Андрић на изборима

Сав је Вишеград у Андрићевим сликама, више него икад. Један споменик код моста, графит на димњаку некадашње робне куће, још већи графит на средњој школи, и један град приде у пишчево име. Пише: Жељко Свитлица Аника Крај кафане „Аника” Дрина споро носи времена, понекад уназад, јер правце водених струјања диктирају двије хидроелектране између којих Вишеград […]

недеља, децембар 23, 2012 / 19:18

Сав је Вишеград у Андрићевим сликама, више него икад. Један споменик код моста, графит на димњаку некадашње робне куће, још већи графит на средњој школи, и један град приде у пишчево име.

Пише: Жељко Свитлица

Аника

Крај кафане „Аника” Дрина споро носи времена, понекад уназад, јер правце водених струјања диктирају двије хидроелектране између којих Вишеград стоји. Kредом исписан мени путника ће убиједити, да је у неколико метара удаљеној ријеци, ухваћена риба која мирише из кухиње.

Ако није одавде, а нађе се ту у неко неуобичајено вријеме – вријеме предизборне кампање, можда – путник ће срести младиће који носе мајице на којима пише: Гласајте за Андрића! Дарка, а не Иву. Испод је слика. Иве, а не Дарка.

Гоја

Кафана „Гоја”, централно мјесто у Андрићграду. Брачни пар расправља шта уопште значи то име, а љубазна конобарица спомиње „Разговоре с Гојом” и откуд презиме шпанског сликара овдје на Дрини.

”Примате ли динаре?”, питају са другог стола.

”И динаре и евре”, објашњава дјевојка и оде да донесе наручено пиће. Три конвертибилне марке путника ће коштати да овдје попије домаћу кафу и чашицу ракије, у удобним столицама и на чистом столу, на којем нема фискалног рачуна.

У улици која води до „Гоје”, на андрићградском страдуну, млађарији из Србије водич говори како вјерује да нема потребе да им објашњава зашто улица носи назив Младе Босне – скрећу у једну од камених капија и настављају слушати о Византији, турским хановима, Котору, Дубровнику…

Дом културе

На улазу у Спомен библиотеку ”Иво Андрић” у Вишеграду у стаклу умазаном деценијском прашином стоје стара издања његових књига.

Библиотека, кажу, посједује завидну колекцију превода Андрићевих дјела на свјетске језике, а ходници који воде до полица знања одишу временом када су се у овом и сличним домовима културе, широм земље, одржавали партијски састанци и културне приредбе.

Град досељених

Стари вишеградски мост никад није пао, а ваљда никад није ни прекинут његов лук. Дрина јесте заустављена бранама, а и живот замало, прије десетак година када је Вишеград због одлива становништва могао изгубити статус општине. Коју годину прије тога, град је имао петнаестак избјегличких-колективних центара у којима су живјели људи које је ратна и постдејтонска судбина ту довела. А било их је из Сарајева, Коњица, средње Босне, Крајине…

Неки су се ту скућили, неки отишли у Бијељину, Бању Луку, Сарајево, Требиње, често и у Србију, Црну Гору…

Избјеглички центри су угашени, али не сви. Људи још живе Незуцима, избјегличком насељу, у старим баракама прављеним за градитеље хидроелектране, оронули су полако и њихови дани, а вјероватно и наде. Жива слика неспособности оних који су управљали Републиком Српском у годинама након рата.

Камион преко моста

Ако би вас сапутник нешто питао о овом граду и његовој историји, прво би вам пао на памет Велики поводањ, који је крајем Деветнаестог вијека прешао преко старог моста, а онда, три државе касније, један човјек је пријетио да ће пустити Дрину да се стушти из језера иза вишеградске бране.

У том би се нашли на сред ћуприје. Сјетите се приче како су овдје некад сербез сједили и пили кафу они који су са неповјерењем гледали како се мост прави. Крајем деведесетих, преко овог камена камионе су превозили неки други, који сад са великим повјерењем подржавају неимара из Мокре Горе.

Град умјесто града

За разлику честих расипања, који су од самог почетка мирисали на пропаст, давање пара Републике Српске Кустурици, оправдано је од многих који вјерују (више Кустурици него Влади) да би идеја могла успјети. Они су пристали да свјесно зажмире на оно око којем није могло промаћи да је власт прекршила законе и процедуре током саучешништва у пројекту Андрићград. Друго око гледа у будуће дане, нада се потврдном одговору на питање:

Да ли Андрићград може спасити Вишеград?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *