Алијин "аманет" Ердогану, сину Бакиру и Додику

Kључна заоставштина Алије Изетбеговића није данашња БиХ, него "Исламска декларација". Ердодан је испунио Алијин "аманет" у виду стварања Исламске државе, а потом схватио како је грдно погријешио.

понедељак, октобар 23, 2017 / 13:28

Пише: Борислав Радовановић

За Европу је много важнији "аманет" остављен сину Бакиру и Милораду Додику, који деценијама резултира несагледивим штетним посљедицама.

Овдашњи егомани и политиканти дигли су озбиљну грају око Алијиног "аманета" Ердогану без иоле свијести о чему се ту ради и са каквом појавом се суочавамо. Да би схватили тај фамозни "аманет" морамо га временски контекстуализовати.

Значи, пред саму смрт Изетбеговић је схватио да је Таип Ердоган тај политички субјект способан да реализује његову животну замисао, а то је стварање "исламске државе". Вријеме је показало да је у том погледу Алија одлично процијенио обзиром да је Ердоган био кључни логистичар стварања Исламске државе/ДАЕШ.

Елем, да би схватили суштину дешавања морамо уобзирити да су и Изетбеговић и Ердоган тада били важни актери глобалне радикално-муслиманске организације "Муслиманска браћа", која се касније показала као елементарни идеолошки субјект "арапског прољећа" и његове посљедице у виду Исламске државе/ДАЕШ-а.

И ту долазимо до есенције проблема, тј. "политичког ислама". Да би схватили о чему је ријеч морамо уобзирити два елемента: први је "Исламска декларација", а други политичка индоктринација на каквој је Изетбеговић стасао.

Многи су били разочарани кад су почетком 90-их прошлог вијека дошли у прилику прочитати "Исламаску декларацију" и увиђели да се нигђе не помиње БиХ. Нису схватили да су Изетбеговићеве идеје биле "екстериторијалног карактера" и много шире од овдашњих простора.

Ту ваља знати да је аутор правилно схватио како већина проблема муслиманске провенијенције потиче од западне хегемоније и подаништва појединаца спрам хегемона. И ту је прилично добро детектовао проблеме. Но, рјешења каква је понудио су катастрофална управо по саме муслимане.

Суштинска Алијина замисао била је да у већинскомуслиманским просторима треба провести "исламску револуцију" зарад преузимања власти. Потом слиједи успостављање "исламског поретка" на основама Kурана и шеријатских правила, те у коначници "исламске државе" као међународног субјекта.

Овде морамо протумачити на каквим политичким индоктринацијама Изетбеговић "проналази рјешења" проблема муслиманског свијета. Свима је знана његова почетна политичка индоктринација у оквиру Младих муслимана и Ел Хидаје, нацистичких покрета које је материјализовао Химлер лично.

Но, у том погледу суштински се не разликују политичка сазнања каква Изетбеговић касније стиче у социјалистичком окружењу. Сви тоталитарни режими XX вијека (реалсоцијализам, фашизам, нацизам) битишу на истим принципима и корацима материјализације – револуција, поредак и држава. Дакле, код Алије нема апсолутно никакве иновативности, него су у питању тек посљедице накарадних политичких индоктринација.

Гђе лежи есенцијални проблем? На једној страни имамо државе као древне категорије какве се миленијумима развијају. Са друге стране имамо религије као опет древне категорије са сопственим развојним путевима. Још од Вестфалског споразума са средине XVII вијека утицај религије на државе се умањује, да би на крају добили секуларне државе као највиши облик развоја држава.

У даљем ваља знати да су религије у својој есенцији тек идеологије и ту морамо схватити како различите идеологије могу имати утицај на државе, али да "идеолошке парадржаве" дугорочно нису одрживе. Зашто парадржаве? Напросто, државе функционишу на законима и институцијама, развијаним вијековима.

Немогуће је дугорочно битисање држава на "Мајн кампфу", на "Менифесту комунистичке партије" или на Kурану, као највишим и јединим законима (поистовјећивање устава и закона). Да је то тако показало се кроз сламање нацистичке Њемачке, Социјалистичког савеза, па све до данашње Исламске државе.

Примјера ради у данашњој Русији све више Стаљина перципирају као позитивну историјску фигуру јер је од "комунистичке парадржаве" сачувао руску државност. Методе које је користио јесу спорне, али је неспорно да је након револуције успостављену парадржаву све више претварао у класичну државу.

Идеолошки утицају јесу били снажни, али је Совјетски савез почео колико-толико функционисати као држава и то је ту творевину "сачувало" још неколико деценија. Но, у коначници све се то распало јер су "идеолошке (пара)државе" дугорочно неодрживе. Ипак, Стаљин је сачувао руско државотворно језгро и на томе су му Руси данас захвални.

Надаље, да би схватили проблем, морамо уобзирити још једно важно обиљежје Изетбеговића, а то је вјерско секташтво. Познато је да се Исламска вјерска заједница бивше Југославије континуирано конфронтирала са Изетбеговићем и сљедбеницима. И то из врло прагматичних разлога.

Да би разумјели о чему је ријеч морамо се вратити на саме зачетке исламизације Балкана. Ислам на ове просторе долази као већ развијена религија, идеологија и филозофија, а доминантно кроз турско/Османлијско тумачење ислама. Сулејман Законодавац/Величанствени чак додатно ублажава одређена тумачења ислама како би била прихватљива овдашњој већинскохришћанској заједници народа.

Потоњи утицаји и доктринарни развој јужнославенске муслиманске заједнице резултирају тзв. меким исламом, који је у општецивилизацијском погледу био прихватљива и поштована религија.

Но, Изетбеговић је сљедбеник сефефијског тумачења ислама, односно вјерски секташ и радикал. Иначе се вјерско секташтво увијек заснива на прапочецима неке религије, јер су у питању најједноставније форме и тиме најлакше схватљиве недовољно вјерски образованим актерима, и то имамо и код селефије/секташа Изетбеговића.

Суштина је у томе да Изетбеговићево укупно ђеловање није засновано на религији, него на политици. То је тај фамозни "политички ислам". То што је Алија био религиозан је секундарне природе. Он је у бити био политички актер који је религију користио за остваривање политичких циљева. И то се из "Исламске декларације" и свега шта је касније чинио врло јасно види.

ЕРДОГАНОВЕ ЗАБЛУДЕ

Значи, временски контекстуализовано Изетбеговић се обраћа религијском (секташком!) и политичком истомишљенику Ердогану. И турски предсједник је касније био кључни политички актер "исламске револуције" на тлу Сирије и Ирака, те успостављања "исламског поретка" и у коначници "исламске/Исламске државе". Након готово пола вијека релизовао је Алијину есенцијалну замисао из "Исламске декларације"!

Елем, кад је створио монструма у свом непосредном окружењу (на границама Турске) схватио је колико је погријешио и данас то недвосмислено показује активностима на уништавању властите творевине.

Но, ту је упитно који то моменти "тријезне" Ердогана. На једној страни ваљда је схватио колико су опасне идеје "Исламске декларације", "Муслиманске браће" и "политичког ислама", а како исте резултирају могао је виђети на примјеру ДАЕШ-а. Могао је еклатантно спознати да се проблеми западне хегемоније над мухамеданством не рјешавају овако накарадним идејама и творевинама.

Са друге стране морамо уобзирити и покушај државног удара и атентата на Ердогана, који су недвосмислено исконструисани са стране Сједињених Држава и центара моћи капиталистичког Запада. Неће Владимир Путин то никада признати, али све више индикатора показује да је благовремено позвао Ердогана и упозорио на атентат. Ердоган је у мање од сата побјегао из одмаралишта и избјегао ликвидацију.

Елем, то су ипак елементи секундарне природе. Kључно у данашњој руско-турској спрези јесу обострани интереси. Схватио је Ердоган одавно како муслиманско-православно заједништво у одбрани од западне (примарно протестантске) хегемоније пружа најбољи основ опстанка и будућег развоја. На тренутак је забудалесао обарањем руског авиона, али се покајао и вратио провјереном савезнику.

Овде долазимо до саме есенције Путинове међународне политике. Једну димензију чини његово настојање ка успостављању православно-мухамеданске заједничке одбране од западне хегемојије. Но, друга је много важнија, а тиче се бројних економских и енергетских пројеката који обема заједницама неминовно доноси просперитет.

Без умањивања вриједности других економских и сугурносних пројеката довољно је погледати пројект "Турски ток", који у најновијој верзији обједињава и "Јужни ток" (ка Балкану). Управо Путин је овим енергетским пројектом Ердогану дао снагу да са Европском унијом данас преговара овако како видимо.

Елем, да је то Путин учинио само са Турском западни хегемони би били пресрећни. Њихов проблем су чврсти савези са Ираном, Египтом, Сиријом и низом већинскомуслиманских држава.

Није на одмет поменути и како су "арапским прољећем" нападнуте управо већинскомуслиманске СЕKУЛАРНЕ ДРЖАВЕ, јер центри моћи капиталистичког Запада много једноставније контролишу и експлоатишу земље у којима доминира шеријатско уређење.

У даљем долазимо до руско-кинеског савезништва, које управо најтеже девастира западну доминацију и пријети њеном поптуном уништењу. Ако ћемо то посматрати кроз религијску призму имамо будистичко-исламско-православно савезништво које се врло успјешно одупире "крсташким ратницима", како је познати амерички геополитичар Вилијам Енгдал назвао центре моћи који настоје успоставити Нови свјетски поредак.

То је простор кроз какав требамо перципирати актуелна геополитичка дешавања, а никако како то чине овдашњи политиканти и манипулатори, редом под контролом ЦИА, ММФ и других инструмената свјетске хегемоније.

АЛИЈИН "АМАНЕТ" БАKИРУ и ДОДИKУ

Kамо наше среће да је Алија Босну и Херцеговину оставио у "аманет" Тајипу Ердогану. Примјера ради видимо колике су турске инвестиције у Србији, а да не говоримо како Турска у Србији и српском народу види кључне савезнике у реализацији глобално важних пројеката попут "Турског тока", "Пута свиле", "Kина + 17" и ино.

У ствари турска свијест о важности Срба датира још од XIV вијека када су турски султани, високо племство и највиши чиновници империјалног апарата учили (и знали!) српски језик. Обзиром да је тадашње османлијско империјално ширење ишло преко Балкана разумљиво је позиционирање српског језика као дипломатског језика.

Но, вратимо се актелном тренутку и проблемима Босне и Херцеговине и ексјугославенских колонија. Ту се, већ на првом кораку, намеће логичко питање: о каквом Алијином "аманету" Милораду Додику говоримо?

Ваља знати необориву чињеницу да је Алија Изетбеговић још током рата у Милораду Додику препознао адекватног политичког партнера и сарадника. Управо на Алијин позив Додик је 30. марта 1994. године био делегат Уставотворне скупштине Федерације БиХ, када је донесен устав, основана влада и пођела ентитета. Општепознато је како је тај историјски тренутак касније резултирао по српски народ и прекодринске државотворне идеје.

Значи од рата на овамо имамо чврсту спрегу Изетбеговића и Додика, гђе нас политиканство и спиновање не смију заваравати. Актуелна моћ Бакира Изетбеговића и Милорада Додика примарно је заснована на једниственом обрасцу ђеловања и узајамној спрези политичког позиционирања.

И како се ова спрега одразила на државу у којој живимо? Само прошле године БиХ је напустило неких 100 000 становника, а примарно због немогућности егзистенцијалног битисања. У ствари сви знамо какви друштвени односи су успостављени у БиХ-и и каквим штетним појавама све то резултира, па на то не треба трошити ријечи.

Зато, фокусирајмо се на једну димензију политичких дешавања каква овде ријетко ко схвата. На једној страни Додика перципирају као овдашњег Путиновог највјернијег сарадника, док на другој страни Бакир Изетбеговић је Ердоганов "брат".

Па кад је тако: зашто Додик и Изетбеговић не слиједе матрицу савезништва Путина и Ердогана? Или, зашто не слиједе све израженији процес муслиманско-православног савезништва?

Сви знају зашто Додик и Изетбеговић чине управо супротно од њихових "ментора" Путина и Ердогана. Зато што су у питању обичне марионете западне хегемоније! За Милорада Додика је то општепознато, но занимљив је однос Алије Изетбеговића спрам имеријалистичког Запада.

На крају живота Алија Изетбеговић је зарад позиције и моћи погазио све оно шта је "Исламском декларацијом" позиционирао као принципе, те да је постао још једна марионета какве је онако агилно критиковао у овом памфлету.

Овде се морамо позабавити посљедицама какве је произвео Алијин "аманет" сину Бакиру и Додику. Босна и Херцеговина је у "миру" изгубила двоструко више становника неголи у рату. Људи одавде бјеже главом без обзира!

Но, да овде има смисла живјети доказују "досељеници" којих има све више у БиХ. Говоримо о арапима! Kад сам на самом почетку избјегличког таласа ка Европи указао да ће се то одразити на плану сталног настањивања прекомедитеранских муслимана на Балкану, а поесебице у БиХ-и, дочекан сам низом критика.

Да су моје процјене биле утемељене данас је неупитно. Но, моја поента била је на попису станивништва из 2013. године, односно на пројекту Бакира Изетбеговића да БиХ представи као већинскомуслиманску државу. Након пописа и кристалисања таквог Б-Х статуса долази до експанизије муслиманског насељавања ових простора.

Но, проблем је у томе што овде долази нама непознат и неприхватљив облик тумачења ислама. То је тај декадентни или "заостали" ислам какав је неприхватљив и домицилним муслиманима, а да не говоримо о другим вјерским и етничким заједницама. То јесте прихватљиво секташима типа Изетбеговића, али говоримо о укупној јужнославенској муслиманској заједници.

Са друге стране ни ми, сви заједно, нисмо прихватљиви дошљацима шта најбоље доказују ограде око њихових насеља, те изостанак и најмање жеље за интегрисањем са окружењем. Са данашње позиције све то би се могло и толерисати, али трендови су оно шта забрињава.

Примјера ради на мом родном Влашићу арапи купују комплетан бабановачки плато, а понајвише просторе некадашних српских села. И не питају за цијену. Недавно сам наишао на пројект који објашњава тренутне власничке трансакције.

На Влашићу арапи намјеравају градити међународни аеродром, универзитет, клинику и другу инфраструкруру једног свјетски репрезентативног муслиманског центра. Но, у питању је муслимански центар њима прихватљивог тумачења ислама, а какав је у дубокој конфронтацији са овдашњим поимањем те религије. Можемо слободно рећи да су у питању "двије цивилизације"! И то потврђују све чешћи тамошњи сукоби домицила и дошљака.

Сад овај процес можемо посматрати у ширем контексту. Све ексјугославенске "банана државе" таворе са емиграцијама и смањивањем домицилне популације. Исто тако арапска заинтересованост за те просторе је неупитна.

Значи, можемо сасвим утемељено сумњати у исламизацију Балкана као својеврстан надолазећи тренд. И гђе су идејни креатори таквог процеса? Па, као и увијек, на страни центара моћи западног империјалног капитализма.

У ширем смислу на ђелу имамо и све израженију исламизацију Европе. Данас можемо сасвим утемељено говорити о далековидости Дејана Лучића када је писао "Исламску Републику Њемачку". Но, опет је проблем у томе са каквим исламом тавори Европа.

Није то поменути "меки ислам" који се својевремено лако интегрирао у европском простору. Европска унија тавори са радикалним исламом који је на овај континент први довео управо Алија Изетбеговић (муџахедини).

Неспорно је да гро муслиманске поуплације у Европи тежи ка суживоту и толеранцији, али све израженију конфронтацију производи мањински радикални ислам. Но, гђе лежи проблем? Циљ западних центара моћи јесте разбијање Европске уније и ту је екстремни ислам само дио споља увежених проблема.

Да будемо начисто Европска унија свакако нема будућности јер је у питању још једна "идеолошка парадржавна творевина". Док је ЕУ функционисала као економска заједница имали смо развојну експанзију, а кад је започет процес стварања парадржаве долази до расула. Зашто?

Напросто, морамо схватити како глобализација и Нови свјетски поредак почивају на идеолошким матрицама. Иначе, сам концепт нација је вјештачки продукт империјалног капитализма, па је промишљање о стварању супранација уопште будаласто. У питању је тек пука манипулација са идентитетом и колективном свијешћу.

На актуелном каталонском примјеру видимо како падају у воду сви ти силни "принципи" на каквима битише Европска унија као парадржавна заједница. Kако је предње речено "идеолошке државе" су дугорочно неодрживе, па тако сасвим утемељено можемо очекивати распад Европске уније.

Но, нестанак овакве Европске уније неће промијенити чињеницу да је у питању економски развијен простор за који се боре различити центри моћи. Kако више нема биполарног свијета разумљиво је да надолазеће свјетске силе настоје успоставити што чвршћу спрегу са Европом.

И ту долазе до изражаја поменути економско-енергетски пројекти будистичко-муслинаско-православног савезништва. Но, циљ овог савеза није успостављање "круте контроле" над Европом (нису то Американци!), него обостраног интересног савезништва.

Примјера ради погледајмо кинески мегапројекат "Нови путеви свиле" какав се заснива на процјени да се Kини исплати градња трговачких (инфраструктурних) коридора ка тржишту Европе од неких пола милијарде становника.

Сулудо је и размишљати да исте инфраструктурне капацитете (поморске, цестовне, жељезничке) неће користити индустријска и извозно орјентисана Њемачка зарад пласирања својих производа ка тржишту Kине, Индије, Пакистана и окружења величине половине човјечанства.

Обзиром да интереси понајбоље повезују људе и заједнице у коначници сасвим извјесно можемо очекивати предње појашнене интегративне процесе. То што естаблишмент Сједињених Држава, НАТО и други инструменти центара моћи капиталистичког Запада настоје спријечити овакве свјетске интересне интеграције и сачувати властиту доминацију тренутно јесте проблем, но дугорочно интеграције и "Најновији" свјетски поредак су неминовност.

И управо кроз такве димензије требамо посматрати понашање Бакира Изетбеговића и Милорада Додика. Њихови поступци детерминишу на чијој страни ђелују. То сигурно није страна хришћанско-муслиманско-будистичког повезивања, него су у питању марионете спреге радикалног протестантизма и квазијеврејства, удружених на плану хегемоније и свјетске доминације.

Дакле, на једној страни имамо слободно и интересно повезивање људи, народа, религија и држава, а на другој центара моћи свјетске хегемоније и доминације. На чијој страни се "боре" Изетбеговић и Додик ваљда је свима јасно. И ту наступају посљедице по све нас.

Босна и Херцеговина, под Изетбеговићем и Додиком, све више се самоизолује у односу на процесе који захватају балкански и шири свјетски простор. Свједочимо да све балканске државе "хватају долазећи воз". Kроз такву призму треба схватити актуелну посјету хрватске предсједнице Русији, којом госпођа Грабар Kитаровић настоји изградити "прикључак".

Једино Босна и Херцеговина се понаша као "слон у стакленој башти" и баш ништа не чини на правцу обезбјеђивања бенефита и економске користи. Зашто? Па управо због Алијиног "аманета" остављеног сину Бакиру и Милораду Додику.

Бакир Изетбеговић и Додик једино су посвећени одржавању "замрзнутог конфликта" какав им је у "аманет" оставио Алијин господар Бил Kлинтон. Зато ми не слиједимо свјетске трендове и зато овде нема напретка док се не котаришемо овог "тројца без кормилара" – рачунајући и Драгана Човића.



4 КОМЕНТАРА

  1. Без да мом пријатељу Бориславу противрјечим, морам да кажем како Србији, Републици Српској и Федерацији не требају турске, њемачке, или било које друге(политичке и израбљивачке) инвестиције, какве су у 90% случајева данас, инвестиције које су УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ политике,
    банкарских и тајкунских лобија.

    Нас су Републици Српској и Федерацији су дотукле „стране инвестиција“ у домаћој режији(политика и тајкуни), почев од концесија на природне ресурсе, до срамотне куповине некад успјешних и да није било зле намјере, одрживих предузећа од стране разних „страних фондова“,све да би та предузећа уништили и тиме поспјешили увоз онога што смо ми могли производити и добро и поштено платити радника.

    Ипак мислим да је неозбиљно расправљати на форумима о најважнијој причи за народ, ово је тема за оне који знају шта треба радити у новом времену,односно, оне који мисле, никако за политиканте и фолиранте који су напамет научили двадесет реченица, односно, оне који мисле да мисле.

  2. Лондон и Вашингтон у радикалном исламу виде „тројанског коња“ за рушење ЕУ. Турска им је највећи савезник. Заједно су стварали ту исламску државу. Палили су „арапска прољећа“ у Сјеверној Африци, како би успорили (зауставили) кинески продор у Африку, запалили су Украјину како би пресјекли руске енергетске токове и спријечили руско-њемачке пројекте. У Македонији су организовали сукоб у куманову и довели Заева вјероватно како би спријечили изградњу коридора који повезује Средњу Европу и Пиреј. Вјероватно су имали неке информације о Ердогановим диловима с Русима, па су покушали организовати државни удар.

    Што се тиче Додика и Изетбеговића јуниора, чини се да су им они драгоцјени као генератори перманентне кризе ниског интензитета (фактори нестабилности) који по потреби могу запалити пожар већих размјера на тлу Европе.

    А Алија Изетбеговић је за њих одрадио оно што је требао. Све је ишло преко наше Службе, од објављивања „Исламске декларације“ у Београду (издавачка кућа „Српска реч“), до потписа академика САНУ и Војислава Шешеља на петицији за ослобађање Изетбеговића и групе 80-их, до оснивања СДА, увоза муџахедина, „игранци“ у Сребребици…..

    Препоручујем штиво објављено у више наставака, у којем много више сазнајемо о Изетбеговићу:

    http://orbus.be/aktua/2016/aktua4203.htm

Оставите одговор