Александар Стојковић: Непријатно ми је да будем директор

Једна ствар је занимљива у вези нашег саговорника: Кроз филмску каријеру увијек га је пратило то да је добијао улоге у којима је морао носити униформу.

субота, октобар 21, 2017 / 12:36

Иронијом судбине, током рата је прекомандован у зграду приједорског позоришта. У филму га често прекомандују у униформу. Непријатељ, Свети Георгије убива аждаху, Турнеја, Чизмаши… И у серији Дуго топло љето пуковник је ЈНА, у Топ је био врео игра муслиманског паравојника.

Ова јесен наговјештава занимљиву понуду домаћег серијског програма, па смо са популарним Пиксијем направили кратак интервју. Након улоге српског конзула у саги о путу фудбалера у Монтевидео, наставља се сарадња са Драганом Бјелогрлићем у историјском трилеру Сенке над Балканом.

– Занимљиво је да је и тај мој лик војник, Србин из Крајине који је из аустроугарске војске побјегао у Србију, у бурету прешао Саву, али то се сазнаје из приче, о томе како је упознао Цанета, ког игра Бјелогрлић. Играм власника кафане у коју навраћају сви полицијски инспектори, Бјелогрлић је хтио да га ја играм, због нашег менталитета и карактера, имао је повјерења у мене да дам тај неки мирис човјека одавде. Још на кастингу је рекао да сам унапријед добио улогу и да сам ту само да ме поздрави.

Како сте остварили тако добар однос?

Још од Монтевидеа, а и касније из једног ТВ филма о ослобођењу Београда, у коме смо играли ја и Николина (Ђорђевић). Запазио је тај однос према раду глумаца одавде, који је другачији, ми некако више гриземо, и долазимо спремни, и боримо се, јер је ријетка прилика да се покажемо на филму.

Он је имао жељу да укључи доста наших глумаца, али ми онда каже: “Човјече, кога год назовем и тражим, он нешто игра тамо. Ви играте више него у Београду”. Рекао сам: “Ти мораш да разумијеш да је нама позориште све”. Он тражи Љубу Савановића, тражи Бориса Шавију, а они имају премијеру сутрадан. Николину Јелисавац, исто тако.

Осим те серије, ту је и Месо, које је снимано у Бањој Луци домаћим снагама. Како је протекло?

Имао сам прилику да читам цијели сценарио који је писао Никола Пејаковић, и одличан је, а то како је рађено и како је направљен план снимања, одавно нисам био на неком професионалнијем снимању. Да је све тако опуштено, и организовано, и да редитељ зна шта хоће… И људи који су дошли из Србије да раде тон и свјетло су били задовољни, и Вук Костић је рекао да му је то једно од најпријатнијих снимања.

Каква су очекивања?

Баш се радујемо и очекујемо добру причу, а доказ да је добро је да је су то и из Србије препознали и на конкурсу су добијене паре за постпродукцију. Ту у комисији су сједили озбиљни људи, и не вјерујем да су из неког посебног сентимента према Српској одријешили кесу, већ што су препознали квалитет. Вјерујем да ће кад крене приказивање да ће то бити онако са образом Републици Српској, да покажемо да смо направили нешто квалитетно.

Како се осјећаш сада као умјетнички директор НПРС?

Ја сам по том питању искрен – нимало пријатно. Трећа година је како сам на тој позицији, неке ствари су добре, неке нису, колико сам се ја ту снашао знаћемо кад истекне мандат, подвучемо црту па видимо шта смо за то вријеме урадили, какав је био репертоар, гдје смо били на фестивалима, шта смо освојили од награда, колико смо публике имали… Нисам пресрећан тим дијелом и некако мислим да ми то није требало у животу.

Зашто?

Па мени је јако стало до позоришта, и кад ти је стало, онда се троше и живци и енергија. Јер мене нервирају и пацке на зиду, па се свађам са хаусмајстором, а моје је да бринем о репертоару и ансамблу. И срећа па су у ансамблу одлични глумци, даровити људи који желе да раде и који су ми много помогли. Али кад погледам однос државе према позоришту и култури уопште, то је једно велико разочарење. Ја ту раније многе ствари нисам ни знао, најсретнији сам био доле на сцени, нисам се ни пењао на горњи спрат позоришта, сем у бифе. А тек за ове три године кад сам ушао у то, и кад сам почео да идем на састанке по министарствима, ти тек онда видиш у каквом смо ћорсокаку, и какво је то једно рвање са мечком. Најсретнији сам био кад сам само играо, али предураће се и то, па ћемо видјети шта после.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *