина је иста – финанцијским манипулацијама од државне администрације вјештачки се ствара средњи сталеж (најбољи друштвени сталеж ствара се из ове паразитске категорије). Повлађивање партократским и политиканстским интересима доводи до тога да се држава све више кредитно задужује, а најгоре, ова државно-паразитска категорија временом расте, баш као што расте и незајажљивост њених кључних актера, па кредитима никад краја. На другој страни, и на појединачном плану кредитна задуживања грађана прелазе економске и уопште здраворазумске границе, а то се посебно испољава у поменутој државно-паразитској категорији. Но, покушајмо проанализирати структуру грађанима доступних кредита. Примарно се пласирају тзв. ненамјенски кредити са готово зеленашким каматама. Затим слиједе намјенски кредити, али „неким случајем“ инструментализовани за куповину аутомобила, техничких производа или роба из земаља које истовремено и доминирају нашим банкарским сектором. Врхунац манипулације слиједи у сфери тзв. стамбених кредита. Јесте да банке не условљавају грађане гдје ће и за шта искористити добијене кредите, али имовина у руралним подручјима сведена је на буквално симболичку вриједност, тако да је засигурно огромна већина стамбених кредита реализована у неколико урбаних центара.

Углавном, било како било, данас имамо ситуацију презадужене државе каква више није у могућности финанцирати сопствену огромну државо-паразитску категорију, а, опет, та категорија друштва је кредитно „заробљена“ до границе буквалног схватања коријена те ријечи (од роб, робовати). И онда долазе избори са већ отрцаним паролама о томе како су наши природни ресурси та „сламка спаса“ за коју се хватамо приликом даљег пропадања у амбис. Но, запитајмо се гдје су ти наши природни ресурси, у каквом су стању, како да их искористимо за сопствено спасење и, на крају, да ли су још увијек наши? Актуелне политичке елите врхунац управљања природним ресурсима виде у давању у концесије наших ријека, у ненаплаћивању експлоатације дрвета у већ опустошеним шумама, у дестимулисању пољопривреде и све тако неким „велеумним“ идејама. Истовремено, десетине хиљада сеоских имања наших „новоурбанизованих“ грађана зарасла су у коров, шикаре и претворена у „терете“ овисне о одавно онемоћалим родитељима. За најдуже 10-ак година ће „биолошке неминовности“ у потпуности опустошити на стотине наших села, а тиме пресјећи и ту посљедњу везу ове наше „новоурбанизоване“ популације са њиховим насљедствима, односно имовином на руралним просторима. Дакле, овакве тенденције можемо сублимирати као отуђивање популације од природних ресурса. Кад к томе додамо чињеницу да је вриједност имовине на руралним просторима (а гдје се природни ресурси налазе) сведена на ниво апсолутне обезвријеђености, онда није тешко претпоставити да ће промјене власничке структуре на овим просторима ићи по већ познатим „принципима ваучерске приватизације“.

Дакле, кад слушамо или читамо о нашим „природним ресурсима“, треба да схватимо како су то управо наше њиве, ливаде, шуме, извори, потоци, ријеке… Но, покушајмо присјетити се у каквом су стању ти наши „потенцијали“ и кад смо ономад посљедњи пут исте обишли. Је л’ оно кад смо старој мајци однијели лијек? Но, пустимо то и покушајмо замислити једну објективно могућу димензију наше будућности. Замислимо како се изненада појавио домаћи или ино купац за наше насљеђено, а ионако запуштено, напуштено и готово безвриједно сеоско имање. Затим, замислимо своју „срећу“ јер смо се ненадано запослили и свако ујутро одлазимо на посао у новоизграђену фабрику питке воде, какав индустријско-прерађивачки погон, или на плантажу воћа/поврћа, или на фарму – зашто не? Е онда, замислимо како зарађене плате трошимо у тржним центрима (нормално у власништву наших послодаваца), и то управо на робе које производимо као „срећни радници“. Они малчице мудрији можда схвате како су наши кредитори, послодавци и „даваоци услуга“ код којих задовољавамо своје основне потребе у ствари једна те иста лица, односно иста она ратнопрофитерска и финанцијскомешетарска инострана и домаћа багра каква нас је управо довела у данашњу позицију. Они најмудрији можда схвате како се тај нови животни амбијент у ствари своди на пуко задовољавање основних потреба, какво је робљу обезбјеђивано и у античка или средњовјековна времена. Већина неће ништа схватити, а шта је и разумљиво за оне „способне“ да неколико година свог живота посвете каквој турској или латиноамеричкој сапуници. На крају, било како било, замишљали ми ово или оно, једно је неспорно – глобализација је ушла у наше њиве…



0 КОМЕНТАРА

  1. Имењаче све сам прочитао!

    Послужићу се са речи “замислимо” из задњег пасуса, па се мало надовезати из практичног мени познатог примера којих има сличних на жалост на претек. Мало ћу у скраћеним цртама држећи се суштине.

    ЗАМИСЛИМО – сеоско солидно домаћинство изашло из рата, очуваних капацитета.Како се то модерно кажа “фарма”, са 20-так грла.Инфраструктура и услови сви постоје,са перспективом даљег и већег развоја
    Отац, мајка, син, снаја,унучад.(Син и снаја завршена Основна Школа, сви вриједни људи).

    ЗАМИСЛИМО – у близини тог домаћинства,скоро нетакнута очувана шума, са дугогодишњим стаблима, пуна живота, чиста као парк, шумског биља, воћа, гљива, извора…,

    Увијек било и биће, ту и тамо по који мјештанин “сврне” које стабло за своје потребе, што остане готово непримјетно и безазлено…,

    ЗАМИСЛИМО – а онда ступа на сцену СИСТЕМ!( читај- власт, партија СНСД)

    “СИСТЕМ”- брзопотезно навлачи овог момка горе са ОШ да купи курс шумара. Запошљава га као таквог.

    А онда почиње туга и јад и по шуму и по фарму.

    По Шуму
    – наступа ноћни рад по мјесечини,велики камиони, рефлектори, трактори моторке и тако до зоре,из дана у дан шума постаје касапница. Та шума је сада “шумско гробље”, ни коза не може проћи кроз њу од испреплетених грана, одбачених стабала,а за њих отпада.
    А онда и ваљда прст судбине, природа узима свој данак, шта ли већ?
    У тој истој касапници случајно, само као неми посматрач гине млад човјек, који ни са чим ту нема везе, нит’лук јео нити мирисао.

    По Фарму
    – Шумар се дочепао својих 5 мин. “власти”.
    B-)
    свети се својим рођацима и комшијама када их затекне са малим приколицама да накупе за своје потребе преосталог “отпада”.

    Полиција јури дјечка са 17г по брдима због натоварених 2м дрва да испече славску печеницу. Дјечко од страха бјежи, одбацује моторку.Моторку му враћају након два мјесеца. Мјештани кажу да су је полицајци већ били продали, али после се морала вратити…,лудница 😀
    Шумара не воли цијело село, хоће да га млате.

    Шумар запоставља фарму, фарма пада на леђа старијих родитеља и постепено слаби…
    Шумар као “одани” сеоски партијски активиста са ОШ одлази у град, запошљавају му шумарицу као чистачицу у некој школи.

    Шумар носа реј-бан наочаре…,инжењери гурају колица на бувљацима.

    ШТА РЕЋИ, НИЈЕ КРИВ ШУМАР! Ово нисам написао због шумара!

    ЗАМИСЛИМО – систем и власт која не преза ни од чега само да се очува на власти. Около ће направити пустош, погасиће ако треба сва села и градове, завадиће и најрођеније и рођене и не рођене ако треба, нека све остане као иза слона у стакленој башти, али ОНИ И МОРАЈУ ОПСТАТИ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ.

    НЕК’НАМ ЈЕ БОГ У ПОМОЋИ!

  2. slavija, 03.08.2014. 11:20:31

    Vidite, nebrojeno takvih primjera, koji detaljno razrađujete u njegovoj suštini, navelo me je na pisanje ovog teksta. desetine hiljada sličnih pojedinačnih primjera potvrđuje bojazan kakvu iskazujem u tekstu, a nisam slučajno pomenuo alijenaciju (otuđivanje ličnosti). Vidite iz vlastitog primjera kako se vaš šumar otuđio od svog nasljeđa (roditelja, rođaka, zemlje, grla i ino), da bi se na kraju otuđio i sam od sebe. Dakle, nije ovaj projekat instrumentalizovan kako bi otuđio vlasnike prirodnih resursa od istih, nego i od svojeg nasljeđa (etničko nasljeđe, običaji, mentalitet, bližnji i ino), ma od sebe samog. Tek takav potpuno dezorjentisan i autodestruktivan pojedinac postaje pogodan za vrhunac manipulacije – samoporobljavanje!

    Dakle, vrhunac autodestrukcije u kakvu ulazi čovječanstvo jeste samoporobljavanje. I to što iznosite “SNSD elita” upravo potvrđuje postojanje samoporobljavanja kao oblika samouništenja. Jeste naoko da ta naša “elita” djeluje kao “vladalačka”, ali pogledajmo malo koliko robuju novcu, vilama, porocima, takmičenju u prestužu, nemoralu… osim toga, odlično su svjesni koliko su “maleni i bezvrijedni” u očima stranih “dobronamjernih okupatora, da su u stvari tek puki namjesnici stvarnih vladara ili okupatora.

    Pogledajmo malo kroz tu oholost, bezobzirnost, bahatost i taj bijes koji naše “oligarhije” ispoljavaju prema vlastitom narodu, prema građanima. Da bih to pojasnio – moram prethodno pojasniti fenomen “poturica”. Vidite, nisu ti Turci bili ni zaostali, ni glupi, a to nesporno dokazuje to što su bili jedna od najvećih imperija svijeta. I upravo Turci su osmislili pojam poturica, a kako bi izrazili jasnu razliku između sebe i našeg domaćeg šljama koji se iživljavao na svojim bližnjima (kao i vaš šumar). Tokom turske okupacije ovdašnje hrišćansko stanovništvo nije imalo prevelike muke sa Portom (koja je djelovala kao i svaka imperijalna sila), nego sa domaćim obijesnim poturicama koji su “sebe tražili” kroz zlostavljanje svojih bližnjih.

    Dakle, ovaj moj komentar nema ama baš nikakve veze sa bošnjačkom ili muslimanskom populacijom, nego samo ukazuje ko je i kako na ovim prostorima uočio fenomen otuđivanja pojedinaca od svog nasljeđa i kako se to manifestuje i po njega i po okruženje ( Frojd je to kasnije razjasnio u naučnom smislu kroz fenomen “narcisoidnost malih razlika”). Znači, što se mene tiče mnogi se mogu “slikati” po crkvama i donirati koliko god hoće, mogu dobijati crkvena priznanja ili ordenja takođe koliko god hoće, ali se ničim ne razlikuju od poturica koji gaženjem po svom narodu nekim novim vladarima dokazuju “vijernost” (i psi mašu repom!).

    Eto grade Andrić-grad, a neshvatljivo je koliko nemaju razumjevanja za ključne aktere projekta kojim se bave. Ne shvataju da se Andrić izjašnjavao kao Srbin kako bi ukazao na svoju jugoslavensku orjentaciju, ne shvataju da Mehmed paša Sokolović nije bio poturica, nego veliki gospodim i gospodar koji je odlično znao i šta je bio na vrhuncu moći, ali i šta je bio prije toga. Paša Sokolović je pokazao da pojedinac u sebi može pomiriti i svoje nasljeđe i svoje sadašnje vjerovanje, odnosno da ne mora nužno postati poturica koji “dokazuje” to što jeste gaženjem po svemu nasljeđenom. Sad, mogu pojedinci “karikirati” pominjanjem Stoje i Ostoje (ako se dobro sjećam), ali neka se prisjete da je u to vrijeme slično činjeno na svim paralelama i merdijanima (kontekst vremena). Uostalom, po meni postoji jasna razlika između njega i onog što nazivam fenomenom poturica. Dakle, fenomen poturica je na ovim prostorima ostao i vijekovima nakon oslobađanja od Turaka, a danas se ispoljava u možda najtežem pojavnom obliku. Turke znamo da smo preživjeli (nesporno!), ali ove “moderne srpske poturice” (poamerikanizovane ili pobritanizovane, sve jedno – fenomen su uočili Turci)upitno je da li ćemo preživjeti.

    Na kraju imenjače, sve najbolje i pozdrav.

  3. Бориславе,

    тек сам сад отворио страницу Фронтала.

    Све сам ја о природним ресурсима(јединој шанси Српске) рекао овдје, једноставно без јаке скупштинске већине, јаке владе са јасним привредним, безбједносним, образовним и здравственим циљевима, владе која мисли унапријед бар три деценије, владе која има јасан план за наредне четири, односно осам година, нама спаса нема.

    По мени се морају одредити стратешке гране привреде прилагођене расположивим природним ресурсима, увести неку врсту ванредног стања у складу са Уставом РС, покренути привреду уз јако мијешање државе док се не успостави неуништив систем у производњи.

    Паметна влада и јак човјек на њеном челу ће све урадити за активирање сената, универзитета, школа, Удружења грађана, Цркве и медија,све то у сврху постизања националног циља, или како сам већ раније писао, нове ПОСЛЕРАТНЕ обнове.

    Посебно ме сврби субординација владе над општинама јер се програм не може провести без пуне сарадње која скоро не постоји, нешто због Закона, нешто због разних партија на власти широм Српске.

    Због тога се мора донијети привремени Закон у коме влада због општег интереса може смјењивати локалне управе и постављати људе који ће сигурно програм проводити.

    Знам да ће многи рећи да је данас демократија,знам да ово странци читају, знам да оно што ја напишем читају сви политичари осим Додика, зато кажем:”Јебем ја демократију кад је народ незапослен, гладан, кад је наша српска(исто је у федерацији)демократија убила све оно људско у нашем народу.

    Једини начин да се повратимо је полудиктатура и полудиригована привреда.

    Све то може а да се испоштују људска права и сви међународни споразуми.

    Као половни правник са великим искуством у животу и раду могу само цитирати једног генијалца са права у Сарајеву који је рече ујутро на кафи у чувеној Галерији:”КОД ЖЕНА, СИРЕВА И ЗАКОНА НАЈВАЖНИЈУ УЛОГУ У ЖИВОТУ ИГРАЈУ РУПЕ.”

    Ово написах да ми не почну паметњаковићи шупљирати како не иде демократија и чврста рука, да не кажем полудиктатура јер је то немогуће по Закону.

    Значи има рупа које се могу искористити да нико не буде оштећен, овдје се увијек ради о људима, врло је ово једноставно ако се хоће.

    По хиљадити пут то тврдим.

    Поздрав

  4. Meni je ovo teško za čitanje. Međutim ne mogu se oteti utisku – najobičnija je ovo prdimahodina i mlatimuđenje. Borislav je dobar u tome.

    Sa druge strane ja sam za konkretno. Kontam da bi korisnije bilo da umjesto komentara kačimo slike naših đedovina: šuma, livada, voćnjaka… Kad vidimo kako nam đedovina izgleda i kako je i koliko uređena – onda ćemo znati šta nam je dalje činiti. Ako nam njive nisu pokošene nego su zarasle u ostruge – glupo je da okrivljujem inostrane finansijske centre moći. Ako su nam košnice prazne a šljive stare i ne rađaju – ko nam je kriv zbog toga? Englezi ili Švabe? OHR?

  5. ribar, 03.08.2014. 22:20:41

    Zanimljivo je vaše zalaganje za državni intervencionizam i vidi se da tako nešto ne sugerišete bez veze. Svojevremeno, sredinom 19-og vijeka, Njemačka je slijepo upijala britanske doktrine o liberalizaciji tržišta i ubrzo dotakla društveno dno. 70-ih godina tog vijeka vraćaju državni intervencionizam, pokreću vlastiti program razvoja tehničkih nauka i industrijalizacije, te za 30-ak godina postaju supersila koja je ozbiljno zaprijetila britanskoj globalnoj dominaciji. I danas u Njemačkoj opstaje tzv. njemački kancelarski model (zasnovan na snažnom državnom intervencionizmu), dok je većina evropskih zemalja prešla na tzv. francuski model javne uprave (a liberalizaciju tržišta pozicionirala kao osnov uređivanja ekonomskih odnosa i procesa). Sad. gdje je Njemačka, a gdje su ostali – vidi se.

    Druga stvar, većina država sa jakom ekonomsko-privrednom ekspanzijom (Kina, Rusija, JAR, Brazil) vratila se državnom intervencionizmu i uz sve probleme kontinuirano se razvijaju. No, ono šta su te države shvatile (valjda!) jeste da Britanci nikada nisu na svom prostoru njegovali “slobodu tržišta”, nego da je intervencionizam djelovao na čak dva stuba – vlade i krune. Liberalizacija i demokratija su dvije najveće podvale čovječanstvu u ovim “modernim” vremenima.

    Dakle, proanalizirajmo malčice odnos državnog intervencionizma i demokratije (demokratskih instrumenata modernih društava). Demokratski instrumenti odvijaju se primarno kroz konstruktivnu kritiku stručne javnosti pojedinih procesa i pojava u društvu. Dakle, Njemačka ima i razvijene instrumente državnog intervencionizma, ali i isto tako razvijene instrumente demokratske kritike svega onoga šta kancelarka i vlasti čine. Ta, uslovno je nazovimo tako, neprekidna “borba” između vlasti i demokratske javnosti ubravo donosi onaj najbolji “srednji put” kakvim jedna država treba da ide u budućim procesima i odnosima.

    No, ono na čemu sam ja pokušao poentirati u ovom tekstu jeste da određena dešavanja (činjenja, pojave ili procese) moramo prvo prepoznati, pa da bi tek onda na iste mogli adekvatno odgovoriti. Ja nisam ekonomista, no, nisam ni retardiran pa da ne bih mogao prepoznati određene sprege, relacije i činjenja kakva dominiraju ovim prostorima. Uostalom, čisti pragmatizam me je naveo na određena promišljanja. Vidite, na porodičnom imanju moje supruge postoje izvanredni uslovi za izgradnju kombinacije pastrmsko-šaranskih ribnjaka, ja znam ponešto o izradi projekata i želio bih svoje ideje konkretizovati u jednu ozbiljnu proizvodnju. No, već na prvom koraku susrećem se sa problemom “polaznog kapitala” (nema banke ili organizacije koja bi to podržala, a ja nisam stranački angažovan). U većini razvijenih zemalja dovoljno je da sačinite kvalitetan projekat i vaša ideja je već na “pola puta” do realizacije (zalud meni i prirodni resurs i sposobnost projektnog djelovannja). Zatim, dolazi problem kako osnovati i “staviti na noge” preduzeće, a da nas naša “javna uprava” ne devastira i prije nego započnemo sa radom. Na kraju dolazimo do pitanja plasiranja proizvoda – gdje? Zar kroz ove “naše” tržne centre u kojima svi znamo kako prolaze domaći proizvođači?

    Selo moje supruge, kao i 10-ak okolnih sela, za 5-10 godina biće potpuno pusta, a obuhvataju ogromno prostranstvo pod šumom, njivama, sa obiljem vode i izvanrednih izvora za koje se prije preko 100 godina tvrdilo da imaju ljekovita svojstva. I sve to pretvara se u prašumu. Žalosno. No, naš “državni intervencionizam” išao je za tim da ta sela opuste i bukvalno nestanu. Da li je to naš interes (da populaciju odvojimo od prirodnih resursa)?

    No, na kraju, kod nas dolazimo do centralnog pitanja – ko bi kod nas trebalo da ostvaruje ulogu “demokratsko-kritičko-stručne javnosti”? Zar ovi naši “akademici” sa kupljenim diplomama, poltroni i demagozi, al’ dobro situirani (situiranost je zasnovana na njihovom ćutanju ili čak demagoškoj podršci vlasti)? To me je pomukalo da otvaram pitanja i za kakva odlično znam koliko sam nekomperentan. Zato sam i tražio vaše mišljenje i okvirno sam saglasan sa iznesenim. Uostalom, u pravu ste – to naše “traženje demokratije” (nečega o čemu pojma nemamo) sve više nas uvodi u ambis!

    Zahvaljujem i pozdrav!

  6. Nešto malo znam o ribnjacima. Prva je podjela na toplovodne i ribnjake hladnih voda. Šaranski su ovi prvi a pastrme se uzgajaju u ovim drugim. Teško da mogu zajedno. Ako želiš komercijalan ribnjak za pastrmku ti treba 100 litara vode u sekundi a za šarana najmanje 10 duluma pod vodom. Sve ispod toga je ćeif i čist trošak, nema zarade.

  7. ex-1978, 04.08.2014. 07:02:57

    Vidite, moje “mlatimuđenje” u biti se svodi na to da je moguće načiniti kombinaciju pastrmskih i šaranskih ribnjaka AKO ZA TO IMATE DOBRE PRIRODNE PRETPOSTAVKE (priroda ih sama stvorila).

    Na imanju postoji 7-8 jakih izvora vode koji stravaju potok. Temperatura vode je konstrantnih 6-8 stepeni. To što su u pitanju izvori predupređuje dvije najvažnije opasnosti kod uzgoja pastrmki – bujične vode i zagađenja. Dakle, na izvorištu je moguće izgraditi pastrmske bazene za uzgoj do nekih 10-ak tona pastrmke i to uz temperaturu vode koja daje najbolji prirast.

    No to nije sve. Konfiguracija terena je takva da se lokacija nalazi između dva brda, sa širinom dna oko 30-ak metara, te čitavih kilometar dužine i blagim padom terena. To obezbjeđuje da je ispod pastrmskih bazena potrebno samo graditi nasipe na kraju jezera dužine 150-200 metara (pa cio kilometar tako, samo krajnji nasipi, a priroda je već načinila bočne obale). Na kraju lokacije pristiže još jedan potok kao dodatni izvor (ako bi zatrebalo). No, znate, osnovno izvorište je takvo da na većim šaranskim ribnjacima neće ometati zagrijavanje vode do potrebnih preko 20 stepeni (malen pritok na većim vodenim površinama podrazumijeva zagrijavanje vode – zakoni fizike).

    Na kraju, ex-1978, ne pominjem ovaj svoj primjer kako bi to bila tema ove diskusije, nego samo kako bih ukazao da ovi naši prostori nude i određene prirodne resurse kakvi su drugdje ili na prvi pogled neostvarivi. Prihvatam i da možda griješim u svojim kalkulacijama, no, rekoh da ovu zamisao namjeravam provesti kroz konkretan projekat, a šta podrazumijeva i prethodno mišljenje različitih stručnjaka. Sumnjam da griješim u svojim zamislima, ali će ipak konačni sud dati stručnjaci, a a sve to imam vremena na pretek (čekajući da ovo društvo malo porazmisli o tome šta želi u budućnosti).

  8. Lijepo. Sva ta zemlja je privatno vlasništvo? 1/1?

    Zašto potenciram konkretnu priču i primjere? Mali smo. Ne treba nama mnogo ovakvih ribnjaka pa da sa njima unapredimo proizvodnju, ponudu, omogućimo izvoz ribe. Slična je situacija i sa bilo kojom drugom prizvodnjom ili uslugom.

    Umjesto konkretne priče mi redovno zastranimo u šuplju priču o državi i njenom uticaju i podsticaju. Ja kažem – jebeš državu i državne politike. Ne treba se oslanjati na nju. Ne treba od nje ništa očekivati.

    Da vrijeme i energiju koju trošimo na šuplju priču o državi usmjerimo na konkretne projekte/proizvode/usluge imali bi smo mali milion mikrokosmosa koji funkcionišu nezavisno od države. Sasvim dovoljno da živimo kao ljudi.

    Šaranski ribnjak ganjamo već 10 godina. Lijepo izgleda, to je sva korist od njega 🙂

  9. Готово је немогуће у овом класно-империјалистичком феудалном капитализму створити неки дистрикт или аутономију приватног посједа. Услов један је значајна величина посједа у некретнини, по могућности компактна, јер исјецкане парцеле смањују ефикасност кориштења.
    Други услов, улагање, план и производња. Када видимо стање појединих фармера, најежим се, што не спржи са неба и не побије град и туча, докрајчи нека дивља поплава, јер држава не хаје за своје ријеке, канале и ријечна корита, па хтио не хтио опет си ту зависан од ње и у каквој држави живиш. Ми очигледно ни у каквој, јер овај јад од државе, тешко да може задржати за себе и то име.

    Напоредо са тим условима иде и запослење ангажованог људства, сам вјероватно не можеш све то радити, да би још неког ту ангажово мораш се опет не својом вољом обратити бирократском апарату, да ти он одреже неке своје провизије, таксе и обавезе које ћеш од некуд морати плаћати, а како, то ћеш тек ти видјети.
    Да би користио неке субвенције у гориву, кога ћеш неминовно морати трошити у великим количинама, мораћеш се регистровати код бирократа, а од тог дана ти више ниси господар свог посла, него слуга, а са послом управља бирократска машинерија и вишеглава аждаја која своје главе држи од предсједника републике до предсједника мјесне заједнице!

  10. ex-1978, 04.08.2014. 11:46:33 [

    Nije ovdje pitanje da li se treba “oslanjati” na državu ili ne, nego da li ove “okupaciono-namjesničke vlasti” uništavaju i najmanju mogućnost da naši građani na bazi sopstvenih potencijala grade bilo šta konstruktivno i korisno? Nije poenta u tome što ne pomažu svojim građanima, nego zbog čega odmažu? Zbog čega uništavaju i narod i potencijale? To su pitanja kakva pokušavam pozicionirati u ovoj raspravi!

  11. Mudar čovjek zna šta treba uraditi.
    Pametan čovjek zna kako treba uraditi.
    Vredan čovjek to jednostavno uradi.Davno sam pročitao ovu misao i zapamtio je.Ne znam zašto ali čitajući ovaj tekst došla mi je na um.Bojim se da mi imamo mnogo i mudrih i pametnih,ali da nam nedostaju vredni ljudi.
    Putujući za moje Vitovlje i Travnik na dan svetog proroka Ilije,uživao sam u ljepotama prirode kroz koju sam prolazio.Primetio sam da je neobrađenih njiva više nego što ih je do sada bilo.Da je korito rijeke Ugar prekopano i prerovano i da se to i dalje radi.Da je borova šuma u Tiscu mnogo oboljela i da ne nabrajam dalje.Na platou Vitovlja gledao sam ispred naše crkve(bila su ti i dva ujaka Borislave)naša nekadašnja srpska sela koja gotovo da i ne postoje više.Po jedna ili dve kuće obnovljene i useljene,uglavnom staračkim stanovništvom.Vidi se da sve propada.Ostaju samo sjećanja.

  12. Не разумијем, шта си сад Екс, са том крилатицом постигао? Нашао оправдање или начин? За шта? Ако кажем да је начин одјеби државу, ти први вриштиш како треба испоштовати све правне нормативе и потпуно се приклонити бирократском апарату, ако кажем да је опште добро не радити у оваквој ситуацији ништа, брже ће пропадати та држава и њен инструментализовани режим, опет се нећеш сложити самном?

    У сваком случају, држава обичном човјеку није од помоћи, нити га храни нити га брани, према томе, дај јој оно што заслужује, тј. ништа!

  13. DRžava koja za uvjerenje da NISAM obveznik PDV-a traži 10 KM takse za zahtjev i 20 KM takse za uvjerenje treba da izgori iste sekunde. Tih potvrda da nešto NISTE, a pogotovo onih da JESTE treba povazdan.;)

  14. Travničanin, 04.08.2014. 15:54:19 [

    Zemljače dragi lijepa ti je izreka i ima tu nečeg. Ima i ona poznata izreka da bi idealno bilo spojiti italijansku maštovitost i njemačku radišnost i poslušnost, no, takvih idealnih “spojeva” jednostavno nema.

    To što me podsjećaš na rodni kraj… a šta reći? Javi se da popijemo kafu i o tome “prebacimo koju” izvan javnog diskursa (ono zemljački).

    Pozzzz.

  15. Нема људи више овдје шта сам урадити ни мудар, ни паметан, ни радишан, ни маштовит човјек, да је обер Нијемац или Италијан.

    Тврдим колико год смо ниско пали сад имамо шансу да се извадимо на начин како то предлажем већ дуже вријеме.

    Све теорије о економији која има своје законитости су пале у воду задњих петнаестак година.

    Док је било бар нешто од привреде која је могла остати у државном власништву, или се поштено приватизовати да остане у истој бранши, док је било много пољопривредних добара и задруга за сигуран откуп, пар комбината за прераду сировина, док је било спортско-туристичких комплекса и све тако редом, грана по грана, могло се причати о држави која је сервис грађана и влади која служи за развој приватног предузетништва и слободног тржишта.

    Да је бар половина привреде сачувана могло се причати о прелазу као у Чешкој, Словачкој, или сличним земљама у тзв.транзицији.

    Управо су те земље пола државних предузећа уништиле јер су била нерентабилна, а пола ревитализовали домаћим и страним улагањима тако да су сад рентабилна у јакој привреди ЕУ.

    Овако све је пукло, ни привреде, ни стратегије, ни политике, ни образовања, ни здравства, ни спорта, ни културе, ни медија, па ако хоћете ни вјере како је Бог заповиједа.

    Ипак има она основна ствар која нам даје наду,иако покрадени још увијек довољни природни ресурси за стратешки развој и запошљавање.

    Значи, није Никола измислио уплитање државе у привреду и контролисање свега док се не извадимо из гована.

    Давно су паметне државе видјеле да је либерализација и демократија анархија, зато чврсто држе дизгине у рукама, другим причају о демократији и помажу да пропадну како би им пласирали своје производе и отели природне ресурсе преко домаћих издајника.

    Тамо свих права има на папиру, стварних, само ако нећеш угрозити безбједност и домаћу привреду, знају људи како се домаћински кућа води.

    Знам да ово води мало даље од Бориславове теме,да води даље од расправе око појединачних приједлога везано за неку врсту производње од неких коментатора.

    Да управо тако,ако владу буду водили јаки и честити људи, појединци у малој или мало већој привреди ће бити дио здравог и одрживог система, ма шта ти на то имао ex78 рећи.

    Какав ку*ац и појединачно засукивање рукава, знам људе маштовите, школоване у тој бранши, људе који су имали по педесет задовољних производних радника.

    Данас ти морају да гасе фирме због свјесног уништавања домаће производње од стране увозних лобија и њихових слуга у свим досадашњим тзв. демократским владама Српске.

    Онај ко успостави систем у некој стратешкој привредној грани је родољуб и паметан човјек, сви појединци који се баве приватним предузетништвом ће свакако бити дио тог ланца живота, рада и сигурне будућности њих и њихових радника у сљедећим деценијама.

    Много је то једноставно, гарантујем да за осам година можемо имати апсолутно запослену и срећну нацију.

    Замислите да је сад неко ко овако мисли, а има нас, нови мандатар владе Српске и да изађе пред борце и незапослене, да им каже да ће све бити урађено као што је речено, да својим животом гарантује да ће свако шест мјесеци на тргу Крајине полагати народу рачун шта је урађено?

    Шта мислите да ли би били сви спремни на неминовне жртве које би тај мандатар од њих тражио кад виде да ће им бар дјеца имати сигуран посао и нормалну будућност?

    Поздрав

  16. @BORISLAV R., 04.08.2014. 15:44:00

    Ovde je pitanje je l’ tih 50 duluma zemlje tvoje ili kontaš da na državnoj zemlji podigneš privatni ribnjak?

    Da li bi kont’o da digneš ribnjak na mojoj zemlji ili zemlji svog prvog komšije? Kakve su šanse da ti rodjak ili rodjaci poklone tu zemlju ako se vodi na njemu/njima?

    Zašto bi tebi država dala nešto što ni rođeni rođaci neće da ti daju? Da nemaš ipak malo prevelika očekivanja od države?

  17. @ harper, 04.08.2014. 16:08:39

    Laž je da ova država ne pomaže običnom čovjeku.

    U Americi kada se zaposliš dobiješ neko zdravstveno osiguranje koje se ne odnosi na članove tvoje porodice. Ti imaš posao i osiguran si – tvoje dijete i tvoja žena nisu osigurani. Trebaš postati nekakav šef/menadžeer poslovođa pa da osiguranje pokrije liječenje maloljetnog djeteta. Ako je dijete punoljetno – moraš baš masno platiti da bi ga pokrivalo tvoje osiguranje. Ista je stvar i sa penzionerima – nisu osigurani ako to ne plate. Ako si nezaposlen u SAD – nemaš osiguranje.

    Država je kod nas i dalje najomiljeniji poslodavac. Njeni radnici uživaju sva radnička prava, sve dane godišnjeg, radničke sportske igre, seminare i usavršavanje…

    S obzirom koliko radimo i koliko privređujemo naša država se sasvim dovoljno brine o svojim građanima. Brine se o svojim građanima iznad svojih realnih mogućnosti. Zadužuje se da bi se brinula o svojim građanima.

    S obzirom na tu prostu činjenicu samo nimalo realan čovjek može očekivati od države da se u vremenu budućem brine više.

  18. Još jedna ilustracija o tome koliko ova država brine za svoje državljane. Imam dobrog drugara. Otisnuo se u bijeli svijet preko naših nevladinića. Pozavršavao neke njihove amerikanske koledže i radio na relaciji Daleki Istok – Amerika. Držao neka predavanja po Japanima i Malezijama. Razboli se, dijagnoza neka zaj’bana. Nešto sa srcem. Sa tom dijagnozom, osiguranje mu je bilo fakat ogromno – toliko veliko da to nikako nije mog’o plaćat. Ali baš nikako. Zlopatio se par mjeseci, potrošio ono malo ušteđevine i vratio se kući… ćaći i materi. Evo ga sad kod nas: na budžetu je, živi zdravo, oženio se…

    Tamo kod njih nije mog’o nikako – bolestan čovjek jbg… ove ide nekako.

  19. ex-1978, 05.08.2014. 06:37:34 [

    Na više mjesta sam pomenuo kako je u pitanju porodično imenje moje supruge (bar taj dio gdje su izvorišta i odakle bi projekat započeo). No, to je samo još jedno od ko zna koliko hiljada naših devastiranih sela gdje dunum zemljišta košta 300-500 maraka. Time kupovina zemljišta postaje najmanji “problem”, a to kao naš društveni problem i ističem u tekstu – to da je imovina na prostorima naših najvećih prirodnih resursa obezvrijeđena preko svake razumne granice.

  20. @ borislav
    Ono što ex ne razumije je da ti u najvećoj zabiti za početak investicionog ciklusa treba urbanistička saglasnost SIC!, a onda utvrde da nije ni prostorni plan završen, a onda, pa onda…..pa još sto parazita šamara nekakve papire, a ti ne lipši do zelene trave.;)

  21. ribar, 04.08.2014. 23:18:11

    Ne bih da karikiram za koliko godina ovdje možemo postići pozitivne efekte (posebno ako uobzirimo da je kvalitetno obrazovanje primarna osnova svakog društvenog napretka, a ono ne može dati rezultate “preko noći”). No, načelno se slažem da je prve pozitivne efekte moguće postići za dva mandata samo dva časna i poštena čovjeka – predsjednika i premijera. Dakle, ne moraju ni biti pretjerano pametni, ali samo da su pošteteni i da sopsteni narod podržavaju (ne da ga uništavaju kao ovi dosadašnji redom). Ima u ovom narodu i ideja i vizija, a jedino šta mu treba jeste politički ambijent koji neće djelovati i biti upravljen protiv njih.

  22. @ front, 05.08.2014. 09:56:29

    Šuplja priča. Svu potrebnu dokumentaciju za sličan projekat sam izvadio bez ikakvih problema. Nakon toga su me uredno upućivali i na neke podsticaje. Jebali ih podsticaji.

  23. @ BORISLAV R., 05.08.2014. 09:47:52

    Jesi l’ ti prob’o da pazariš zemlju za te pare? Ja kad sam prob’o da kupim neke zemlje u svom selu… sve je bilo OK dok priča nije postala ozbiljna. Kad su seljaci skontali da se ne zajebavam i da bih baš pazario 10 duluma počeli su žešće da zakeraju. Dogurali smo do 2000 KM po dulumu. Ja konto šljivik mali za rakiju… ništa od toga.

    Koliko vidim ti bi projekat ribnjaka na dominantno državnoj zemlji? Koliko vidim više od 2/3 površine tog ribnjaka nije na tvojoj zemlji 1/1. Zašto misliš da bi to tebi trebao neko da da? Imamo li sličnih primjera u Italiji ili Luksemburgu? Da se razumijemo – fakat ne znam – pitam.

  24. @ front, 05.08.2014. 10:32:52

    Ostavi mail. Javiću ti se.

    Suština priče je da ljudi kukaju i kukumavče a da ni pokušali nisu. Stanu a ni ne krenu. Ali zato dignu dreku kao da su ko zna koliko para i vremena potrošili. K’o da im je falio mišiji Qrac.

    Evo recimo konkretno naš Borislav. Vidi se da je u pitanju fin čovjek. Obrazovan. Strpljiv. Marljiv.

    Ali jbg palo mu na pamet da mu država da 30 duluma tačno određene, super pogodne zemlje. Hoće li sad krenuti priča kako je to super dobra ideja ali država i strane banke ne dozvoljavaju realizaciju?

  25. Екс, пусти ти ту причу како држава брине о својој бирократији, па то им јесте основни принцип преживљавања на грбачи оних који морају да се боре за опстанак.
    Шта то наша држава даје незапосленима? Које осигурање уживају и у чему их покривају, да ли им даје загарантован минималац да би преживјели? Можеш ли навести примјер, било који, или ти то тек тако да се нешто каже? Ја не видим нигдје и никакву бригу за све оне незапослене, а не могу бити сви запослени, зар не? Уосталом и министар финансија је рекао РС пуна беспослених људи, који могу бити опасни, бла, бла, бла,…можеш ли нам ти то превести, пошто се јављаш као државни адвокат.

  26. @harper, 05.08.2014. 11:32:42

    Nezapoleni registrovni na birou za zapošljavanje imaju zdravstveno osiguranje. To je često jedini razlog zašto su tamo registrovani. Ne samo da nezaposleni imaju osiguranje – ne bi me čudilo da ista prava uživaju i članovi njihovih porodica. To ti je komotno možeš računat 500-600 maraka mjesečno.

    Toga nema u SAD, nema u Japanu. Ideja po kojoj nezaposleni trebaju dobijati nekakav zagarantovan minimalac je šuplja kao šupalj zub.

  27. Istina, i stalno je u porastu broj dijabetičara među nezaposlenim. Da jedu travu i korjenje, a ne salame i bombone država ih ne bi morala liječiti.
    Pa onda bubrežni bolesnici, sve više ih ide na dijalizu, čak mislim ponekad da je to neka soroševsko američka zavjera da se iscrpi zdravstvo u RS.

    Isto tako, koliko je samo donacija iz budžeta dato za izgradnju crkvi i džamija, a onda one zjape poluprazne.

    Ako se ukine zdravstvena zaštita nezaposlenim i njihovoj djeci, zdravstvo bi ušedilo, a povećao bi se borj posjetilaca u vjerskim objektima.
    U bolnicama manje gužve i uštede u crkvama veći broj ljudi i rentabilno poslovnje.

  28. Тачно Бориславе, ево примјер.

    Кад је Коштуница од жутих преузео владу наслиједио је 2,5 милијарди еура девизних резерви.

    За вријеме од 2,5 године колико је био премијер Србија је имала 11 милијарди еура девизних резерви кад је поднио оставку због лопова и страних плаћеника из коалиције.

    Колико има Србија сад резерви и колико се задужила задњих шест година како се Коштуница ништа не пита?

  29. Екс, кажеш имају здравствено осигурање? Да ли се то ти шалиш, па то здравствено осигурање немају ни ови запослени, а камоли људи са бироа?
    Формално, да, као имају, а кад иду на било какав преглед морају све да плате, а тек посебно лијекове из апотека. Значи чиста измишљотина на коју се ти позиваш, да нема милион примјера, па да ти неко и повјерује у ту чисту државну флоскулу, а ти као да си члан странке код Ђокице?

    Осим, тога, нисам питао само за незапослене, него и обичне људе сељаке, нерегистриране, како их називају својим новоговором припрадници режима, шта са њима. На страну и чињеница да је село ово наше насушно село, у некој стогодишњој кризи, а ово вријеме му је дошло главе. Из овог се не може извући па готово нико, или ће се регистрирати, па плаћати даџбине режиму колико му режим разреже, или ће се једноставно угасити као и хиљаде других напуштених домаћинстава.

  30. ex-1978, 05.08.2014. 10:08:59 [1

    Aman čovječe vi uporno pominjete nekakvu državnu zemlju i ne znam gdje ste to pronašli. Zemljište, onaj najvažniji dio, je vlasništvo roditelja moje supruge, a dalje nizvodno je sve zemlja njenih bliskih srodnika, kakva nije do kraja podijeljena (sve kilometrima uokolo je zemlja te porodice i državne zemlje ni na vidiku). Znam i ja za seoske sklonosti za cenjkanjima, ali me to uopšte ne zanima. Za osnovi pastrmski i jedan veliki šaranski ribnjak već imamo zemlju 1/1, a za dalje ćemo vidjeti (nije mi ni nužnost).

    I još nešto – vidite ja imam za naše uslove sasvim pristojno plaćen “državni posao”. Osim toga mnogo manje novca mi treba za doktorske studije, nego za pomenute ribnjake, no, jednostavno se “lomim” oko toga šta ću raditi u budućnosti. Problem je u tome što ja iskreno vjerujem u nauku, pa kao takav teško da ću uspjeti u ovoj našoj kvazinaučnoj zajednici. Znam mnoge kvalitetne naučnike (doduše, one najbolje više iz stručne literature, nego “uživo”), ali većinu onih “doktoranata” koje poznajem ne držim ni kompetentnim, ni moralnim (ma, akademska mafija), pa sebe doista ne vidim u toj baruštini. Ukoliko bi mi to obezbijedilo prostojnu egzistenciju, vjerujte da bih najrađe hranio i sortirao svoje ribice, a samo “hobija radi” i dalje pratio naučne zbornike, časopise, čitao knjige, pa i po malo istraživao (ali samo ono u šta iskreno vjerujem). No, sad sam već počeo “pričati sam sa sobom”, pa prekidam…

    Pozzzzz!

  31. ribar, 05.08.2014. 14:24:51

    Koštunica za mene ostaje prilično kontraverzna ličnost, a posebno zbog toga što znam ponešto o atentatu na Zorana Đinđića.

    No, Koštunica u svakom slučaju potvrđuje moje navode o tome kako nama ovdje i nisu toliko nužni sposobni političari (posebno u domenu ekonomije), koliko je važno da su pošteni i časni. Koštuničino poštenje i patriotizam još niko nije doveo u pitanje, a nije neki znalac privrednih tokova i odnosa, no i takav je uspio (kako vi navodite) ostvariti pozitivne monetarne efekte. Zamislite tek da srbijanskom vladom upravlja sposoban ekonomista, a pošten i patriota! Vučić nesporno ima ogromnu energiju (podsjeća tu na Đinđića), pa i ideje kakve na prvi pogled djeluju i mogućim, no, kako će sve to ispasti pokazaće vrijeme. Ko zna, možda on zaista potvrdi se kao jedan od srpskih velikana.

    Doduše, i kod nas Srba su mjerila poprilično poremećena i to još od davnina. Npr. mi slavimo kneza Lazara, a kneginja Milica se nesporno pokazala kao mnogo vještiji diplomata od njega. Da ne pominjem kako vijekovima pljujemo Vuka Brankovića, po svemu sudeći jednog od najvećih junaka Kosovskoga boja, a koji se i Milici i Bajazitu opirao još nekoliko godina poslije toga (braneći hercegovačku slobodu). Dajle, kod Srba je upitno da li će objektivne činjenice određivati “veličanja” ili “pljuvanja” naših vođa. Tako da čak i častan, pošten i patriotski nastrojen srpski vođa, sa čak i nespornim pozitivnim rezultatima, upitno je da li će od naroda biti priznat. Tužno je to što naše emocije najčešće zasnivamo na nekom filmu Bulajićevom i sličnih njemu, na jevtinim parolama i stereotipima manipulativno poturenim narodnim masama i ino. Izgleda da mi i jesmo “nebeski narod” zbog toga što nam je “glava negdje u nebesima”….

  32. harper, 05.08.2014. 11:32:42

    Prošle godine čitao sam intervju sa jednim ruskim ekonomistom i on zanimljivo reče da nezaposlenost nije samo ekonomski problen, nego je još gore što besposlenim ljudima svakakve ludorije padaju na pamet. Vaš komentar me na to podsjetio. Nezaposlenost (a dijelom ispoljeno i kao besposličarenje, dakle asocijalno ponašanje) kod nas jeste jedno od izvorišta dezorjentisanosti populacije, pa čak i kolektivne autodestrukcije. Američki “Nju dil” dao je mnogo više rezultata po pitanju krizom razorene i dezorjentisane nacije, nego što je imao konkretne ekonomske efekte. Možda će vam ovo zvučati neozbiljno, ali i jugoslavenski “Nju dil” poslije II sv. rata (bilo onaj dobrovoljni,bilo prinudni) vratio je narod radu, izgradnji, stvaranju i uopšte konstruktivnom djelovanju. Čak i u onako arhaičnim vremenima ubrzo je Jugoslavija postigla izuzetne rezultate na planu industrijalizacije i privrede uopšte. Sad čemu se može nadati društvo (poput našeg) koje razvija neradništvo, nepoštenje, nemoral i ino, zaista je pitanje oko kog se trebamo uplašiti.

    Pozzzz!

  33. @ BORISLAV R., 05.08.2014. 20:16:15

    Oklen ti ideja da sam budžetlija i to još pristojno plaćena?

    Nebitno… idemo dalje sa pričom o ribnjaku.

    Ko ti je radio projekat? Imaš li vodoprivredne podloge? Koliko vode tu zapravo ima? Jesi li upoznao nekog od kolega?

  34. Бориславе,

    ја сам навео за примјер резултате владе поштеног Коштунице управо из разлога што многи мисле да није за предсједника владе, по мени такође није,он је човјек институција, човјек који је доказао својом државотворном политиком какав треба бити предсједник Србије.

    Да се вратимо теми.

    Све досадашње владе нису правилно користиле природне ресурсе за одржавање производње у наслеђеној социјалистичкој привреди, напротив, максимално су радиле на томе да по задатку униште привреду и што више изарче, или продају природних ресурса како би остварили нечије циљеве.

    Појединачна производња се понегдје одржава и сваким даном пада, нема нам спаса без тотално новог програма са великим упливом државе у два наредна четворогодишња циклуса, јаке скупштинске већине и владе на челу са неким ко зна знање.

    Тврдим да у министарствима и на локалу имамо стотине јаких и стручних људи који су потребни за провођење програма,лако је то све увезати за пар мјесеци ко зна шта хоће и има подршку велике већине у парламенту.

    Оно чега ме је страх је уплитање појединих страних интереса ако будемо кренули правим путем, нисам сигуран да ће то благонаклоно гледати, али знам да сви, па и они причају са побједницима.

    Нико не може уништити јединство српске власти и консензус са народом, ако то заиста желе политичке партије које ће од јесени бити у парламенту Српске и БиХ.

    Значи мора се водити паметна државотворна политика сарадње са свима,поштовања људских права и међународних споразума, али без опасности по опстанак Српске са једне стране и примјенити сасвим нова стратегија развоја привреде прилагођене невјероватним климатским промјенама и сигурно још дест пута већом економском и политичком кризом у свијету у наредном периоду.

    Мали смо ми да би нас то дотукло ако стратешки будемо прилагодили привреду преосталим природним ресурсима и успоставимо сасвим реалан и неуништив систем.

    Гарантујем да има лијек за ово наше стање и сигурну будућност у турбулентним деценијама које долазе, треба знати постићи јединство власти и прилагодити се времену и условима које имамо.

    Волио би рецимо да сам овакве ријечи чуо од поједих лидера који причају да ће бити предсједници владе, нажалост, ово се не може научити, или јеси, или ниси, прошло је вријеме плагијатора, могу слагати и улица ће их помести за шест мјесеци то гарантујем.

    Није рекао случајно велики Волт Дизни:”ОНАЈ КО ЗНА ДА ОСМИСЛИ, ОН ТО ЗНА И ОСТВАРИТИ”

  35. ribar, 05.08.2014. 22:31:55 [

    Nemam šta dodati vašem posljednjem komentaru, a upravo potvrđuje zbog čega sam i tražio vaše mišljenje povodom teksta. Dakle, oblast kojom se bavim u ovom tekstu zasigurno nije moja kompetencija, no, imam dovoljno zdravog razuma da uočim kako se odnosimo prema našim najvećim potencijalima i razvojnim pretpostavkama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *