Енсар Згодић

Бошњачка антиересовска интифада у сјени увезеног џихадизма

Договорени међуентитетски спинови. Пише: Енсар Згодић Када 20 година након рата на подручју БиХ, под контролом некадашње Армије РБиХ, медији, јавност, интелигиенција, бошњачки, исламски, грађански, НВО кругови на платном списку страних влада, константно, из дана у дан сију незадовољство и хране фрустрације постојећим уређењем, причама о луђачкој кошуљи, геноцидној Републици Српској, неодрживом и неправедном рјешењу, […]

петак, мај 29, 2015 / 08:18

Договорени међуентитетски спинови.

Пише: Енсар Згодић

Када 20 година након рата на подручју БиХ, под контролом некадашње Армије РБиХ, медији, јавност, интелигиенција, бошњачки, исламски, грађански, НВО кругови на платном списку страних влада, константно, из дана у дан сију незадовољство и хране фрустрације постојећим уређењем, причама о луђачкој кошуљи, геноцидној Републици Српској, неодрживом и неправедном рјешењу, није чудо да такав осјећај једном изађе са новинских и порталских чланака и колумни, интернетских и коментара на друштвеним мрежама, сесија интелектуалаца, разних аналитичара и активиста.

Пројектил је лансиран

Трагичан напад на полицијску станицу у Зворнику 27. априла ове године, РТРС искористио је за пласирање тезе о џихадистичком тероризму у бошњачком крилу, а вијест да је нападач извикивао „Алаху екбер“, пренијеле су све свјетске агенције.
РТРС је чини се успјешно лансирао, касније ће се утврдити нетачан навод, о чему је само дан након напада писао Прес РС, а потврдио званични извјештај Министарства безбједности. Причом о џихадистичком мотиву напада у Зворнику политичка јавност у Федерацији доведена је на терен на коме мора да се извињава и осуђује, без простора да пословично атакује на РС и њен уставни положај.

Вјешти спин РТРС-а о исламистичком тероризму, чини се као осветнички због апелације бошњачког члана Предсједништва Бакира Изетбеговића пред Уставним судом БиХ, којом оспорава прослава Дана РС, 9. јануара.

Пласирањем приче о вјерском фанатику који атакује на Републику Српску, јавни сервис из Бањалуке постигао је жељени ефекат – да привуче пажњу западне јавности, обрне политичко клатно у своју и корист своје политичке агенде, те прикрије једну другу тезу, да је у питању очајнички осветнички чин из фрустрације, и то из корпуса тешко страдалог и превареног народа, што би могуће могло да изазове и неку врсту разумијевања, емпатије у западним круговима, традиционално на страни унитаристичких и грађанских рјешења у БиХ и готово никада на страни разумијевања српске позиције на Балкану, посебно у ери антируске евро-атлантистичке пропагадне хистерије.

Прича о исламистичкој пријетњи је, да не буде забуне, потпуно је извјесна и опипљива, и посљедица је управо кршења војног дијела Дејтонског споразума од стране бошњачко-босанске стране, која је умјесто да се ријеши страних бораца, почела након рата брже-боље да им издаје држављанства, жени их и продукује у „Босанце“, које онда није могуће протјерати, али у случају напада у Зворнику, добро је дошла и јавности у Федерацији.

Како? Па управо је добородошла у циљу прикривања табу-тезе да је и поред већ етаблиране екстремистичке вјерске струје која има своје политичке, финансијске и медијске спонзоре у бошњачкој власти, на неки начин нападом у Зворнику, а касније и перформансом Сејфудина Токића у Бањалуци са заставама, почела бошњачка интифада незадовољства постојањем РС и уставним рјешењима у којој се налазе Бошњаци, u ФБиХ и на нивоу БиХ.

И бошњачкој и босанској јавности у Федерацији заправо је дјелимично и одговарало да се за кривицу за напад у Зворнику упре прстом у „страни фактор“, односно нетрадиционални, екстремистички и увезени тип глобалистичко-терористичког, политичког Ислама, више него да се кривица припише бошњачком колективном незадовољству, којег деценијама пумпају медији, политика и интелигенција.
Међутим, и превелико упирање прстом у увезени џихадизам, не одговара дугорочно циљевима бошњачке и босанске политике, због имиџа миљеника Запада, као страдалника и обесправљених.

Контраобавјештајно токићевање

Окидач за ублажавање терористичке етикете, која пријети да буде залијепљена на један читав народ, управо због свега што је за тај екстремистички фактор урадила бошњачка политичка елита, као наручене послужиле су акције МУП-а РС, прво кажњавање повратника у Которском код Добоја за ношење заставе с љиљанима, а касније и у акцији МУП-а РС „Рубин“.

Можда је и случај Токић управо контраобавјештајни одговор из Федерације у том смислу, који за циљ има да са дневног реда дјелимично скине хипотеку исламистичког тероризма са лица Бошњака, посебно бошњачких повратника, али тај потез опет разоткрива могуће праву природу не само напада Зворнику и Токићеве представе за јавност, већ и свих будућих евентуалних антидејтонских акција.

Спин о вехабијском екстремисти који је убио полицајца, а једног ранио, привремено јесте одвукао сумње да је ријеч о аутентичном и дуго година филованом бошњачком незадовољству и фрустрацији, те усмјерио кривицу на исиловске и Ал каидине енклаве у БиХ, али је управо на друштвеним мрежама и коментарима, посебно након хапшења повратника у акцији МУП-а РС у акцији „Рубин“, изазвао отворени гњев масе коментатора из бошњачког корпуса према РС, те симпатије и емпатију, не само према нападачу у Зворнику, већ и према вехабијама, а касније и према Токићу, којег је велики број коментатора назвао херојем и човјеком који има петљу да се супротстави неправди и слично.

Дугогодишње брендирање геноцида, страдања, опсаде Сарајева у политичком изразу бошњачке и дјелимично босанско-грађанске политике, произвело је дубоко антидејтонску јавност на дијелу територије гдје живе Бошњаци и грађански Босанци, те наставак очито стратешког пројекта даљег раста незадовољства и „антиересизма“.
С тим у вези, све будуће акције антидејтонских активиста, било да су у питању оружане или неке друге ненасилне акције, који су више него очито у спрези са вјерским и са политичким водством Бошњака, могу се вјештим спином увијек по потреби оквалификовати као плодови увезеног џихадизма, како би се прикрило оно што не смију јавно да кажу ни у РС, нити у ФБиХ.

Баук џихадизма тако покрива бошњачку антиересовску интифаду, а бошњачка државотворна интифада касније причу о исламистичкој опасности деконструише као злонамјерну пропаганду, и сви шефови спин кухиња могу бити врло задовољни, поготово они који чине све да се српско-бошњачки сукоби перманентно држе врућим, и не нечији миг увијек буду на диспозицији као фактор дестабилизације, клица сваколике биједе и јада некатоличког живља Балкана.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Činjenica da čitav jedan narod U BiH ne osuđuje dovoljno zapaženo niti jedan islamistički terorizam, i na kraju krajeva i dalje slavi svoje ratne zločince, te se raduje osuđivanju svakog Srbina u Hagu bio on kriv ili ne.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *