Гдје каке дјеца аутентичних Бањолучана

Свако ко је иоле одговоран родитељ, зна шта значи прелазак дјетета с Памперс пелена на ношу. То значи да си стално у приправности, не би ли препознали почетак тог физиолошког процеса који треба да се оконча, на опште задовољство родитеља и ближе родбине, у ноши или негдје на травици. Е, ми то вјежбамо у протеклих […]

субота, јул 3, 2010 / 06:13

Свако ко је иоле одговоран родитељ, зна шта значи прелазак дјетета с Памперс пелена на ношу.

То значи да си стално у приправности, не би ли препознали почетак тог физиолошког процеса који треба да се оконча, на опште задовољство родитеља и ближе родбине, у ноши или негдје на травици.

Е, ми то вјежбамо у протеклих 20 дана.

Кренемо ја и кћерка, прије неки дан, у редовну послијеподневну шетњу кроз Бању Луку, а ја као „запета пушка“ да у сваком тренутку урадим све предрадње за успјешно пишкење или какење. У једном тренутку дијете ми узбуђено и значајно рече „Тата, хоћу да каким!“. У том тренутку смо се задесили испред Електрокрајине и хотела Босне.

Мозак ми ради 100 на сат, гдје сад с дјететом?

Хотел Босна није далеко, али нисам сигуран да ћемо стићи на вријеме. Можда је и гужва, а имам и дилему дал` да идем у мушки или женски ВЦ. Ако одем у мушки ВЦ, дијете мора сјести на шољу, а то није баш здраво. Ако одем у женски ВЦ прогласиће ме манијаком, који користи кћерку да би упао у тај забран.

Нађем ти ја соломонско рјешење и правац на травицу из оне фонтане с десне стране улаза у Електрокрајину Републике Српске. Скинемо панталоне и гаћице и кренемо да обављамо посао. И све је било како треба, док не дође неки радник поменуте Електрокрајине, и упита ме шта то радимо. Чуј шта радимо па какимо зар не видиш, рекох ја. Да ја то радим онда би се то звало мало другачије.

На то ће он, како треба смјеста да престанемо, како је то некултурно и како сам ја сељак. У гласу осјећам како сажаљева моје дијете, јер јој је отац некултуран. Бадава моји аргументи да је у питању само дијете, да се тек учимо какити мимо пелена, како ћемо покупити све. Џаба, човјек навалио да смо сељаци и некултурни. Не да ми се свађати и рекох му ја „Или ћути ил’зови полицију!“

Не би ни једно ни друго.

Ми какимо, а он нас гледа и све коментарише. Пошто је видио да се ми нећемо макнути док не „обавимо посао“, на крају се радник гласно запита, или боље рећи, констатова, „Ви (нас двоје) мора да сте из Двара или Гламоча“.

Ја га гледам, и питам се па гдје каке дјеца аутентичних Бањолучана?

 

П.С.

На крају смо наш „минули рад“ умотали у марамицу и бацили у канту за смеће, тако барем раде ови из Гламоча и Дрвара.

П.П.С.

О предрасудама вриједи размислити.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *