Центрирање Европе

Општепознато је да је светски систем у кризном стању. Истовремено је криза нешто, што раније ниje било познатa могућност. У таквим условима у Русији се појављује могућност избора, на путевима трагања земље за својим местом у новој конфигурацији интереса. Такво трагање се са заинтересованошћу схвата и у Америци, и у Азији, али и у Европи. […]

понедељак, јануар 17, 2011 / 05:08

Општепознато је да је светски систем у кризном стању. Истовремено је криза нешто, што раније ниje било познатa могућност.

У таквим условима у Русији се појављује могућност избора, на путевима трагања земље за својим местом у новој конфигурацији интереса. Такво трагање се са заинтересованошћу схвата и у Америци, и у Азији, али и у Европи.

Као прво, Европска унија у годинама свог постојања ипак није постала хомогена организација и као таква представља спој сасвим разнородних елемената, чији су потенцијали, вредности, интереси а понекад и циљеви суштински различити.

Друго, Европљани немају јединствено схватање о будућности фамозне војно-политичке, политичко-војне или само америчке асоцијације, зване  НАТО; а то значи да сви преговори о јединственом систему европске безбедности изазивају, најблаже речено, одређену напетост у Вашингтону.

Треће, у борби за светску доминацију, која ће неизбежно довести (и већ доводи) до сукоба ставова Запада (ЕУ и САД) и Истока (Кина, шири Азијско-Пацифички регион), водећу улогу и даље игра Русија. Из било којег аспеката да се посматра позната  формула „срце Земље“ (Hartland) је веома актуелна.

Најједноставније казано ова формула се исакзује кроз три кључна елемента.

Онај, ко контролише Источну Европу, контролише само срце Земље (Русију);

Онај, ко контролише Срце Земље, контролише светско острво. (Евроазију)

Онај, ко контролише Светско острво, има могућност глобалне контроле.

Без обзира на тешке последице удара, који јој је нанет у времену од 1919. па све до 1991. године „Срце Земље“ – Русија, наставља да бије, а то значи да могућности за успостављање потпуне контроле над постсовјетским простором. Други актери светске политике за сада то немају. Дефинитивна победа у бици за Евроазију може се извојевати само ако се привеже (пре свега, економски) Русија за Европу, или ако се она угуши (политичким и војним методама) у загрљају НАТО.

Догађаји се одвијају истовремено на три правца.

Прво, у НАТО су интереси САД и европских земаља-учесница, веома тесно повезани и под потпуном америчком контролом. При том се европске државе налазе у директној полтичкој, економској, и војној зависности од САД. Оне тешко да могу водити самосталну политику, а уз то је то још и веома скупа процедура, без обзира на жеље које се не могу (не смеју) јавно исказати.

Друго, идеју нове архитектуре европске безбедности, коју промовише Русија  од 2008. године, европски политичари не желе да примећују, тачније речено забрањено им је да је примете. То се види по њиховој реакцији (прецизније, одсуству такве). Истовремено, идеја о стварању јединствене европске (читај, натовске) ПРО (противракетне одбране), која значи да Русија губи контролу над сопственим ваздушним простором, активно се на свим инстанцама и у свим приликама промовише.

Треће, активизација процеса око Савета Русија – НАТО говори о предстојећим озбиљним променама у тој области. Ако се сарадња буде одвијала на коректним и равноправним односима неће бити проблема. Међутим САД то не желе, они желе само доминацију.

Међутим, Русија има избор, и више од једне варијанте! Тај избор ће одредити не само њену будућност,  већ и саму суштину светске политике.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *