Дамир Миљевић: Већ 2015. године можемо остати без струје

У другом дијелу интервјуа са човјеком који не воли да га се зове експертом, дознајемо да му се политика почиње гадити.  Осим тога да ће озбиљно размислити о свом будућем политичком ангажовању, Миљевић истиче како је велики противник атомске енергије, без обзира што је убјеђен да ће, ако се овако настави, доћи до акутне енергетске […]

среда, децембар 30, 2009 / 13:07

У другом дијелу интервјуа са човјеком који не воли да га се зове експертом, дознајемо да му се политика почиње гадити.

 Осим тога да ће озбиљно размислити о свом будућем политичком ангажовању, Миљевић истиче како је велики противник атомске енергије, без обзира што је убјеђен да ће, ако се овако настави, доћи до акутне енергетске кризе у будућности. Како смо се у овом сегметну разовора више бавили производним аспектом домаће економије, почетно питање је било да ли у Републици Српској постоји икаква производња која је вриједна помена, и шта би у перспективи требало развијати?

 
Разговарао: Дани(ј)ел Симић
 
– Ту имате, по мени, две-три ствари. Ми немамо дефинисану никакву развојну политику, у смислу тога шта хоћемо. А можете више ствари да радите. Једна је да своју постојећу производњу чините конкурентном да би извозили. Други могући правац дјеловања је да стимулишете производњу која ће супституирати увоз. Трећи могући правац је да, уз све то, ви идете на апсолутно мијењање структуре ваше производње. Производите нешто што никада нисте радили, а што је техничко-технолошки напредно и може бити конкурентно. Не знамо шта хоћемо, а кад не знате шта хоћете и не знате куд хоћете да идете, онда је сваки пут добар. Нисмо се концентрисали ни на једну од ове три могућности.
 
Оно што ми реално имамо, јесте добро развијена дрвна индустрија, која је највећи извозник из РС. Она нема никакве помоћи од државе, у смислу сигурности снадбјевања сировином, увођењем стандарда, итд. Значи то су људи који се сами боре. Имате прехрамбену индустрију, гдје нам недостаје огроман број капацитета, јер ми смо велики број капацитета уништили (напримјер Сава из Бијељине). Ја не мислим да се ти капацитети могу покренути поново, али мислим да се могу развијати нови прерађивачки капацитети. Ни ту нема никакве подршке, нити планова да се нешто озбиљно уради. Кад немате капацитете у прерађивачкој индутрији, онда је ваша пољопривреда у доведена у питање, јер нема ко да откупи то што производи.
 
Имамо производњу енергије, с којом се стално хвалимо како је наш огроман ресурс. Нажалост, довели смо се у ситуацију да нам дио производње енергије зависи од Бога, односно временских прилика. Имамо број термоелектрана који имамо, које врло брзо, неке чак и за двије године, морају ићи апсолутно из погона. Значи, не да неће мићи радити овим капацитетом, него су већ толико застариле, да ће морати да буду угашене. Иначе, цијела БиХ би већ 2015. године могла остати без електричне енергије, јер ниједан нови електроенергетски капацитет није направљен у посљедњих 20 година. Вијек трајања таквих капацитета је отприлике 20 година, тако да ћемо се сви срести са кризом у енергетском сектору. Поготово зато, што за изградњу озбиљног енергетског капацитета треба 6 до 8 година. То није посао у смислу: ето ми данас одлучимо, па за две године имамо термоелектрану. Сам технолошки процес изградње траје 6 до 8 година. Тако да ни та нека развојна шанса, условно речено, није искориштена.
 
Лагано долазимо у ситуацију да све мање и мање производње имамо, да све више и више људи имамо у јавном сектору, и да је концентрација привредне активности на услужне дјелатности. То није добро.
 
Сви водећи еколози, па и они који су некад били одлучно против, данас се залажу за изградњу нуклеарних електрана. У трци са временом и климатским промјенама, оне се тренутно намећу као еколошки најприхватљивије. Шта ви мислите о изградњи таквог капацитета у РС?
 
Ја сам страшан противник нуклеарне енергије, из једног једноставног разлога: са ђаволом се никад није играти. Чернобил је најбољи показатељ тога. Трагедија у Чернобилу је посљедица људске грешке и док год има људи, постојаће могућност људске грешке, без обзира колико технологија напредује и то је, као, све сигурније.
 
Оно гдје ја видим озбиљан простор у енергетском сектору, јесте хидропотенцијал. Ми имамо најјачи хидропотенцијал по глави становника у Европи, који не користимо ни 20 одсто. Ту је огроман простор, који је нажалост погрешно одрађен. Подијељене су силне концесије за изградњу мини хидроелектрана, људима који се никад нису бавили енергетиком и који су те концесије узели да би их препродали. Како их нису успјели препродати, сад нам комплетан програм развоја хидроенергије стоји. Стоји већ три године.
 
Видим простор у повећању енергетске ефикасности. Ми трошимо пет пута више енергије, него што троши просјечан грађанин западне Европе. Зато што ми уопште не користимо ни један од могућих модела достизања енергетске ефикасности. Изолације су нам по објектима никакве, топлотне пумпе не користимо, као ни енергију вјетра или сунца.
 
Ту је огроман простор за производњу енергије с једне стране, и уштеду енергије с друге стране. Нуклеарна електрана ми се више чини као извлачење неког кеца из рукава, да би се решило оно што се не решава задњих 20 година. Хајде, као, направимо једну велику нуклеарну електрану, да ми решимо свој проблем за 30 година.
 
То није само еколоски проблем. Чернобил није био само еколошки проблем. Имали сте огроман губитак људских живота и велики привредни крах. Ви знате да послије тога они најмање 4-5 година нису ништа могли извести. Баш у том страху да је производ контраминиран. Значи није опасност само еколошка, она је и економска.
 
Што се тиче приватизације нафтне индустрије у Броду и Модричи, да ли је она дала икакве резултате и шта се од пословања тог сектора може очекивати у будућности?
 
Па зависи како гледате. Ако гледате да ли је сад стање боље него прије пет година – јесте боље. Зашто? Прије пет година она није радила – данас ради. Значи с тог становишта је стање боље. Ако гледате који је допринос нафтне индустрије нама свима, онда ту баш не видимо неки резултат. Тај нетранспарентни аранжман који је влада направила са Русима је подразумјевало да ми платимо све, а да они само раде. Према томе, корист коју ми извлачимо као друштво из тога што рафинерија ради, још увјек је негативна, осим оног броја радника који тамо ради. Да ли ће у неком року из тог минуса изаћи у плус, то ће вријеме показати.
 
У свакој варијанти, није лоше имати свој прерађивачки капацитет, јер док рафинерија није радила, онда је цијело тржиште било под утицајем понашања прерадјивачки капацитета из окружења.
 
Добро је да она ради. Добро је да то буде у реду. Добро је да се продају нафтни деривати овдје, јер се од тога убира порез, а порез пуни буджете. Та концепција, да рјешење развоја РС лежи у томе што ће рафинерија добро радити је смијешна. Као да било који капацитет у овој земљи може бити носилац развоја, а поготово једна мала рафинерија. Не може милион и по људи радити у рафинерији.
 
Кад смо већ код енергије, да ли мислите да постоји икаква могућност да крак Јужног тока прође сјеверним дијелом РС?
 
РС је пропустила до сада двије озбиљне понде. Прва је била кад је Милорад Додик био први пут премијер, односно понуда од Гаспрома да се направи гасовод, који би ишао од Плоча, преко Мостара, Сарајева, Бање Луке, и качио се на главни магистрални гасовод у Мађарској. Гаспром је тада нудио да се у склопу изградње гасовода одради и аутопут о једном трошку. То никад није озбиљно ни разматрано.
 
Кад је Младен Иванић дошао за предсједника владе, он је дао концесију једној лакташкој фирми, за изградњу гасовода који иде од Зворника преко Бијељине и Тузле до Бање Луке, и завршава се негде код Новог Града, односно одатле иде даље према Загребу. Ни то никад није урађено.
 
Искрено говорећи, обзиром да је главни потрошач гаса индустрија, било ко ко озбиљно рачуна на комерцијализацију свог пројекта, он рачуна на индустрију. Становништво је ту увијек као потрошач, али оно није фактор због којег би ви правили гасовод. Обзиром да су све наше индустрије неразвијене, онда нема економског оправдања да се прави било какав озбиљан крак гасовода кроз сјеверни дио РС.
 
Да је то тако, показује и ситуација у Бијељини. Тамо почиње пројекат гасификације Бијељине, који је заснован на једном апсолутно другом концепту. То је мали пројекат гасовода који се качи на Зворник, и читав је заснован на идеји да се прије свега грађанима, али и оно привреде која то хоће, омогући кориштење гаса. Мислим да ће се већина ствари одвијати на тај начин. На некој комерцијалној иницијативи, која није неког општег геополитичког значаја. Мени би било драго кад би један крак ишао овамо, међутим, не видим да би се то могло десити.
 
Да ли је цијена квадрата у РС, потогово Бањој Луци, реалне висине, односно када ће овом динамиком развоја грађевинског сектора и уопште читавог друштва, момци и дјевојке који су сада апсолвенти на факултетима, бити у стању да купе свој стан?
 
Грађевинарство се, а нарочито станоградња, овдје развијало стихијски. Никаква правила игре нису била постављена, а улога државе је да поставља правила игре, односно стимулише и дестимулише. Пошто није било никаквих правила, а кад немате правила игре, онда их намећу најбескуполознији. Ми смо имали појаву грађевинске мафије и имамо је још увијек.
 
Шта у преводу значи градјевинска мафија? То је спрега између локалних и републичких органа у домену земљишне политике и издавања грађевинских дозвола с једне стране, те појединих играча из грађевинског сектора с друге стране, путем којег су они себи обезбједили монопол. Процес у којем вама треба три године да добијете грађевинску дозволу, они завршавају за три мјесеца.
 
У условима кад је тражња за становима јако велика, монополски положај на тржишту изазива раст цијена. И поред овог пада од 20 до 30 одсто у посљедњих седам мјесеци у Бањој Луци, још увијек за тај исти новац можете купити стан у Бечу. Што је апсолутно нереално! Без рјешавања проблема градјевинске мафије и успостављања правила игре око земљишне политике и грађевинских дозвола, неће доћи до пада цијене станова.
 
Иначе, реална цијена стана на просечној локацији у Бањој Луци, а то вам је зона 2, значи не строги центар, не периферија, не прелази 1.000 КМ. А сад је, без ПДВ у зони 2, цијена квадрата између 1.700 – 2.000 КМ. Другим ријечима, профит који се остварује на уложених 1.000 КМ је измедју 70 – 100 одсто. То вам најбоље говори каква је заправо перспектива.
 
Функционише ли простор БиХ као јединствено тржиште и колико се у пословању осјећа ентитетска граница?
 
Ја кад чујем израз јединствено тржиште, мени се дигне коса на глави. Из разлога што је израз који би требао да буде економског карактера, овдје претворен у политичко оружје. Тако да зависи шта питате. Ако питате је ли слободан проток капитала у БиХ, као дефиниција слободног и заједничког тржишта – јесте. Ако питате да ли је проток роба и новца слободан – јесте. Ако питате да ли је слободан проток људи у смислу радне снаге – јесте.
 
Ви можете данас отићи радити у Сарајево, не говорим како ћете се ви осјећати, јер то није тема. Формално-правно гледано, ово јесте јединствен економски простор. Имате оне који кажу да ово није јединствен економски простор, обзиром да су правила игре различита. Међутим, дефиниција јединственог тржишта нигдје не подразумјева да су правила игре иста. Можда је најбољи примјер, као најслободније и најразвијеније тржиште, јесу Сједињене Америчке Државе. Тамо правила игре не да нису иста, него су по правилу различита од државе до државе. Нарочито кад је у питању порески систем. Шта ћете више кад имате двије државе које не поштују оно правило промјене времена и временске зоне за сат времена. Значи зависи с које стране гледате.
 
По мом мишљењу, у смислу могућности протока роба и људи и капитала, ово је јединствено тржиште. У смислу различитости прописа ово није јединствено тржиште, али ко каже да морају бити исти прописи? Ја чак мислим да је некад конкуренција између региона, општина, ентитета – веома добра. Уосталом, ни у Европској унији, која се сматра јединственим тржиштем, прописи нису јединствени.
 
Постоје ли стратешки пројекти, који би могли да смање високу незапосленост и подигну стандард изнад те магичне границе константног незадовољства становништва, који прераста у идеологију?
 
Нажалост, стратешких пројеката нема. А нема их зато што нема ни стратегије. Ради се нова стратегија развоја БиХ, иако није направљена ни анализа оне која је била. Сјећате се оне Стратегије борбе против сиромаштва, коју је БиХ направила под притиском Свјетске банке. Не зато што је хтјела, него зато што се морало.
 
Ни ентитети немају своју стратегију развоја и у једној таквој ситуацији ви не можете да будете у стратешким пројектима. То су пројекти који се осмишљавају један временски период, а проводе се дуги низ година. Овдје сва власт функционише на предизборним циклусима. Свака нова власт каже: све оно прије није ваљало, сад ми радимо шта ми мислимо да треба. Онда дођу они наредни, па кажу ништа то није ваљало.
 
Ако уозбиљимо цијелу ситуацију, ми ипак причамо о земљи која има четири милиона становника. Говоримо о БиХ. Ако ћемо о РС то је милион и по. Са становишта броја становника, милион и по људи (а то је трећина града Беча) располаже ресурсима као Словенија. Замислите трећину грађана Беча, на ресурсима Словеније!
 
РС и БиХ би могле, у периоду од седам до осам година, уз добро осмишљену стратегију развоја и уз провођење те стратегије, да достигну ниво развоја земаља из региона. Да се не заносимо висином развоја просечне земље из ЕУ. Нажалост, пошто се ми забављамо са свим другим стварима, од промена устава, полиције, и слично; а економија, и то од чега ћемо ми убудуће да живимо су са стране, не верујем да ће у наредних пед до седам година у БиХ, у поређењу са другим земљама око нас, ишта боље да се живи. Дај Боже да не живимо лошије.
 
За крај, једно политичко питање. Ви сте као економски експерт и независни кандидат, имали запажен резултат на изборима за градоначелника Бање Луке. Како данас оцјењујете тај ваш ангажман и имате ли планова за опште изборе 2010. године?
 
Ја не волим тај израз експерт. Експерти су вам, отприлике, људи који вам објашњавају зашто се нешто није десило онако, како су они предвидјели. Себе не сматрам никаквим експертом. Сматрам се себе човјеком који са 27 година искуства директног рада у привреди и бављења научним радом, консалтингом и слично; има неко своје мишљење, како би нешто могло и требало да се рјешава.
 
Мој политички ангажман на локалним изборима је имао два циља. Један је била жеља да направим ситуацију у којој ће се појавити независни кандидат. Ви знате да код нас до ових локалних, није било појаве да људи иду самостално на изборе. То је био неки мој вид протеста. Друго што сам хтио постићи, јесте да видим каква је ситуација у бирачком тијелу. Има ли уопште смисла да се на биралиштима појављује неко ко себе сматра ничијим, и који пропагира нормалне људске вриједности као што су рад, поштење и морал. Може ли неко, ко осим своје ријечи и резултата нема никакву инфраструктуру, оставити било какав утицај на бирачко тијело?
 
Ја сам чак, колеге из других политичких партија то знају, прије избора отворено рекао: Ако добијем испод 3.000 гласова, никад се више нећу бавити политиком. Ако добијем преко 3.000 гласова, почећу се бавити политиком. У складу с тим што сам рекао, сад бих морао да се политички активирам. Међутим, имам свој лични, морални проблем.
 
Обзиром у шта смо политику претворили у посљедње двије године, поготово у РС, почиње да ми се гади. А не волим да радим ствари које ми са гаде. Тако да ћу још одлучити, да ли ћу се уопште упуштати у такво нешто.

 

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *