Депресивци и климоглавци

Ништа се објавом овог писма неће промијенити. Искрено, нема ама баш ни једног разлога да се објављује, осим што је једном човјеку стало. Оном ко га је написао.  Потпуно смо свјесни могућности да наглашавањем једне животне приче, у датом тренутку и на овом мјесту, можемо бацити непрецизно свјетло на стварност. Да то заправо и радимо. […]

субота, март 13, 2010 / 07:29

Ништа се објавом овог писма неће промијенити. Искрено, нема ама баш ни једног разлога да се објављује, осим што је једном човјеку стало. Оном ко га је написао.

 Потпуно смо свјесни могућности да наглашавањем једне животне приче, у датом тренутку и на овом мјесту, можемо бацити непрецизно свјетло на стварност. Да то заправо и радимо.

Нико нам из новинарске заједнице није послао "забрањени текст", тако да објављујемо један који сасвим сигурно ни на Фронталу не би требао бити објављен. Немамо још адекватно мјесто за писма посјетилаца, а господин осим што то није обавио у коментарима, позивао се на то да смо необјављивањем његовог погледа, малтене, исти као и сви остали. А на то смо баш осјетљиви.

Дакле, читајте док можете:

Путујући аутобусом из Приједора (где станујем) у Бању Луку (где радим четири сата дневно), покушавам да саберем неповезане мисли. Све ми је некако у глави збркано и неповезано.

Можда због тога што сам оптерећен многим проблемима, неоствареним сновима, неиспуњеним жељама… Једина ми је утјеха што у свему нисам сам, што имам своју породицу. То ми је ослонац у животу. Да није њих,не знам како бих све ово преживио.

На неправду сам увијек био осјетљив. Много пута имао сам проблема због покушаја да "исправим криву Дрину". А живот је пун неправди. Зар није неправда да ја дубоко у  шестој деценији свога живота, са некаквом јадном репутацијом борца одбрамбено-отаџбинског рата прве категорије, ратног команданта и ратног војног инвалида, са 41. годином радног стажа немогу да остварим право на пензионисање. Нажалост, то право многи купише.

За своје заслуге у стварању РС добио сам обавезу да код новопечених богаташа радим само четири сата дневно, те да за свој рад још и морам да доплатим. Да добро сте прочитали. Још морам и да доплатим, јер су моји трошкови већи од плате који ми послодавац даје.Невјерујете.Ко год сумња, нека провјери. То је бар лако.

Често сам се питао где нестаде људска доброта, солидарност, племенитост, људски карактер… У творевини што је ратом остварисмо, све може да се купи и оствари. Требаш да будеш полтрон, дупелизац, климоглавац, депресивац…

Да кажеш да је у праву онај који није у праву, да не лаже онај који лаже, да не краде онај који краде, да је поштен и добар онај који то није итд. Мене су учили другачије и не могу тако. И док тако размишљам, осјећам да ми притисак све више расте. Аутобус се заустави да прими путнике.

Улазе дјеца са својим повеликим ђачким торбама. Иду у школу у Бању Луку. Нема оне радости, веселости,  дјечјег смијеха. Гледам њихова лица. Изгледају преозбиљна за своје године. Видим да неки дјечак уплаканих очију излази из аутобуса. Или није имао новац за карту, или му је мјесечна карта од другог превозника. И док од своје "цркавице"покушавам да платим дјетету карту да не закасни у школу и више се не смрзава напољу, возач љутито затвара врата и наставља пут.

Гледам дјечака кроз прозор аутобуса. Сада већ отворено плаче.Цијеним да има око дванаест година. Тада се сјетих Николе. И он је имао дванаест година, када је почео овај несретни рат. Никола је мој познаник од прошле године.Сада већ одрастао човјек, куповао је нешто у трговачком центру гдје ја радим. Да ли сте Ви господин Баштинац упитах га? Он се насмија и потврдно климну главом.

Тада ми кроз главу сину мисао. Можда ми он може помоћи да остварим своје право на пензионисање.Он је народни посланик. Да ми помогне да ми ова власт  призна исто право, које без проблема остварују дезертери, профитери криминалци. Важно је да су са простора садашње РС и да су пре рата били запослени.

Како рече господин Ковачевић из ресорног министарства, они имају право из радног односа,тзв. "обавезно осигурање". Ја који сам из категорије избјеглог и расељеног ставовништва то право немам. Као да нигдје раније нисам радио, као да сам ванземаљац. Још ми поменути господин написа да се неадекватно поредим. Ваљда зато што ми је у рату сва имовина неповратно уништена. Што сам се борио за свој народ.

Све ово рекох Николи. И оно да радим на четири сата дневно. Замолих га да о свему упозна нашег премијера да он пресијече моју годишњу агонију. Никола обећа да ће урадити што буде могао. Увече реког жени са пуно оптимизма да је могуће да мојим проблемима дође крај. Испричах јој о мом сусрету са Николом.

А зар није тако било када си се обраћао: Кузмановићу, Радојчићу, Додику, Ђокићу, Павићу, Ристовићу, Бојићу, Иванићу, Рајку Васићу ?

Нећу да признам жени. Али у праву је. Сви наведени нису нашли за сходно ни да одговоре на моју молбу да ми помогну код очигледног кршења људских права и дискриминације. Истина из кабинета Предсједника РС речено ми је да је Предсједник упознат са проблемом, и да исти покушам ријешити кроз институције система. Као да ја то нисам покушао прије него се њима обратих.
Али господин Баштинац је млад човјек и држи до свог обећања упоран сам ја. Видећемо, рече жена и ућута.

Питате за Николу? Шта је урадио? Да ли је одржао своје обећање? Нећу Вам рећи. Нека Вам он то сам каже. Свакако пише колумне за Фронтал РС.

Почесто са скупштинских засједања које преноси наша "независна телевизија" погледом тражим Николу. Некако ми је драг тај човјек. Можда зато што имам сина који је његова генерација. И он је паметан и образован. Али за њега у овом тамном вилајету нема посла.

Почесто ми каже:"Ал’ си се стари у рату изборио. Када ови на власти не поштују ствараоце РС, шта онда да ја очекујем?". Можда би све било другачије да сам депресивац и климоглавац. Можда. А вирус из Билеће се шири. Надам се да ће епидемија наступити у октобру ове године.

Или ће бити "Сјаши Курта да узјаши Мурта"?

Милован Марковић, Приједор

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *