ДС у опозицији: Распад, или змијски свлак?

Послије 12 година проведених на челу државе Србије, на крилима ДОС-овске побједе над Слободаном Милошевићем 5. октобра 2000. Демократска странка данас је опозициона политичка партија.  Пише: Стефан Драгичевић  Како данас изгледа једна таква политичка странка? Како послије толико дуго времена проведених на челу највеће државе насталој распадом СФРЈ, а сада у опозицији ова странка функционише? […]

уторак, септембар 11, 2012 / 07:33

Послије 12 година проведених на челу државе Србије, на крилима ДОС-овске побједе над Слободаном Милошевићем 5. октобра 2000. Демократска странка данас је опозициона политичка партија.

 Пише: Стефан Драгичевић

 Како данас изгледа једна таква политичка странка? Како послије толико дуго времена проведених на челу највеће државе насталој распадом СФРЈ, а сада у опозицији ова странка функционише?

Наиме, ДС је странка која је из свог стомака изродила пет политичких партија на политичком небу Србије, али то није битно уздрмало политичку инфраструктуру ДС која је идаље наставила да води мирољубиву и сталожену политику која је подразумјевала да само ова странка има пуни легитимитет за демократске промјене и тзв. демократску транзицију. Политичке странке које су се формирале из ДС-а су Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија, Српска либерална странка, Демократски центар и Народна демократска странка. Од ових пет, само су двије данас активне политичке партије, а то су ДСС Војислава Коштунице и ЛДП Чедомира Јовановића. Кроз дугогодишње дјеловање ДС-а било је ту различитих трзавица, од напуштања странке веома важних и угледних чланова до политичких реформи који су се дешавали у овој странци у припремама за преузимање државне власти. Но, као скоро и у свакој странци о томе се може говорити само о уобичајном промјенама и дешавањима унутар партије који подразумјева да сваки човјек и сваки члан има право на свој демократски избор.

Треба напоменути да данас ДС, ДСС и ЛДП имају веома слабу међусобну јавну политичку комуникацију првенствено зато што су интереси и једне и друге и треће групације различити на више поља. Посебно се ту издваја ДСС која је по мом мишљењу, једина државно одговорна политичка странка данас у Србији која зна гдје су црвене линије, која зна да повуче ручну и која зна да води државу, а не да се бави пуким политиканством као преостале двије.

Свака странка која се осилила на власти и која је зарад задовољавања потреба и апетита чланства ушла у систем да води државу имала је веома црне (независне) агенцијске прогнозе пред скоро сваке изборе. То није чудно јер су многи мислили да постављањем политички подобних и лојалних, а не стручних и образованих кадрова могу више да извуку корист за себе и партију, а при томе потпуно занемаривајући стварну друштвену потребу. Друштвена потреба значи мање мобинга, шиканирања, криминала, запошљавања по родбинским и партијским везама, мање политике у свакодневном животу. И наравно, свако ко не осјети вољу већине тај ће морати да падне, само је питање времена. Власт и појединци који сматрају да су они сада „функција“ код народа стварају негативну слику јер сами себе дискредитују код народа којег сматрају површним и неупућеним. На крилима обављања државних функција појединци од себе стварају култ личности гдје се они сматрају личностима које нешто одобравају или не одобравају. Другим ријечима да народ што више приближе себи да би њиме лакше манипулисали.

Пад Демократске странке на изборима у Србији или уосталом ХДЗ у Хрватској управо се може повезати са тим стварима јер је њихова политика пала оног тренутка када су се сами себи отргли контроли и надзору. Када је преовладао облик да се кредити из државних банака дају повлаштеним односно предузећима блиским власти који не измирију обавезе према држави, који нередовно дају плате запосленима, који не враћају редовно рате кредита, којима се и поред „лабаве ликвидности“ за подигнути кредит који не могу враћати – продужава грејс период… Све је то наличје политичке олигархије која се мора казнити јер казна подразумјева кривично гоњење сваког оног појединца који је свјесно извршио кривично дјело.

Такође ту је и питање запошљавања гдје у многим институцијама сједе политички подобни који не знају да раде посао, а не стручни и образовани кадрови. Жалосно, али политика у нашем друштву не бира средства и зато промјена или боље речено револуција мора да дође из народа. Власт се једино и највише боји народа, а ако је свијест народа на ниском и поткупљивом нивоу онда ће се радити како се радило и прије.

Успон и пад ДС

Стрмоглави раст али уједно и пад Демократске странке почео је да креће од 2008. године наступањем свијетске економске кризе када је држава без икаквог плана и контроле, визије и става одмах потегла кредите за крпљење буџетских рупа. Већ су се увелико широм Србије почела затварати мала и средња предузећа; масовно људи остају без посла; привреда у огромним губицима; ММФ стално условљава реформе; ЕУ са својим фондовима помаже неком сићом; држава задужена… Лице и наличје нечега што није способно да се избори са ситуацијом у коме се Србија нашла јер је очигледно да су у појединим кабинетима министарстава сједили другоразредни, политички подобни функционери.

Треба напоменути да је за вријеме власти ДС верификована свака приватизација у Србији која се касније показала као катастрофалан потез власти. Наравно, не треба само о неуспјесима, али чињеница је да их је много више него успјеха. Довођење Фијата је уреду, пословање Нектара је изузетан резултат али гдје је још сличних профитаблиних инвестиција? Не може се тако понашати према држави која има веома низак животни и друштвени стандард, која нема производњу, која не ствара нову вриједност.

Што се конкретно тиче политичких и националних приоритета за вријеме власти ДС-а треба нагласити веома напету ситуацију у Санџаку у коме се власт није довољно заложила за стварање мултиетничке слике овог простора као и Војводине којој је изгласан тзв. Статут који је по многим конзервативним политичким круговима оцјењен као стварање „државе у држави“. Косово као тему за ДС је излишно коментарисати јер су политиком „Европа нема алтернативу“ потпуно урушили српске интересе у историјској српској покрајини и низом неуставних и противзаконитих одлука у преговарачком процесу понизили државу и народ – Да не бих сада писао о Косову, све што сам рекао и шта мислим имате у мојој анализи ОД 18.08.2012

Одлазак у опозицију

Био је веома болан. Након што им је СПС окренуо леђа и кренуо у формирање умјерено конзервативне Владе са СНС-ом, ДС се потпуно погубила. Томе је итекако допринијела и сама чињеница да Борис Тадић гаји једну врсту политичког анимозитета према Млађану Динкићу којег није хтио да види у будућој Влади Србије у којој би он био премијер. Но, да ли је тај један став предсједника ДС-а био кључан, јер тиме ДС губи на кадровсокој политици, самим тим губи и власт? Очигледно да је тада Тадић имао још какву-такву подршку Главног одбора и Предсједништва странке али се касније испоставило да неулазак ДС-а у власт подразумјева да та странка губи на рејтингу и губи људе који су чинили окосницу ове странке.

ДС данас личи на раштимани оркестар који не зна гдје удара. У странци постоји најмање четири струје која вуче свака на своју страну и не жели да попусти. Ту је неизбјежно поменути Драгана Ђиласа градоначелника Београда који се претворио у највећег критичара Бориса Тадића и његовог највећег политичког конкурента за чело странке.

Било је спекулација да ће Ђилас напустити ДС, да ће формирати сопствену политичку странку, али је очигледно и сам схватио „да то пуно кошта и да му неће донијета ништа добро у политичком животу“. Остао је у ДС-у, а по начину гласања за избор новог Предсједништва странке управо је Ђиласова иницијатива за делегатски приступ добила већинску подршку Главног одбора странке, што значи да полако али сигурно Тадићу из руку клизи предсједничка функција у странци.

С друге стране, Бојан Пајтић и Драгољуб Мићуновић дјелују прилично неопредјељено и играју на „смиривање страсти у странци“ како би се коначно дефинисао страначки будући статус. Јелена Триван се повукла са страначке функције, Шутановца (бивши министра одбране) полиција испитује због непријављивања стана, Јеремића скоро да више и нема у јавном животу Србије одкако је преузео дужност предсједавајућег Генералном скупштином УН… итд итд.. Све у свему, веома неугодна ситуација за странку која је профитирала на ДОС-у и која 12 година није силазила са власти.

Расцјеп, неповјерење, подметање, лажи, јавна препуцавања, оставке… Све је то послиједица неодговорне и неуспјеле политике ДС-а која очигледно није имала никакав кодекс понашања за своје чланове са високим амбицијама.



0 КОМЕНТАРА

  1. Генерално, то је више-мање судбина свих великих странака на нашим просторима. Немају никакву одговорност, сврха су сами себи, циљ је долазак на власт, а након силаска обично имамо подјелу на неколико партија. То се дешавало са ХДЗ- ом у Хрватској, СДА, чак се и СДС послије пораза 2006. условно речено подијелила одласком Чавића, Калинића. Мислим да ће тако да буде и са СНСД- ом, чим сиђу са власти. Не знам да ли је истина да постоје струје унутар СНСД- а, али ћемо се увјерити у то да ли их има и колико након првог сљедећег пораза, али не прије тога.

    Овде треба да се поради на одговорности партија и појединаца унутар истих што ће да буде прилично тежак посао.

    Ово што се дешава са ДС у Србији, препирке дојучерашњих блиских сарадника, борба за превласт, потпуно самоискључивање одговорности према народу који их је бирао… прилично језиво.

  2. mladi gospodine,
    fino je pisati tekstove, no dacu par smjernica.

    prvo, dubokoumna raspravljanja o bilo kojoj temi ne idu od strane nekoga ko je obucen u king kong majicu. dakle, uljuditi se prvo – odijelo ne cini covjeka, ali moze dati pogresan dojam zlonamjernima (ne spadam u tu grupu).

    drugo, ko misli da zna nesto o nekoj temi, on neminovno mora potkrijepiti to cinjenicama, najbolje brojkama.

    trece, kroz tekst se provlaci favorizovanje jedne od stranaka (DSS), kao jedine prave. mlad covjek kakav autor jeste, morao bi znati da su politicke stranke glavni izvor zla na nasim podrucjima.

  3. Стефан увијек напише добар текст. И ово је баш такав текст.

    Имамо доста људи који су у одијелима, “прописно обучени”, па немају шта да кажу. Не видим ништа лоше у томе да млад човјек облачи оно што одговара његовим годинама. Не ради се о некој формалној прилици.

    novo_vrijeme, 12.09.2012. 07:51:57

    Да, то је један од могућих исхода.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *