Будућност у повратку: Ко ће Лајчаку запалити свијећу?

Ако би гледали по тренутном расположењу и тинејџерској далековидости, одмах пола музичких школа треба да се зове Тоше Проески. Писао: Дани(ј)ел Симић Својевремено се затекох на књижевној вечери гдје су се, између осталог, читале и пјесме студента страдалог приликом контраофанзиве на Бихаћ. Оне заустављене тако, што су Американци поручили да ће нас бомбардовати. Јер, дозвољено […]

недеља, децембар 5, 2010 / 07:07

Ако би гледали по тренутном расположењу и тинејџерској далековидости, одмах пола музичких школа треба да се зове Тоше Проески.

Писао: Дани(ј)ел Симић

Својевремено се затекох на књижевној вечери гдје су се, између осталог, читале и пјесме студента страдалог приликом контраофанзиве на Бихаћ. Оне заустављене тако, што су Американци поручили да ће нас бомбардовати. Јер, дозвољено је ићи само до мјеста одакле су из демилитаризоване зоне напали. Даље је непристојно.

И сад, док су га колеге рецитовале, у сали је владао мук. Трагедија је била врло свјежа, па је свака мрачна пјесничка слика доживљавана као пророчка моћ умрлог. Видиш ти, предосјетио да ће погинути… Тад, крајње светогрдно, напоменух другу до себе да је нека пјесма срање. Како је нико не би ни саслушао, да је писац још жив. Одмах ме распалила прекорамена, неартикулисана изјава неке дјевојке. Гледала ме као да сам згазио главу шестомјесечног дјетета.

Данас, наравно, остајем при тој оцјени. Оно при чему не могу остати, јесте та некрофилија на привременом боравку у нама. Јер, није изазвана поштовањем према породици или преминулом, који се не може бранити, па онда о њему све најбоље. У питању је страх да и нас то не задеси, уколико увриједимо онострано. Мистичарски кукавичлук.

Напримјер, у септембру се затекнем на једном од партизанских гробаља. Случајно, међу многим каменовима са по именом жртве фашистичког терора, примјетим и име Милан Јелић. Скренем друштву пажњу на то, и ми се наклиберимо. Чак фотографишемо натпис, сматрајући како је то баш добра фора. Седмицу дана касније, више није било смијешно.

Јел’ то значи да и ја имам пророчки дар?

Како за кога. Исти они, што ми се жалише како Шумо иде сваки дан из Модриче у Бању Луку (и обратно), трошећи у вишелитреним аудијима из поворке имуне на радар нечију мјесечну плату; нијесу више били расположени за опадања. И то је оно што прави проблем држави. Кад неко сиђе с власти, исто као да је стварно умро. О покојнику све најбоље. Никад озбиљне медијске оцјене заоставштине.

Јесте Јелић први Предсједник без везе са СДС. Јесте у односу на претходнике (губитком само грба и химне) испао предсједник и по, али тешко да је био оно што му партијски другови тврде. Слабо га је ко од бирача доживљавао као аутономну политичку личност. Више као Додикову икебану, која положајем, дијалошки и физиономијом – неодољиво подсјећа на Џорџа Буша млађег. То није препријечило да се стадион Модриче и Фондација Предсједника РС назову по њему.

Не смета мени то. Глуво било. Смета што да је Јелић срећом поживио, а друга странка преузела власт, по њему се не би звало ништа. Што указује на крајњу друштвену незрелост. Отуд закони по којима се ништа тог типа не именује, док од смрти кандидата не прође 20 година. Макар због поштарā.

Довољно је поменути Караџића, Плавшићку, Поплашена, Шаровића и Чавића; и већ будимо темељно различите емоције. Камо ли да по њима нешто сложно именујемо кад пандркну. Како ствари стоје, питање је ко ће издржати зуб времена. Је ли поштено да неко фасунгује другачији аршин, само јер је умро играјући фудбал у мандату? Ако би гледали по тренутном расположењу и тинејџерској далековидости, одмах пола музичких школа треба да се зове Тоше Проески. То што нама умрије Предсједник, у поређењу са шлагерашевом саобраћајком, у региону исто као да је вијест из Ирака. Тошетов посао ми је, вазда, више личио на прехрамбену индустрију него на умјетност; али сам се сад баш осјетио у мањини. Мене је јаче погодила смрт Милана Јелића.

И људски, и политички. РС испаде крхка колико и живот. Деспоти из ОХР избрусили су нас амандманима, да заиста овисимо о једном човјеку, умјесто о уређеном систему. Тако се и словачки апаратчик опробао као српски добротвор, практично тумачећи изреку није шија, него врат. Ако не може полиција (јер нема никаквог здраворазумског разлога), онда ћемо по Уставу (он је у овој земљи и онако спрдња).

Ако је то европски пут, што ЕУ не казни Француску? Донесе устав с једном војском, предсједником, и владом у којој Њемачка прегласава Пољску? Наравно, и полицијом која прелази границу Чешке и Словачке? Циљ свих Високих је био, само и недвосмислено, укидање РС. Прекинимо са брабоњањем о демократији! Овдје се ради о себичним интересима ЕУ, која је спољнополитички и војно недорасла, па још полтронише по рецепту из САД.

У тој чорби, Срби су главно јело. Данас знамо да никаква сарадња, чак ни крајњи послух, не мијењају политику према нама. Само је погоршавају. Нико ни не нуди да играмо улогу Украјине или Таџикистана. По овој логици Срби исувише личе на Русе, а има и бољих дупеувлакача, да се не исплати с њима радити ишта друго. Осим згазити их. И нема ту разговора. Можемо се на главу насадити, али једноставно нас не желе као равноправна људска бића. Желе нас једино као Црногорце, Косоваре, Војвођане, Босанце. Не знам откуд у ЕУ идеја да им је Русија стратешки непријатељ, али ми стварно не можемо из своје коже. Пробали смо, ал’ не иде.

Бога молимо, да је надвладавање мистичарског кукавичлука посао опозиције. А не Владе. Одлуком Мире Лајавца, умро је не само он као непристрасан посредник, него најзад и сама флоскула о мајчинској строгоћи ЕУ. Вријеме је да колективно припалимо свијећу тој романтичној шареној лажи, и престанемо бити већи католик од папе.
Није онај студент с почетка погинуо зарад нечије зајебанције.

 

Екстра магазин (Бијељина) новембар 2007.

 

Везане вијести:

Будућност у повратку: Српска мора Напријед, па макар и у Провалију

Будућност у повратку: Воли ли то онда ОХР порнографију?

Будућност у повратку: Кога се ви, матере вам, плашите?

Будућност у повратку: Мој уммете, кад у војску пођеш

Будућност у повратку: Очеви и оци, адвокати и убице

Будућност у повратку: Пљуни и запјевај, моја Евровизијо

Будућност у повратку: Добродошли у земљу слободних и дом храбрих

Будућност у повратку: Економија извоза тужби и промет услуга геноцида

Будућност у повратку: Овдје нема правде, али још увијек има Бога

Будућност у повратку: Телекомуникациона Велика Србија или само Телеком Србија?

Будућност у повратку: Не исјецајте ми багрење, без њега ће ме вјетрови…

Будућност у повратку: Како ми је Караџић помогао да постанем писац

Будућност у повратку: Требају нам домаће звијезде, а не туђи компас

Будућност у повратку: Ко ће Лајчаку запалити свијећу?

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *