БРОЈ 55 (BROJ 55)

Уопште није јасно што Министарство просвјете и културе Српске, није дало новац за снимање овог хрватског ратног филма?

субота, март 14, 2015 / 09:33

У односну на то колико нас је обрукала само Турнеја Горана Марковића, рецимо, логичнији би потез био да су паре додијељене овом нискобуџетном акционом филму. Број 55 је убједљиво најмање антисрпски од онога што се из Неовисне Републике Хрватске могло до сада гледати, а да се бави ратом. Његова основна намјена је да се направи омаж хрватским терористима из 1991. године, који су се добровољно подигли на оружје као убице СФРЈ, братства и јединства, царинске уније и сличних трица; него ли да унижава и лаже по Србима као, без помоћи са стране, непобједивом чудовишту и извору свих свјетских зала.

А овде су Срби лоши у сваком погледу. Немојте да ту буде двојбе. Онако природно, војнички једнообразно, културнополитички једнострано лоши. Што овај филм непогрешиво сврстава у пропаганду, чак и да је имао умјетничке амбиције. А није.

Срби као орци

Срби су, као страна у сукобу, без и једног лика или емоције која превазилази костимографију из дјетињастих филмова Вељка Булајића. До Туђмана конститутиван народ у Социјалистичкој Републици Хрватској, овдје дође нешто као орци, зомбији, вампири или нека друга негативистичка гамад, каква већ по филмовима у потоцима натрчава да их побију малобројни позитивци. Њихов тријумф је могућ једино уз бројчану надмоћ и њихова мотивација за борбу нам није ни битна.

И то је добро.

То овај филм издваја од остатка туђманистанске поратне поетике. Некако је стога укуснији. Аутентична псовка против непријатеља и његове “трофазне” природе, није нешто што човјека згади. У рату је то тако и генерално су дијалози између ликова успјели и добро снимљени. Много је мање онога што редитеље и сценаристе у Хрватској, у односу према српском народу, већ годинама срозава. Не само као мислеће појединце и умјетнике, него као људе уопште. Већина су јадни мали клерикално-фашистички апаратчици, мозгова испраних до мјере да се у својим „умјетничким дјелима“ поносе бетонирањем лажних и примитивачких стереотипа.

Но, утисак је да је то у Број 55 више због форме, него због перспективе. Чим се Срби приближе објективима у облику тога да вас заробе, дјело нагло и дубоко упада у стару добру антисрпску клоаку. Јама је од Ивана Горана Ковачића. И није антисрпска.

Горану и Владимиру Назору се њихови потомци одужују приказима данас већ комично стереотипних, дебелих брадатих кољача, са реденицима и шубарама. Натписима (ћириличним) по зградама: Кољи Вељко, кољи, итд. Друг Тито би био задовољан.

Посебно је одвратан дио гдје „регуларни“ војник ЈНА зауставља брадатог цивила-територијалца, који би да коље рањеника. Али моша! Само да би из кошуље извадио документа хрватском војнику, те се незаинтересовано окренуо, док локалац неометано наставља са забијањем ножа у срце. То је најсоцијалреалистичкија сублимација једне од основних порука овог филма: ЈНА и четници су једно.

Стерилисање фашизма

Овај филм је костимографски углавном лоше историчан, али више у дијелу гдје ЈНА има лендровере годишта која су је надживјела, него у лажној слици хрватских војника. Четници пречесто као дио маскирне униформе имају ону НАТО шара, које су у то доба могли набавити искључиво ако су их заробили. Док готово сваки Србин у кадру (сем једне бабе) има склоност гојењу, дугој коси, бради и шубари; припадници Збора Народне Гарде који су пошли да етнички очисте Србе из Западне Славоније, немају ни једно обиљежје које може подсјећати на Други свјетски рат. Осим што њихов вођа, цвикераш Миро, има амерички шљем из тог периода када им Хрвати нијесу били савезници. Није Том Хенкс, али се сви труде да ово подсјећа на спашавање Редова Рајана.

Ко год је погледао бар једну тв-репортажу из било којег мјеста одакле су 1991. ови весељаци истјерани, зна да то није изгледало ни близу како се у филму потура. Ни једног слова У, ни једне Црне легије, чак ни графита НДХ на зидовима. То су фини солдати, сви у углавном комплетираним НАТО униформама и грбовима полиције, за које баш и није сигурно да су тада постојали.

Оно што је добро у филму јесте да у одређеним тренуцима, понајвише захваљујући продукцијским дометима, много више личи на рат какав он стварно јесте. Пуно дима, крша, замућености, трешења камере. За покривање недостатака доста се користи рачунар у сврхе пиротехнике, те осиромашење боје и недостатак свјетла за покривање мањкаве сценографије и костимографије.

Има ту тих редовних глупости са мецима који рикошетирају као да су прскалице, оклопних аутобуса који експлодирају као рафинерије, пушака које пуцају, а затварач им се не помјера, четника који читав филм не познају концепт бацања ручне бомбе, али опет доста мање него што је то случај са америчким акционим филмовима са ратном тематиком, чији идеал овај филм покушава досећи.

Без пуно идеолошког уношења, јер се непријатељ зна, овај филм има све одлике тог шаблона. Хрватски војници су малобројни, немају довољно наоружања, док Срби имају свега тога у изобиљу и склоност да кољу. Они су обични људи, домољуби и неискусни ратници, којима то не смета да у филму убију непријатеља бар у омјеру 1:10 за сваког свог мртвог. Ту је и мотив „никог не остављамо“, „нема повлачења“, “битка за рањенике” и томе слично.

Нажалост ово је само један у низу планираних филмова ове скупоће, који ће још више да продубљују ровове између Хрвата и Срба у будућности. Стога Министарство просвјете и културе Републике Српске има још времена да се укључи у копродукцијске послове, а глумци из Београда да пробају замолити да их се убаци у пројекат, чак и са мањим хонораром.

Укратко, економски и пропагандно филм који је потпуно оправдао улагања. ХРТ је ватиканским пожмирепинама свеједно изградила државу. Војска нула бодова.

Број 55 (то је број куће у коју бјеже из импровизованог оклопног возила) покушава и у Неовисној Републици Хрватској успјева да одржи у животу све оне шовинистичке митове, примитивачке предрасуде и ратнохушкачке лажи из времена када је хит на ХРТ био знаковити шлагер по имену Данке Дојчланд (Danke Deutschland). Сви медији су кукали о исте лажи као и у филму.

Да то све није тада било баш како би у Број 55 да протуре, најбоље говори да је већ крајем октобра и почетком новембра 1991. хрватска страна пред очима међународне заједнице и УН етнички очистила Србе Билогоре у, код Срба мало познатој операцији етничког чишћења, под именом Откос 10.

Неко ће снимити филм и о томе.

Неће бити Министарство просвјете и културе Републике Српске.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ја искрено не знам ко има времена да гледа хрватске филмове.Има много бољих начина за губљење времена.

    Не схватам ни чемо својеврсни маркетинг,уверен сам, још једног тешког с*ања.

    Све у свему,својски се потрудите некад спустити се на ниво људи који гледају/снимају такве филмове.

  2. Овај филм је од саме иницјалне идеје био фалсификат, наиме ради се о догађају из 1991 у селу Кусоње у општини Пакрац у Западној Славонији и то како аутор каже на кућном броју 55 у поментом селу. Само што је стварни догађај био овакав: Новоусташка солдатеска је упала у село оклопним возилом, у кући број 55 убили су гладним оружјем(заклали) двојицу Срба, међутим у томе су се Срби из села снашли и елиминисали све новоусташе, чини ми се њих 17.

  3. има амерички шљем из тог периода када им Хрвати нијесу били савезници.
    ——————————————————————

    Ja jopet mislim da je ona Hrvat Broz bio Merički saveznik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *