Црна хроника, некад: Етиопљани из Семберије, алкохоличари из Вишеграда

Када не можете да пишете о стварима попут веза између политике и криминала, веза измеу политике и спорта, јаранске економије, једино што вам остане је црна хроника.

субота, мај 21, 2016 / 07:12

Када не можете да пишете о стварима попут веза између политике и криминала, веза измеу политике и спорта, јаранске економије, једино што вам остане је црна хроника.

Чини се да је данас има никад више, и да се медији утркују да објаве све о сваком самоубиству и убиству. Но црна хроника привлачила је пажњу и раније. Било је убистава међу пријатељима, у породици, а често се као узрок узима алкохол. Увијек је занимљиво прелистати старе новине, и видјети шта се тада писало, те каква је природа тадашњих сукоба. Издвојили смо неколико примјера из новина, бирајући шта се о мјестима у Српској писало у београдској штампи између два рата.

Једна од најзанимљивијих прича је појава наводних Абисинаца (Етиопљана) у Мачви, гдје је цијело село ишло у потјеру за “црним поданицима Цара Хаила Селасиа”. Све је речено у насловном блоку. Текст је писан као прича без новинарске форме, у којој се након опширног увода долази до потјере у Бадовинцима, која није дала резултате. Због обмане власти једног сељанина ухапсише, и наводно одредише мјесец дана затвора. Писац изражава невјерицу да би један такав малер могао задесити мирног и исправног земљорадника.

"Где би наши закони и парагафи могли да обухвате још и оваквог ситног деликвента, кад кроз њихову разрађену мрежу пролазе читаве легије главатих и угледних афераша", циничан је писац текста. На крају је установљено да се радило о скитницама који су се крили поред Дрине, одакле су дошли из Бијељине, "у намери да крађама очувају своју угрожену егзистенцију". Они су купајући се у дринским отокама поцрнили, запустили браде, па су личили на Етиопљане. Додаје се на крају да се потјера организовала како би се узрујани духови смирили.

Политика у издању 03. септембра 1933. пише о првим жртвама прве овогодишње ракије. У селу Чаглицима, срез Босанска Крупа, након печења ракије и темељне провјере њеног квалитета, Мане Кончар и Јово Дробац су се посвађали око тога чији кукурузи су бољи. Свађу је чуо Јовин син Станко, који је узео сјекиру и пошао “да се оцу нађе у случају потребе”. Мане је тада пуцао и убио Јову, а Станко је видјевши несрећу усмртио Манета. О истом догађају пише и Време, са сличним описима несретног догађаја.

11. септембара у Великом Поповцу земљорадника Станислава Милосављевића напала је ташта, и уз припомоћ своје кћери, тако га грозно искасапила по глави ашовом да се сумња да ће остати у животу. Станислав се одмарао, а онда устао и уз псовке напао своју жену, а ташти пријетио да ће је убити, свједочила је ташта додајући да је Станислав био “примјетно накресан”.

"Осетљива девојка разочарана у љубави бацила се под воз", наслов је вијести о самоубиству у Банату. Самоубиство ове младе и осетљиве девојке дошло је као последица великог разочарањења и срамоте, коју је доживела у последње време од једног вољеног младића – пише Политика 2. августа 1936. Била је виђана са њим и сви су очекивали да ће везу крунисати браком, међутим међу младим љубавницима дошло је до раскида. На шине је први пут легла са мајком, којој се повјерила, али је машиновођа зауставио машину. Други пут се сама бацила под точкове локомотиве.

На алкохолизам упозорава у Времену, у броју из 16. јуна 1940, насловом да се у Вишеграду попије више ракије него воде у некој херцеговачкој општини, а у поднаслову се додаје да ракију пију и дјеца од три године. Ракију највише пије сиротиња. За ракију се прода кров над главом, капут. И последња кошуља” пише новинар Времена, назначавајући да у мјесту које броји 4000 становника има више од 40 гостионица. Ово друштвено зло треба истребити оснивањем трезвенских друштава и пропагандом против алкохолозма – нуди се рјешење.

Време доноси причу под насловом: Свирепи муж који је покушао да обеси своју жену о камени крст на дедином гробу. Он је злостављао своју жену, па у периоду нешто бољег односа предложио да увее прошетају до гробља, гдје би јој се заклео на вјерност. Везао је марамом за споменик и отишао, али су жену спасили људи који су чули запомагање. Муж је касније убио жену из пушке.

Време доноси кратак текст о несрећи из села Црњелова, "Среза бијељинског". Спасенија Лазић убила је свог дјевера Михаила, "који је иначе био познат као прек човек". Он је брачном пару Лазић нанио повреде вилама, а приликом поновљене свађе Спасенија је дјеверу сјурила "нож у груди".

У Костајници је дјевер задавио снаху 27. августа, јавља политика два дана касније. Сока Галић пронађена је задављена у Лоњској шуми. Благодарећи енергичној истрази, злочин је у потпуности расвијетљен. Соку је убио њен дјевер Матија Галић, због тога што га је тровала љубавним напицима и оговарала његову жену.

Весела браћа – опасна браћа, стоји у Политици 08.09.1933, а кратак текст говори о групи која се враћала са црквене свечаности у Мокром. Уз пут их је стигао Бранко Цицмил, сјахао са коња и придружио им се, али ту су била и браћа Бошковићи, који су са њим дуже у завади. Заподела се свађа у којој је Цицмил добио батине, па и убоде ножевима.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *