Федерална тријумфална капија за сребреничке српске двери

Повод за овај чланак није ништа што су рекли говорници на скупу Истина о Сребреници, који се десио синоћ у Бањој Луци, него нажалост чланак који је тим поводом објавио Дневни аваз, са потписом извјесног Е. Хуремовића, што је и дало публицитет овом догађају.   Тамо, осим квалификовања невладине организације Српски сабор Двери, као "неофашистичке", […]

среда, септембар 16, 2009 / 17:46

Повод за овај чланак није ништа што су рекли говорници на скупу Истина о Сребреници, који се десио синоћ у Бањој Луци, него нажалост чланак који је тим поводом објавио Дневни аваз, са потписом извјесног Е. Хуремовића, што је и дало публицитет овом догађају.

 

Тамо, осим квалификовања невладине организације Српски сабор Двери, као "неофашистичке", те етикетирања и дискриминације говорника попут Италијана Микелеа Алтамуре, у тексту више него ауторског карактера, Хуремовић наводи и сљедеће:

"Одржавање оваквих трибина у Бањој Луци уствари је само подршка кампањи негирања геноцида коју, упркос јасним и недвосмисленим пресудама Међународног суда правде и Трибунала за ратне злочине у Хагу, те судова у БиХ, предводи лично премијер РС Милорад Додик, с циљем да се на било који начин покушају опрати геноцидни, крвљу умазани, темељи "најзападније српске државе" Републике Српске. Због тога и не чуди да су заступници његовог СНСД-а одбили усвајање закона којим се кривично кажњава негирање геноцида и ратног злочина."

Додик скупио 21-ог посјетитеља

Дакле, што је превише – превише је. Овај коментар и претпоставка чини трећину читавог чланка, и у себи садржава све кључне разлоге зашто БиХ више не би требала постојати као међународни субјекат, уколико се жели постићи трајан и одржив мир. Друга трећина су ријечи Петра Луковића, који је за Авазово перо "угледни београдски новинар", што је само по себи констатација довољна да дисквалификује остатак текста, код било кога упућеног у лик и дело поменутог хуманоида. То све показује да највећи непријатељи мира и генератори мржње долазе из Сарајева, а посебно је поражавајуће што су се сасвим навикли на рецепт "држите лопова", да их више ништа не може дозвати у "објективни реалитет", гдје би сравнили своје понашање са оним које осуђују.

Педигре Милорада Додика је све само не националистички. Самозадовољавања над његовим ликом у ФБиХ постају крајње забавна, приписујући му полубожанске способности и овласти кроз фокусирање мржње према Србима у једну персону. Тако то није проблем. Проблем је што је оно чему "Дневни глас" (преведен на турцизам) дарује наднаслов "Данас фашистички пир у Бањој Луци", заправо нешто што истински занима само сарајевске произвођаче мржње и нетрпељивости.

У Вијећници Банског двора је био присутан 21 (словима: двадесет и један) посјетитељ. Од тог броја је до самог краја скупа остало свега 17 људи, који су на бини посматрали пет званичних говорника (тачније 4 + преводилац). Преглед присутних је и најовлашнијим погледом одавао просјек година преко 50, без и једног имена из власти или опозиције, али уз значајан број оних који представљају биолошки инвентар Вијећнице. Толико о томе да постоји нека државно спонзорисана "кампања негирања геноцида", а више него довољно о томе колики утицај и пропагандно умијеће имају људи, који су промовисали тематски број часописа Двери српске.Српски сабор Двери дакако није друштво сакупљача салвета и поштанских марки, али далеко од тога да је "неофашистичко". Настало је на Филолошком факултету у Београду, као очајничка реакција неколико студената који нису могли да се игноранцијом изборе са огромним количинама новца, који је Запад улагао у уништавање српског националног идентитета. Њихова реторика је реакционистичка и баш зато толико оштра. Годинама су радили у социјалним условима и уз непропорционално јаке нападе од стране Б92 и сродних институција, а једина озбиљна установа која им је указивала симболичку подршку, била је Српска православна црква. За њу се, опет, тешко може рећи да гаји традиције Мусолинија или Хитлера.

Држите лопова!

Зашто онда медији у ФБиХ и Хрватској посвећују толику пажњу организацијама као Двери, за које је јасно да имају више него симболичан број сљедбеника и уопште заинтересованих за оно што пропагирају? Поготово што је тај број још занемарљивији у поређењу са државном подршком и масовношћу организација сличног карактера у њиховим срединама. Разлог је једноставан: Преувеличавањем значаја који код Срба имају оваква удружења, покушава се оправдати свој клеронационалистички поглед на свијет, који се упорно сакрива иза космополитских и мултиетничких идеала.

Довољно је бацити поглед на наслов непосредно испод "Нови покушај негирања геноцида у Сребреници", а који се односио на поменуто дешавање које Аваз најављује, па да се осјети дух федералне штампе за коју као да је још увијек 1992. година. Друга тема каже: "Додик се поистовјећује с Караџићем и Младићем". Осим што је то комично натегнута конструкција чак и за естрадне психологе, показује и ниво и густину сталног притиска, који се аплицира на становништво под утицајем ових медија. Када се упореди са стањем у медијима РС, јасно је да националну мржњу производи искључиво Сарајево.Ништа што се могло чути то вече из уста говорника на "фашистичком пиру", ни по једној тачки није оправдало звање које им је додијељено. Сви њихови аргументи су били су у пристојном паковању и тешко се могло сакрити да су најприје дефанзивни. Штавише, то вече је осрамотило "српске екстремне десничаре" у поређењу са терминологијом и тоталитаристичким идеолошким јединством, дневнополитичких извјештаја медија из ФБиХ. Свакодневна реторика муслиманске штампе је далеко увредљивија од било чега што су "неофашисти" рекли у Банском двору.

Проблем са менталном диоптријом твораца јавног мнења у ФБиХ, јесте неспособност да се прихвати како други људи могу имати другачије погледе на свијет. Не да се прихвате сами погледи, него су неспособни допустити свом уму да увиди, како други имају сасвим другачије полазне тачке у размишљању. Не можете живјети с неким у заједници, а не прихватати да "Међународни кривични суд за злочине у бившој Југославији" они најмање виде као "суд".

Шта се то па крије иза Двери?

Двери српске су у свом посебном издању о Сребреници покушале проблематизовати неколико кључних ствари, те осим што се у њиховој реторици придјев "српски" користи пречесто и готово као да је ријеч о јединици за густину материје, у некима од њих има доста иманентне логике.

Напримјер, др Љубиша Симић, медицинар и члан тима одбране Беара Љубише пред Трибуналом у Хагу, заснивао је свој рад "на цјелокупном фонду обдукционих извјештаја које је ова институција имала 2008. године", а који су се тицали догађаја у Сребреници 1995. године. Његова основна теза је да се "ту ради о 3.568 извјештаја, а не 3.568 тијела". Ову тезу поткрепљује чињеницом да је значајан проценат извјештаја, њих 1.583, садржавао само по неколико костију; што по Симићевој логици, у поређењу са тим да људско тијело има више од 200 костију, "није могло послужити као поуздана основа за извођење било каквих закључака".У свом даљем истраживању, др Љубиша Симић је настојао да утврди тачан број тијела која су ексхумирана из 13 масовних гробница. Приликом пребројавања, одустао је од могућности да се то чини нумерисањем ископаних лобања, јер су у великом броју случајева лобање биле распарчане на много костију које их чине. Умјесто тога, приступило се пребројавању бутних костију. Тако је утврђено да је ексхумирано укупно 1.919 десних, односно 1.923 лијевих бутних кости. Надаље, Симић је указао на подударност тј. изједначеност броја ових костију у свакој од 13 масовних гробница понаособ, што би додатно поткријепило тврдњу да број убијених не прелази 2.000. То није ни близу броја 3.568, који је кроз број случајева презентовало тужилаштво у Хагу, а више него далеко од бројке од 8.000, која се непрестано понавља у медијима.Од неког ко је емотивно и лично укључен у ову трагедију, можемо очекивати нерационалну и гњевну реакцију на критички, полемички и надасве хладно патолошки тон овог истраживања. То свакако не можемо очекивати од људи који се овим проблемом баве на стручан начин, а још мање од оних који би могуће полемике преносили у медијима. Сасвим би било логично да неко детаљно прочита анализу др Симић Љубише, те проблематизује изворе или методологију коју је користио; али због онога што је изрекао синоћ у Банском двору, тешко да га се може називати фашистом. Такав приступ стварности би прије могао ићи на адресу Е. Хуремовића.

Разумљиво би било чак да се употријеби полемички тон, који проблематизује потребу стриктног обдукцијског приступа, који није био у стању утврдити узрок смрти код 411 тијела, или каже да се у случају 655 тијела са узроком смрти од метка, немогуће са научног становишта рећи да ли су стријељани или су страдали у борби. Уколико се сумња да егзактни методи судске медицине довољно прецизно и истинито осликавају предметни догађај, схватљиво би било питање због чега су онда страдали вожени чак до Козлука и сахрањивани у неозначену гробницу, уколико је све било према Женевској конвенцији?

То је далеко присебније и дјелотворније, од етикетирања људи који покушавају нешто доказати научним приступом. А он је такав да чак и "неофашистичан" др Симић утврђује како постоји "442 тијела на којима су пронађени повези преко очију или везе на рукама, што указује на то да су те особе биле стријељане". Треба дакле аргументовано нападати "научни приступ", а не личност људи који га износе као научни.

 

Његовање зла у Тамном вилајету

Ово су све подаци који су тешко доступни широј јавности, која је доскора била под потпуном цензуром од стране ОХР и међународних окупационих трупа, те као таква није била у могућности да чује било какве аргументе који би оспоравали слику, коју су исти ти означили као једину истиниту. Без могућности да се развија несметан дијалог и сучељавање мишљења, нема ни коначног разрјешења и помирења.

Грађани у ФБиХ морају схватити да сусједу у РС није никакав аргумент то што је нешто пресудио Хаг или Суд БиХ, јер су то за њих доказано политичке, а не правне институције. Од суштинске је важности да се то увиди! Мишљење људи у РС је најбитније, јер се не пропагира заједничка држава са особљем ОХР и Трибунала у Хагу. Далеко је важније шта о таквом крупном проблему мисли ваш комшија Србин, него неки страни судија, свједок, новинар, политичар.Овај редован чланак у Авазу, али на битну тему, још једном је показао да се не поправља стање људских права у ФБиХ. Грађани се држе у медијској блокади и сталном страху од Срба. Слобода говора се перфидно и бесћутно гуши споразумом у врху креатора уређивачких политика федералних гласила, са циљем да се изфризираним информацијама, те интерпретацијама Петра Луковића, Соње Бисерко, Наташе Кандић и сличних људи са платног списка, грађани одржавају у илузији да је могуће избрисати физичко и историјско присуство српске нације на подручју Дејтонске БиХ.

Оваквим неаргументованим нападом на Двери српске (какви год припадници те НВО били), и силесијом сличних демонстрација говора мржње, федерални спинери јавног мнења су још једном одшкринули двери Пандорине кутије, а замандалили капију дијалога и мирног живота једних поред других. Фронтал.РС ће зато покушати да проблематизује нека од чворишта раздора која је у свом коментару сажео Е. Хуремовић, како би његови сународници могли схватити мотиве и начин размишљања Срба.

Прва у низу је кориштење термина геноцид за дешавања у Сребреници и другдје, које ће редакција Фронтал.РС покушати пријемчиво обрадити, заједно са низом других проблема и неслагања, као што са вјером у могућност боље будућности, једнодушно потписује овај текст.

(читаоцима изненађеним што је једино овај текст са данашњим датумом, поручујемо да нам је сајт данас био опет хакован од стране оних који се представљају да су из Турске и да су противници свих непријатеља ислама. Ово је текст који први враћамо назад на мјесто које му припада у слиједу догађаја, и извињавамо се због ове информативне омашке која није до нас)

 

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *