Знанственофантастична седмица: АВАЛОН (AVALON)

Упитате ли се шта јапански сценариста, редитељ и продуценти, траже са тенковима Т-72; неће вас претјерано изненадити кад ликови проговоре пољски. У блиској будућности, представљеној монохроматски. У потпуној сепији, тамошњи се људи играју рата у привидној (виртуалној) стварности. Приликом умреженог играња може доћи до ресетовања, након ког се мождани систем не подиже и играч вегетира […]

субота, децембар 10, 2011 / 05:30

Упитате ли се шта јапански сценариста, редитељ и продуценти, траже са тенковима Т-72; неће вас претјерано изненадити кад ликови проговоре пољски.

У блиској будућности, представљеној монохроматски. У потпуној сепији, тамошњи се људи играју рата у привидној (виртуалној) стварности. Приликом умреженог играња може доћи до ресетовања, након ког се мождани систем не подиже и играч вегетира у парасимпатичком ДОС-у.

Уводна акција је изванредна. Ако би била централна сцена, првог Бањолучког СФ филма. Овако је вади једино то, што ни данашње игрице још увијек нијесу боље. Рачунарска створеност је на детаљу очита до тугаљивости, само јер је остатак пристојно уклопљен у продукцијски распон. Штап и канап би овдје обавили изванредан посао, да се остало на нивоу драме. Но, неко је хтио спектакл.

Сценарио је клачичан јапанско-полтронски, одушевљен европском митологијом. У овом случају, легендом о енглеском краљу Артуру. Млађана Еш хоће да напредује у игри, и пређе у класу: стварност. Одакле испада у колорну данашњицу Пољске, проблематишући смисао јаве. Зато ово није матриксоидна акција, него филм пун дуготрајних редитељских монолога. Комада филма, гдје редитељ показује удивљење класичном музиком, колико и Тарковски сликарским платнима.

Ове секвенце, и пас расе басет, недвосмислено одају редитеља. Било коме, ко је гледао цртани филм: Дух у шкољци. У вођењу приче и филозофији људскости у раљама вјештачке интелигенције, осјећа се нека дубља визија. Редитељску вјештину Оши очигледно посједује, још се само надати да ће му неко дати паре за скупљи играни филм. У цртићима је досегао врх, и разочаран им се вратио.

Ако ништа, Мамору је овдје направио револуцију. На оба словенска фронта, који се међусобно мрзе до потирања. Да је пољски језик популаран и мимо Карола Војитиле, односно да дуго самоупропаштавасмо дизајнерске вриједности какве, примјерице, има Миг-21. (А што, наводно, нема Жигули, Волга, Пеглица, Шкода фаворит, Застава 101).

Цивилизацијски оперисан од те источноевропске препуцанције, Оши схвата сав врхунац примјењене умјетности, какав носи руски противоклопни хеликоптер Ми-24. Неподношљиву лакоћу постојања снајпера Драгунов, односно Умјетност немогућег, аутомата класе Калашњиков.

И ту неко добија снајпером у чело, јер је у мраку фронта запалио цигарету страног произвођача.


(Редитељ: Мамору Оши; Улоге: Малгорзата Форемниак, Владислав Ковалски, Јиржи Гудејко)



Оставите одговор