Александар Стојковић – Пикси: Прва главна улога из РС

Након рондања и отвореног режања културне сцене у РС, у чему је Фронтал.РС предњачио, коначно се десило и то.  У једном дугометражном играном филму, диригованом из Србије, главну улогу је заиграо и овдашњи глумац. Неки га знају из позоришта, а скоро сви из хумористичког серијала Без пардона. Jедини је од наших глумаца  добио улоге, које […]

субота, мај 15, 2010 / 09:10

Након рондања и отвореног режања културне сцене у РС, у чему је Фронтал.РС предњачио, коначно се десило и то.

 У једном дугометражном играном филму, диригованом из Србије, главну улогу је заиграо и овдашњи глумац. Неки га знају из позоришта, а скоро сви из хумористичког серијала Без пардона. Jедини је од наших глумаца  добио улоге, које се могу назвати озбиљнијим од епизодне, у оба филма којима је кумовао и новац из буџета РС (Турнеја и Свети Георгије убива аждаху). А праву, главну улогу, одиграће у још једном пројекту београдског редитеља. Филму Дејана Зечевића, Непријатељ, који нас ове године очекује у биоскопима.

 
Разговарао: Марко Шикуљак
 
Кад се дода и улога у потуно домаћем 32. децембру, намеће се питање: да ли је Александар Стојковић Пикси бањолучки одговор на Бату Живојиновића?
– Баш ми је то Тика Станић рекао: Ти као Бата Животиња, ни једну улогу не одбијаш. Од ових филмова што су се снимали код нас, једино се не појављујем у Мотел Нана.
Не снима се код нас доста филмова, и за сваки те треба неко препоручити редитељу, јер они воле провјерене људе, тако да је тешко доћи до улоге. Па Борис Шавија и ја смо ишли на толике кастинге и пробе за за Ахдаху, мислили смо да нас спремају за главне улоге колико је то трајало…
Дејан Зечевић, редитељ Непријатеља, рекао је да му је одговарало што је на филму имао неког ко је прошао рат и да је проживио тему филма.
Ја сам био извиђач, али смо углавном ишли са деминерима, они морају да склоне мине да би ми прошли. Тако да знам како су ти људи радили, па сам помагао колико сам могао. Али имао сам проблем, оно што они хоће да ураде у филму, ја кажем то ни луд не би урадио. Човјек стане на мину, скочи и само га огребе. Али кажу, пусти Пикси, то је филм. Али рат ми је био предност, руковао сам са оружјем, униформа ми није страна, зима ми није сметала.
Како је изгледало снимање?
Готово да нема кадра без мене, од 50 дана снимања, ја сам био на 48. Зечевић ми је помогао, водио је рачуна о континуитету снимања, пошто час снимамо почетак, час крај, па средину, немаш појма гдје си. Неки кажу да се Непријатељ могао снимити за шест недеља; а сниман је девет, јер Зека ради пуно кадрова. Снима из овог угла, оног угла, па те нареже… Воли да то пакује у монтажи.
Ово му је први ратни филм, и први који снима на терену, ван Београда. Имали смо сцену са стадом оваца, они су се испрепадали као да је у питању крдо слонова, куд ће оне сад. Ма станите људи, то су наше овце домаће, иду куд оне хоће, послије ћемо их утјерати у тор.

Са ким си се највише дружио?
Са Вуком Костићем, имао сам осјећај да је он мој друг из јединице. Страшно способан тип, никад му није требао дублер, са оружујем рукује као професионални војник, јер је иначе ловац. Љубо Бандовић исто, Црногорчина, шест стричева му официри, све зна са оружјем. То волим! А не кад се глумци плаше кад им даш пушку у руку.
Снимање је протекло одлично. Онако како је написано, ништа нисмо импровизовали. Зека је знао шта хоће, од првог дана. А зна и са глумцима, доста ради са нама, не мисли само како ће испасти кадар, већ и како све појединачно да изгледа.
Ко се још показао на снимању?
Од 10 глумаца, 7 је из Српске. И Зека је тако хтио, а и Тика нас је нагурао колико је год могао. Горан Јокић игра муслиманског мајора, одлична улога, одлично је одиграо Душко Мазалица, нема ниједне ријечи, али ће се његова улога рањеника запамтити. Влада Ђорђевић игра снајперисту, мрког убицу, исто одлично, а без ријечи, Марија Пикић, једина женска улога, све их је одушевила.
Може ли Непријатељ отворити врата глумцима из Српске?
Може. Филмови и позориште имају своје екипе, групе, кланове, и кад видиш ко режира, знаш ко ће играти и то се тако стално врти. Кад смо били на конференцији поводом завршетка снимања, новинари су узимали изјаве само од Вука Костића и Славка Штимца, благе везе нису имали ко смо ми.
Можда су мислили да смо они што мотају каблове. Тако да кад се појавимо, бићемо нешто свјеже, ново, па је могуће да се и на нас обрати пажња.
 
Каква је улога Тихомира Станића у свему томе?
 
Тика ради ствари које ја не би никада радио, јер је изнијети продукцију страшно тежак и скуп посао. Да би то радио, он мора имати познанства и у власти и са другим глумцима и режисерима. Свети Георгије какав год да је испао, он је створио фонд за кинематографију код нас. Тика је учествовао у снимању Турнеје, Георгија, Неке друге приче је довео на снимање у приједорску болницу.
 
У питању је омнибус од пет прича, које снимају редитељке из свих бивших југословенских република, а београдска се снимала у Приједору. Уз Наташу Нинковић и Сергеја Трифуновића глумило је пола приједорског позоришта, и ја сам одиграо малу улогу са двије реплике, то је филм који ће имати велику дистрибуцију и престиж је појавити се у њему.
Да не останемо дужни према филмском првенцу РС, 32. децембру, како си њиме задовољан?
Био сам презадовољан кад сам га видио. Прво сам се изненадио како је све то ишло глатко, јер то није незахтјеван филм, има дуга сцена вожње и судар, маса статиста, плус ужасне хладноће на којима смо радили. Кад сам видио филм, рекох ја сам субјективан, нама је све наше наше добро…
Али кад је филм био у биоскопу, снимао се Непријатељ, па сам све њих повео да га погледају. И они су били одушевљени. Још кад су чули колико је пара потрошено, кажу да можемо бити поносни на њега.
Како је твоје мишљење о Турнеји и Светом Георгију, као гледаоца?
Ја сам за комад Свети Георгије емотивно везан, то је прва представа коју сам гледао у Београду, кад сам стигао на академију. Био сам опчињен и само сам размишљао шта ја радим овде, боље да се одмах вратим кући.
Кад сам видио финални производ филма, нисам био пресрећан. Мислим да се изгубила та прича, оно што је Ковачевић писао, о свом том страдању српског народа, једном времену. Доста лијепих дијелова је избачено. Није то прича о љубави Ђорђа жандара, који се истурио у први план. Не знам да ли је Драгојевић дорастао таквом спектаклу, али мислим са је олако испуштена велика тема и један од најбољих комада на српском језику је појефтињен.
Да ли је још неко из Српске могао глумити у тим филмовима?
Како да није могао?! Али и није морао. На то је тешко утицати јер ту редитељ увијек има последњу ријеч. Без обзира колико неко пара да, он може рећи да не види никога од нас ко може играти главну улогу.
То би тако и требало да буде, али данас је мало шта регуларно. Али и да је неко добио главну улогу од нас, увијек би рекли: Додик дао паре, па зато глуме. Ја сам за филм Непријатељ био једини кандидат за ту улогу, али сам опет тражио да будем на кастингу, да пробамо; јер кад филм почне онда је касно, а то је скупа ствар.
Више пута си покушао уписати академију, а најинтересантније је да си код истог професора први пут положио, а други пут пао.
Положио сам пријемни 91. у Сарајеву код Боре Стјепановића. После се заратило, па сам пао у Новом Саду, на Цетињу и у Београду. Професор на Цетињу је поново био Стјепановић код кога сам положио 91. Можда он није могао убиједити ове у комисији да сам ја некад у Сарајеву показао неки таленат. Никад нисам са њим ни причао о томе.
У том моменту нисам нешто показао, био је то тежак тренутак. Дошао сам право из униформе, прије тога неки су другови изгинули, ја сам једва добио дозволу за путовање. Морао сам писати биографију да наш безбједњак прочита и види шта сам спремио, па сам добио седам дана. Али сам на Цетињу свеједно пао к’о с крушке…
Наставио си након рата, на приватној академији Браће Карић.
Био сам у класи сјајних типова, Петра Краља и Дејана Чавића, и они су ме ту задржали, не вјерујем да би се дуго ту задржао. Било нас је 12 у класи, сви Београђани, мислим да сам од свих студената био једини из Републике Српске. Није нас доста направило каријере, многи се као ја врте ту негдје. Превелика је продукција глумаца у тако малој земљи, а према нашој академији су сви имали отпор.
Професори на ФДУ су директори позоришта, редитељи, и одмах бирају своје студенте које боље знају. Сва су им врата отворена. Нисам ни размишљао да останем у Београду, да чекам неку неку прилику за епизодну улогу. У Бањој Луци сам одмах добио посао, и одиграо репертоар на коме могу позавидјети и већи глумци.
Од 2000. сам играо све живо, није било глумаца те генерације, тек је са академије требало да изађе прва класа. Можда сам тад говорио да је тешко, да ми је терет на леђима али то је добро, глумац мора да је у кондицији, најгоре кад те нико не зове. Играо сам и по девет представа заредом, а кад ухватим луфт, онда одем у Приједор да и тамо играм.
Народно позориште у Бањој Луци?
Да би позориште било добро, најважније је да има добар бифе. Глумци ако се не друже, од тога нема ништа. Ми се срећом нисмо подијелији ни на какве кланове, ни генерацијске ни друге. Позориште је радило у рату, а и прије њега. И кад ми нисмо били у плану, оно је постојало, тако да нико не смије да мисли да је прије њега био потоп.
Нормално је да постоје кризе, и да постоје представе због којих те заустављају на улици да им нађеш карту преко штеле. Битно је да постоји здрава атмосфера у ансамблу, па да и кад има промашаја, можемо да после тога изгурамо и направимо одличну представу.
Какав је осјећај кад добијеш награду за најбољег глумца у свом матичном позоришту?
Четири пута сам добио ту награду, од тога три пута заредом. Одмах постане сумњиво. Ко ме то штели? Задовољи ти личну сујету, као, ух ал сам најбољи. То је лијепо јер добијеш још једну плату на име награде, то је најљепше, а папир ставиш на зид, и послије два дана нико не зна да си је добио.

Сјећаш ли се рада у серијалу Без пардона са Жељком Касапом?
Радили смо са праисторијском техником, али да смо имали боље, онда можда не би ни ваљало. Хумор је тешко играти, и драго ми је да сам се у томе окушао. Нисам био сигуран на шта ће то изаћи, а људи од којих сам тражио савјет су ми рекли: пробај, али ради најбоље што знаш, немој да схваташ непзбиљно.
Снимили смо нешто што је било најуспјешније на телевизији, а финансијке користи нисмо имали никакве. Да смо то урадили негдје друго, сад би нас бољела брига шта би радили.
Чини се да је теби мање пријала пажња коју сте након тога добили?
Трудио сам се да то схватим нормално. Шта значи популарност, препознају те у трговини и полицајци те пусте без казне. Телевизија те унесе људима у кућу, и то има своје предности и мане. Кад сам осјетио да ми смета, ја сам то напустио.
Сметало ми је у позоришту, шта год да сам играо, људи су ме гледали кроз Без пардона, смијали се на сваку моју ријеч. Нема ни говора о политичком притиску, баш је њих бољело уво шта смо ми радили.

 

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *