Десети извјештај Српске СБ УН: Високи представник подрива компромис

Улога високог представника у БиХ поспјешује политичку нефункционалност земље подривањем компромиса, који је неопходан како би се премостиле подјеле, оцијењено је у Десетом извјештају Републике Српске Савјету безбједности УН.

„Давно је прошло вријеме када је ОХР требало да буде затворен. Присвајање вануставних овлашћења од високог представника непомирљиво је са његовим правним мандатом и људским правима грађана БиХ“, истиче се у дијелу извјештаја који се односи на улогу ОХР-а у БиХ.

Република Српска у документу напомиње да је противзаконитост такозваних „бонских овлашћења“ јасна сваком ко је прочитао одредбе о стриктно ограниченом мандату високог представника предвиђене Анексом 10 Дејтонског споразума или је упознат о грађанским и политичким правима становника БиХ, предвиђеним Уставом БиХ и међународним конвенцијама.

„Анекс 10 је, наравно, немогуће тумачити тако да се високом представнику омогућава да представља замјену за законодавство, изабране званичнике или суд“, истиче се у извјештају.

Додаје се да су, поред недостатка правног основа, диктаторска овлашћења која присваја високи представник очигледно неспојива са људским правима грађана БиХ, као што су право на правично суђење предвиђено Европском конвенцијом о људским правима и право на слободне изборе предвиђено Протоколом један Европске конвенције.

„За преостало вријеме мандата ОХР-а у БиХ, високи представник мора дјеловати само у законским границама свог положаја“, упозорава Српска.

У извјештају се подсјећа да присуство ОХР-а у БиХ подрива дух компромиса, који је од суштинске важности за напредак у свакој демократији, а поготово у мултинационалној земљи попут БиХ.

„Присуство високог представника, који присваја аутократска овлашћења, охрабрује странке да усвајају максималистичке позиције у нади да ће добити његову помоћ, било кроз формалне указе, притисак или друге облике мијешања“, упозорава Српска.

Тако, умјесто ангажовања у тешком послу преговора и компромиса, неке политичке странке, нарочито бошњачке, често захтијевају од високог представника да диктира „рјешење“.

„Међународна кризна група написала је у извјештају из новембра 2009. године да једна од двије главне бошњачке странке сматра да је ОХР њен ‘главни преговарачки адут“, наводи се у документу и подсјећа да је и Управни одбор Савјета за провођење мира показао повећану забринутост да поједини политички актери очекују да ОХР реагује како би ријешио њихове несугласице.

Такође, упркос растућем схватању штетног ефекта који високи преставник има на развој БиХ, Валентин Инцко наставио је посљедњих мјесеци да се мијеша у уставне процесе у БиХ, као што је ситуација у вези са законом о ЈМБГ, спором око државне и војне имовине, а постао је и главни политички савезник предсједника Суда БиХ Медџиде Кресо, која је већ дуго контроверзна фигура због учинка суда и коментара у медијима.

У извјештају се подсјећа и на обновљене пријетње Инцка директном интервенцијом у управљање БиХ, што само погоршава штетан ефекат који ОХР има на политику у БиХ.

„Међународна заједница би требало да одбије ванправне пријетње Инцка усмјерене ка демократским институцијама БиХ и препозна водећу улогу ОХР-а у стварању политичке нефункционалности у БиХ. Да би БиХ заиста кренула напријед, присвајања аутократских овлашћења високог представника морају се окончати једном заувијек“, поручила је Српска у Десетом извјештају Савјету безбједности УН.