Зоран Јанковић: Хајмо на Кафу

Прије пар дана зазвони ми мобилни телефон. Да, зазвони, шта се чудите!

петак, октобар 14, 2011 / 07:12

Од када је, прије неколико година, у реду у банци испред мене једном угледном приватнику – закукурикао, а сви присутни почели се у чуду окретати и згледати, чврсто сам одлучио да не стављам никакве мелодије. Само старинско звоно. Погледам, дакле, у дисплеј: мој колега и другар Сале.

– Ало, ође мобилни! – јавих му се.

– Ђе си, друже дисиденту, имаш ли кад да пијемо кафу? Јеси ли код куће или врљаш по свијету? Свашта имам да ти причам. Назлик’о си власт, о јаду си их забавио својим писањем. Поваздан тобом испирају уста у Рогатици.

– Јашта него назлик’о, шта су мислили како ће проћи са мном. Да ће бити, к’о у филму "Ране"; Мики Манојловић секса Горицу Поповић, она вришти, а он јој каже: "Ћути, док те карам"! Могу да ме карају, у прилици су, али овај лик не ћути никоме; ем лајем, ем уједам! А не зна се кад сам непријатнији. Него, код куће сам, хоћемо ли на старо мјесто?

Ето ме за десет минута!

Састасмо се, тако, Сале и ја на кафи. Трачарили смо два дебела сата. К’о какве жентурине (извињавам се дамама). А кафе нисмо ни попили. Нити је пијем ја, нити је пије он. Ја никад нисам ни кафенисао, пијем чај одувијек.

А Сале се бори са оном болештином којој народ ни име не воли спомињати, па пије само воћне сокове. Даће Драги Бог да се избори, на добром је путу.

Отрачасмо, тако, нас двојица и – кафу. Силна су се оговарања, неради, лоповлуци, курвалуци и друге неваљалштине сакриле иза "хајмо на кафу".

Ништа не реци и да се нека двојица без душе на кафи нису договорили да трећи остане без главе. Ма јесу, гарант. И моје, пето по реду, остајање без посла вјероватно је договорено на кафи; у Општинском одбору СНСД-а, или у начелниковој канцеларији у Рогатици. Овако, на невиђено, могу набројати најмање пет људи који су "пили кафу" и договарали како да ме "по закону" отпусте. Нико не воли истину, посебно не политичари, а ја волим да им је крешем у брк. Но, то није тема ове приче. Овдје причамо о – кафи.

Тој чудној бобици која успијева на сва четири континента са тропском климом, на висини од преко двије хиљаде метара. Тамо гдје она расте не може ништа друго. А најбоља је ако се све око ње и с њом уради ручно: сијање, култивација, ручно брање, ручно пржење у шишу, мељање у ручном млину, или још боље туцање у посебној здјели за то, и. кад се ручно попије. Једино то мора се урадити – ручно, све ово остало набројано већ одавно се ради машинама.

Иако је не пијем често зовем другаре и пријатеље да одемо на кафу. И они мене. Кафа нам је изговор да се испричамо. Да не каже "изговор за разговор" јер то би била реклама. Кад већ започех о кафи да о њој и наставим. Овај догађај, који ћу вам исприповиједати сад, збио се прије петнаестак година (аааааууу, остарисмо моја Радо, ко се то ме јаду над’о). И истинит је.

Живот у шољици кафе

Пошто нисмо Словенци имали смо устаљену праксу да, свакога јутра око девет сати, неко од нас сиђе спрат ниже и наручи у бифеу кафу за цијелу редакцију.

Мени чај. И, наравно – да плати. Нисмо цјепидлачили, али с обзиром да нас је било једанаесторо отприлике смо знали кад је чији ред да части. И ако би заборавили, нисмо се стидјели да подсјетимо једни друге. Ваљда је нормално тако.

Тог јутра на мене је био ред. Знао сам то. Никоме ништа нисам говорио, а ни мени се нико не обрати. Само сам, одмах по доласку, погледао по редакцији.

Нисам бројао, али закључих да смо сви ту. За Јелену скроз горка, Бранки и Дејани "нако", Раду слађа, укувана, Сњежан воли мало јачу. преслишавао сам се усеби, кад ми поглед застаде на једном брки у униформи. Сједио је на тросједу и живо разговарао са Радом. Црномањаст, ширац, брчине к’о у Љубивоја Ршумовића у најбољим данима. Прилично замашћен и неуредан. Јасно је да куће дуго видио није. Била је то 1995. година и ништа необично што је човјек у униформи. Такође, много људи је дефиловало кроз редакцију, па није било чудно ни то што смо имали госта. Застадох на вратима.

– Брко, ееееј, бркоо, борац, бил’ ти једну "мрку"? – упитах га.

– Кооо, јел’ ја? – зачуди се он.

– Не, него Гоца, њој су заприличиле брчине; да јој је Срђан Кнежевић
уредник јутрос би је вратио на бријање. – нашалих се а Гоца ме гађа (и
погоди у раме) црвеним ружем којим је малтала усне. И штуцну ми се женском родитељу.

– Ти, болан, него ко! Пијеш ли кафу или не пијеш?

– Пијем али. – нисам чуо остатак одговора, јер сам већ изашао на врата. А можда ништа више није ни рекао.

Пошто кафе-куварица смрља кафе натовари ми их у ону тацну која неодољиво подсјећа на тепсију за питу. Сав смотан и укрућен (к’о "оно") једва их изнесох уз степенице. Не бих се, вала, бијелог хљеба најео конобаришући.

Ногом отворих врата и при том мало просух из двије шоље. Раздијелих и
сједох до брке. Сркали смо и ћутали. Сасвим необична ситуација. Чуј новинари ћуте!? Да им шта брко није рекао док сам био одсутан?

– Уху хууу, пуууух – пржио се брко врелом кафом, али је и даље сркао. Ипак попусти преврућу шољицу и рече ми.

– Јел’ оно ти би онај Јанковић, новинар?

– Аха! – одговорих му.

– Е, мој Јанковићу, никад ти ово нећу заборавити!

– Које, болан!?

– Како које, Кафу.

– Кафа к’о кафа, не контам ништа!?

– Сад ћу ти опричати све. На, запали! – Узех понуђену цигарету "века" а он ми припали.

– Нисам изјелица, не пијем ракију, не дрогирам се, не коцкам, не курвам се, али кафу волим попити него не знам ти шта. – отпоче брко причу.

– Знаш, ја сам народни гуслар, дош’о сам да се договорим са овим твојим Радом да снимимо нешта. Идем са линије, са Нишића. – вели он, сркну гутљај још увијек вреле кафе па настави,

– Видиш какав сам, смрдим к’о твор, срамота ме овог женскиња. Тебе ме није срамота, знам да си и ти здравље оставио по рововима. Него, послали су нас на десет дана, а остали смо двадесет и три. Одбило нас к’о јунад у брст.

Седамн’естог дана нестаде нам кафе. Ја без ‘љеба могу али без кафе – јок. К’о луд сам био тих шест дана. Нисам мог’о ни са ким ништа ни причати.

А причалица сам по природи. Право с линије дош’о сам овдје. Овај вам ђавољи бифе нама с’ врата, чим уђох замирисаааа мииииии кафааааа. ме’шчини ко никад у животу. А у џепу немам марке, да ми је оцу за душу. Прича мени овај твој Раде нешта, а ја га и не чујем. Да ме убијеш не знам шта смо се издоговарали. Све ми мирис оне кафе из бифеа у глави. Кад си ме понудио нисам мога да вјерујем. Зато сам се онако изненадио. Никад ти ово нећу заборавити; за мога и твога живота. Не вјерујеш? Е сад ћу ти и испричати шта све може једна кафа да уради.

Ја сам војни полицајац. Службујем на Кули. Кад је мирно ту смо, а кад се рока зачепљамо рупе. Ђе нико неће. Кад оно пофаташе наше дезертере по Србији, па их ‘спратише на ратиште, мени други дан доведоше једног чо’ека у озбиљним годинама. Сијед, господин чо’ек, види се на њему. Педест која година. Било је увече, око осам сати. Никог у притвору осим њега и мене.

Покушавао сам да ми каже макар ко је, одакле је али. тц! Не проговара, уста му к’о заливена. Пролазе сати, полако, вуку се ко зле године. Ја волим проговорити са људима, озбиљан сам чо’ек нисам шалабајзер. Волим домаћинске и људске разговоре, не волим никак’е бреспослице. Не пада ми на памет да му кажем шта ружно. Не могу му ништа помоћи, а не мислим ни да му одмажем. Богме она ћелија обична соба са дрвеним вратима на којима је на средини прорезана "шуба" да се може видјети унутра; да не би ко, не дај Боже, наудио себи. Да ти право кажем повисоко она "шуба" све се ја придижем са кревета и погледам шта он ради. Јес’ да је рат али не бих да носим на души никога кога не морам. Кад паде мени на ум – кафа.

Питам га ‘оће ли он, али он једнако не одговара. Чини ми се кад би му живот од тога зависио, проговорио не би. Ко зна как’и га јади муче. Живот је чудо, а рат и јад; свак’ се о свом јаду забавио. Направим ја кафу за нас двојицу. Једва нагребах у кутији од бомбе, прикрају било. Потанка испаде, али шта ћеш, рат је. А и хала је близу. Кад би готова откључам врата и испустим га из ћелије. Не рече ништа али изађе. Сједе поред мене на војнички кревет и навали да срче ону моју врелу кафу, к’о ја сад ову твоју; уши му се зацрвениле а очи исколачиле од врелине, али он једнако – срче.

Почех га опет запиткивати: ко је, шта је, која је голема невоља, али он – ни ријечи. Сали ону врелу кафу к’о у туђе грло и сам се врати у ћелију. Закључах га. До јутра сам га, ипак, држао на оку. Мало ме пренесе, тре’нем, а све погледам кроз ону "шубу" да шта себи не учини. Он једнако сједи и држи главу у рукама. Ишчекасмо тако и јутро. Мило мени.

Био сам слободан чет’ерес осам сати. Кад у сриједу дођох на дужност њега више није било. Одвело га неђе на Пале. И боље, носила га добрина.

На знам ни сам кол’ко је времена прошло, можда и година, можда и више од тада. И заборавио сам цио тај догађај. Рат је, згуснуло се вријеме, за један дан преживиш три живота. Таман сам дош’о са Трескавице, окуп’о се и пијем са женом и комшиницом нам кафу, кад бану нека лимузина предкућу. Изиђе млад чо’ек, лијеп к’о слика, у одијелу и са краватом. Пита ме јесам ли ја тај-и-тај. Рекох му да јесам.

– Наредио мије газда да дођем по Вас! Да цијелу породицу, водим на море, у његову викендицу, да се мало одморите од рата. И молим Вас да пођете, да не останем ја без посла.

– Ама чекај, болан, ко си ти, шта си, как’а викендица, как’о море, о чему причаш!?

– Газда је рекао ако Вам не буде шта јасно да Вам покажем његову слику и да Вас подсјетим да сте му, кад је био у затвору на Кули, направили – кафу.

Рекао је да сад жели да вам се захвали на тој кафи, јер му је она спасила живот. Каже да је већ био спремио чакијицу, сакривену у постави, да себи пререже вене, кад сте га Ви понудили кафом. Кафа га је у живот вратила. Он није смио доћи да га поново не ухапсе, већ је послао мене. Ја Вам толико знам, ништа више. – рече ми и показа слику. Сијед господин у одијелу, пред некак’ом кућерином к’о школа.

– Аааааууууу, сјетих се свега! Он је, Светога ми Јована!

Ђеца једва дочекаше, али сам им’о муке да убједим жену. Неће па неће. Те не зна ко је ч’оек, те ђецу ће ми упропастити, и све тако. И мени шуху некакву свеза. Елем, на крају се они спаковаше и одоше. Ја не хтједох, нико не би рек’о да се одмарам него да сам дезертир’о. Два’ес’ дана били на мору.

Накуповао им свашта. Кад су дошли углас се хвале како им је било лијепо. И још им је рек’о да док је он жив имају бесплатно љетовање у његовој вили у Будви. јер сам му ја спасио живот. Кафом! И то врелом!

– И ти си мени, чини ми се, данас спасио живот кафом. Док сам жив нећу ти заборавити. Ја сам тај-и-тај, ако ти икад затреба помоћ, а ја ти могнем помоћи, слободно ми се обрати. К’о рођеном брату.

Заврши брко причу. Сви у редакцији слушали су без ријечи. Слушали без ријечи а остали без текста. А све новинари.

Брку никад у животу нисам више срео. Нити потражио. Могао бих ових дана!? Ко зна можда бих му носио гусле и гудало, писао пјесме у десетерцу, и то је неки посао. Можда би ми он и платио коју марку за моје писање. Јер нико други у овој држави – неће!



0 КОМЕНТАРА

  1. мооћ кафе…B-)
    Зока, подсјетио си ме, баш на то вријеме Трескавица и ти стрипови, мој другар Кикаш не може без кафе да отвори очи јутром, а и сам сам ту негдје…лм кад смо се нашли горе на оном лавиринту ровова и наших и њихових, напуштених и активних и минским пољима, разасутим по оној мјесечевој кори од кратера, шпиља и камења, без травке, цвијета и изворишта…вода је била драгоцјена, цио дан кретања само по гутљај воде из чутурице и то кад падне мрак на очи.

    Без те воде нема ни кафе, а Кикаш мене савјетује, браторе немооо’ случајно да пијеш воду кад ти усне испуцају од жеђи, трпи, треба нам за кафу, а ако ти из тих пукотина протекне крв онда само мало накваси..али опет води рачуна, да остане за кафу..B-)

  2. Sve pohvale autoru ovog teksta.Tačno je da se nekada govorilo,kada se od strane vojnika nešto dobro uradi,starešina kaže vrlo dobro.Vojnici obično odgovaraju Služimo narodu.Krajnji komentar je bio Služiš što moraš.Ja sam svoj vojni rok služio u Kičevu.Tamo sam upoznao jednog aktivnog vojnog starešinu koji se zvao Dobre Efremovski.Volio bih znati gde se taj čovek sada nalazi.Bio je stvarno ljudina.Sećam se da mi je iz biblioteke u Kičevu donosio knjige koje sam čitao i iste vraćao i uzimao druge.Tako smo postali prijatelji.Rado ga se uvek sećam.

  3. Hvala „Travničaninu“. Pisanje je jedan od najusamljenijih polova. Sam si sa tastaturom i onim što imaš u glavi, a bogami i u srcu i duši. Sam na svijetu cijelom. I niko ti pomoći ne može. Zato pohvala – godi. Osim ako ćemo se lagati.
    Ta naoko bezazlena, a u suštini strašna pojava, u komunikologiji je poznata i kao frustracija „bijelog papira“ i „crvene lampice“ koja znatno doprinosi da novinari kratko žive. Kad sjedeš da pišeš, najteže je početi. Valja od bijelog ničega satkati priču koju će neko čitati, a neće mu biti dosadna; u elektronskom novinarstvu crvena lampica opominje da ideš „uživo“. Opet si sam na svijetu. Par puta mi se desilo da najave govorim iz glave; kad se upalila crvena lampica na kameri, u glavi – praznina! Pobjegla misao. Potrajalo je to samo par sekundi a meni se činilo da su u pitanju sati. ( jbg opet pretjerah sa dužinom posta, sa mnom ne treba ništa ni pričati!)
    Služio si u Kičevu JNA, mora da smo bili kolege po VES-u. I ja sam bio vozač (komandir automobilskog odjeljenja). Služio sam u Beloj Crkvi pa u Rumi. Kakvi su to divni dani bili, te 1986/87 godine. Aaaaa uuuu, čovječe, pa to je bilo prije 25 godina.:-o

  4. Karabaja
    Pohvala za tekst je od srca,jer stvarno tako mislim.Redovno čitam tvoje tekstove i smatram da si unio nešto novo,toplo i ljudsko.To nedostaje mnogim tekstovima koje čitam i koji su prepuni politike i naše sumorne stvarnosti.Ponekad napišem i neki komentar više da bih iskazao neko svoje neslaganje,nego što smatram da će to imati nekog efekta i polučiti neku pozitivnu promjenu.Ali mi posle toga bude nekako lakše.
    Ja sam starija generacija od tebe,koliko mogu zaključiti po vremenu tvog služenja vojnog roka. Slažem se da su to bili dani za nezaborav.Pa kada stigne pismo od djevojke,jer tada nije bilo sadašnjih sredstava komunikacije!Pa izlasci u grad.Svaki za sebe posebna priča.Pozdrav za tebe Karabaja.

  5. Травничанин и ја сам био у Кичеву, 1991. године, како је оно ишла ВП 5835 или 5850? Не да ми се тражити буквица.. Добар текст као и сваки који се бави душом и афирмативним стварима и догађајима. Чим се човјек уплете у описе других, дође до варничења.

  6. “разасутим по оној мјесечевој кори од кратера, шпиља и камења, без травке, цвијета и изворишта“

    Рамотурћинтачкаба баш пјеснички расположен. Без зајебанције, али ово је лијепо написао.

Оставите одговор