Дејан Каталина: Шљакамо на ентузијазам

Човек данас може прочитати на нету све и свашта. Баш све & баш свашта. За то су заслужни новински колумнисти чији текстови се појављују на хоме пагини портала новине за коју раде, као и читавој армији тзв. блогера који представљају неку врсту алтернативе овим првопоменутим. Е, сад, где је разлика? Ови први раде за кинту, […]

субота, новембар 19, 2011 / 07:18

Човек данас може прочитати на нету све и свашта. Баш све & баш свашта.

За то су заслужни новински колумнисти чији текстови се појављују на хоме пагини портала новине за коју раде, као и читавој армији тзв. блогера који представљају неку врсту алтернативе овим првопоменутим. Е, сад, где је разлика? Ови први раде за кинту, тј. ЛД или хонорар, а на нету завршавају онако узгред, чисто да хоме пагина делује попуњеније и разноврсније. Ови други раде за Џ, без цвоњка, на чист ентузијазам и магловиту идеју (изговор?) да би од блоговања једног дана могли почети и да зарађују.

 

Занимљиво је, али и потпуно типично за нашу државу, да ови други, дакле блогери/ензузијасти углавном пишу занимљивије, духовитије, смисленије, директније и надасве квалитетније текстове од ових првих – новинских колумниста с ЛД-ом и хонораром. Да ли због тога што су им све теме „слободне“, што их нико не цензурише, што не болују ни од аутоцензуре или зато што су, факат, квалитетнији и интелигентнији од плаћених колега, тешко је рећи, мада се одговор намеће сам, зар не? Међутим, блогосфера постаје све загушенија и број блогера, сајберколумниста, свакодневно расте, расте, расте, расте… Расте дотле да се међу блогерима све више појављују и они који су писали колумне за новине, примали ЛД и чији су се текстови узгредно налазили у сајберсфери. Зашто? Зато што је, како рече „блогер“ Џад Лоу у филму „Контејжн“, принт мртав.

Штампани медији у свету, па самим тим и у Србији, гасе се један за другим, јер просто не могу да преживе. Услед беспарице, тиражи свакодневно падају, а маркетинга готово да и нема. Преостали могу за свој опстанак захвалити чињеници да их финансирају политичке партије, стране корпорације (које опет добијају паре од неких других политички заинтересованих инвеститора), као и максималном резању трошкова које подразумева смањење запослених (драстично), резање тиража и кашњење плата од по три и више месеци. Кад прођу избори, запамтите шта сам рекао, половина дневних новина и седамдесет посто магазина биће угашени.

Тако незапослени журналисти завршавају на нету, али не само појединци – на примеру „Стандарда“ можемо видети како су у сајберпресу завршила комплетна издања, и то скоцкана у џумла темплејту.

С почетка поменути блогери, који беху противтежа досадним журналистима из принта, добили су конкуренцију тако што су „досадни журналисти“ одједном такође постали „весели блогери“. Тако сад читава Србија наједном блогује, блогује, блогује… А шта то значи, сва та технологија, блоговање и остале технократске зајебанције, најбоље је описао телевизијски Буковски – Хенк Муди рекавши:

„Људи постају све тупљи и тупљи. Имамо сву ту задивљујућу технологију, а компјутери су се претворили у скупоцене машине за заглупљивање. Интернет би требао да нас ослободи, да нас демократизује, а уместо тога добили смо сумануте политичке опције које нас врбују глупошћу и двадесетчетворочасовни приступ дечјој порнографији. Људи… Они више не пишу – они блогују. Уместо да разговарају међусобно, они се куцкају, без интерпукције, без граматике: ЛОЛ ово и ЛМФАО ово. Мени то делује као да гомила глупих људи псеудокомуницира са другом гомилом глупих људи на квази језику који више подсећа на језик пећинских људи него на матерњи који смо учили“ (цитат је мало парафразиран да би поенту прилагодио онима који нису упознати с америчким фацама и интерним форама).

Е, сад, Муди, или Том Капинос који је сценариста серије „Калифорникација“, бави се помало етичким питањима употребе и домета интернета, а ја бих се вратио на практичне ствари.

Дакле, Муди је делимично у праву и ту нема замерки, заглупили смо, али опет глупост нас је и ослободила, демократизовала. Што је свакако заслуга блогосфере са свим њеним контраиндикацијама. Међутим, цела та прича око блогова, блогспотова и портала има једну велику фалинку – неисплатива је. Саша Стојановић је у тексту Има ли ‘леба од Веба? – покушао да објасни да има, мада је један од његових закључака био прилично ирационално охрабрујући :

„…пишите блог. О било чему. Постоји нешто шта вас интересује, о томе пишите. Немојте одмах ићи на то да будете број 1 на Веб небу. Ако вредите постаћете, ако не постанете ипак ћете вредети.“

Значи пишите, пишите, пишите…

Да, постоји та јака потреба, поготово у кризним временима, да људи почну да пишу. Нису сви те среће као поједини водитељи, глумци, пропали политичари, сисате и носате новинарке… па да им домаћи издавачи објаве књигу, која ће постати и хит и бестселер и ако хоћеш и кандидат за неку књижевну награду. Већина мора да свој порив реализује негде другде, а где би то било него тамо где је бесплатно и једноставно – на нету, путем фамозног блога.

Неки збирно блогују у оквиру разних портала, неки се одлучују да заузму место у блогспоту, док има много оних који покрећу свој блог и онда текстове шерују путем свемоћних друштвених мрежа ака Фејсбук и Твитер. С почетка се блогује на ентузијазам. Ако имаш среће убодеш педесетак лајкова, па стотинак лајкова, па се заметне и нека кавга у сектору за коментарисање, ентузијазам расте, а упоредо са њим и сујета. Ти онда желиш да пишеш још више, да скупиш још више лајкова, још више коментара, још више похвала… Махнито чекираш свој текст по десетак, двадесет пута на сат да би видео како се котираш.

Некад си срећан и све ти има савршеног смисла и говориш пријатељима да су интернет и блоговање закон. Кад коментари оману, кад се лајкови смање, кад имаш утисак да и ти што лајкују то раде онако, по навици или јер су таговани, дакле из пристојности, а нису ни прочитали твој текст, избедачиш се; потпуно се слажеш с Мудијем и тврдиш да су људи који „висе на нету“ прави паћеници и гикови који „немају свој живот“. А поврх свега схваташ – нема ’леба од нета и блоговања.

Да резимирам, блогосфера и интернет портали шљакају на ентузијазам и сујету. Ту нема новца. Списатељица (јесте, иако има много оних који јој ово „звање“ оспоравају) Маша Ребић својевремено је прилично тачно прокоментарисала овај случај баш на Фејсбуку: „Сви који пишу за џабе, а изгледа да скоро сви то раде, узимају хлеб из уста нама који пишемо за новац. Кад ће ови што пишу за џ схватити да пишу ем лоше, ем да је писање посао као и сваки други који треба да се плати, ем срозавају ову врсту уметности на најнижи ниво? Уметници плаћају рачуне, такође, идиоти глупи, а тиме што се нешто плати, показује се колико ваш труд, рад и таленат вреде“.

Исплати ли се, заправо, писати за џабе? Исплати ли се писати бесплатне блогове? Исплати ли се толико нагваждати о мушко-женским односима, шопингу, разноврсним погледима на сексуалне и емотивне фрустрације, субјективним траумама, психичким болестима, свакодневним животним смицалицама, актуелним медијским хајкама…? Ако је принт заиста мртав, ако је блогосфера његова супституција, онда је одговор свакако потврдан. Али, како доћи до ситуације да се то писање наплати? Не може се начинити озбиљна егзистенција од ентузијазма и сујете, то је потпуно незрело и детињасто.

Кад се подвуче црта, моје је мишљење, врло субјективно, али извучено из праксе блоговања и писања на интернету, да од тога вајде нема. Замислите да вам неко угаси интернет на месец дана, шта ћете онда? Кад вам на тај начин угасе илузију да сте битни и да некога занима то што имате да кажете?Интернет није реалност, он је илузија, он је супституција за друге видове забаве које смо изгустирали. То што имамо утисак да путем блога можемо да учинимо да се и наш глас чује и да ћемо тако успети да „оставимо нешто иза себе“ чиста је (само)обмана, класично бекство од анонимности, која у данашњем друштву представља изгледа највећу казну.

Интернет је уствари као СМС. Вредност нашег присуства на њему једнак је вредности нашег присуства у размени СМС-ова. Кад схватимо да се дописујемо сами са собом, схватићемо колико смо патетични.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *