Живи свједок ужаса Јастребарског

Зорка Делић је мрља на нашој вољи за заборавом У вријеме када међу нама, без обира на образовање или интересовања, живи лажни наук како нас на овим просторима има мање јер неки други имају већи наталитет, никад довољно подсјећања на коријен те приче. То је прича о затирању у корјену, систематском уништењу српског народа чије […]

недеља, август 26, 2012 / 15:17

Зорка Делић је мрља на нашој вољи за заборавом

У вријеме када међу нама, без обира на образовање или интересовања, живи лажни наук како нас на овим просторима има мање јер неки други имају већи наталитет, никад довољно подсјећања на коријен те приче. То је прича о затирању у корјену, систематском уништењу српског народа чије посљедице осјећамо и данас. Данас је дан помена на жртве логора Јастребарско, усташког логора за српску дјецу, а једна од њих је Зорка Делић.

разговарала Биљана Живковић (пренесено из магазина Печат)

Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског.

Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт, али је маестрално доскочила и окорелим усташама. А била је дете. Деценијама је живела са туђим наметнутим католичким идентитетом, све док није стасала, и постала „своја“. Српкиња. Сада је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату. И то до детаља.

Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и слушамо памћење и мудрост. За опомену. Наша саговорница казује у почетку без суза, и мирно. Само мајку, мајку у пламену када пробуди из сећања, низ чисте образе крену незадрживи потоци. Сузе затим прогута, јер вели – ту је да казује, да се не заборави!
А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава на то да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо.

„Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастебарске жртве, генерацијама које долазе чинимо страшну неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути!

Треба знати и колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, статистикама, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „ србочетника бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали! То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“

Сећате се дана када се судбина на ужасан начин поиграла са Вама те несрећне 1941. године.

Знате, постоје две боје које не волим. Од којих се стресем. Црна, усташка, и, црвена, за мене, ваљда, симбол српске проливене крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године, а имала сам тада пет година, у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их је наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу српске. Коју год је означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену.

Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у којој су мој отац Драго Делић и мајка Драгица са нас петоро деце дочекивали госте, кумове, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијали. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом, и љутито су изашли, јер се Драго ипак није дао испровоцирати. У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сва моја ујчевина. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ.

Након тога уследило је саопштење да су присиљени то да учине, јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника. Међутим, када сам касније трагала за документацијом увидела сам да немачки извори сведоче да нема никаквих доказа да је у питању био Србин, већ су оправдано сумњали да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци био је потребан повод, и то исконструисан. Почело је неумитно да се развејава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана. Биле су то године страха и ужаса!

Убрзо су ухапшени Ваш отац, стриц, деда… Више никада их нисте видели?

Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су му усташе побили зато што је био Солунски ратник.

Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим срцима царовала је змијска мржња. Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног назива „Анте Старчевић“. Водио их је озлоглашени усташа Славко Дасовић. Да не заборавим, када су почетком маја 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко 10 хиљада Срба. Подсећам вас, пред рат је у срезу Сански Мост било 38 хиљада Срба, 18 хиљада муслимана и 8 хиљада Хрвата. Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању.

На Илиндан, 2. августа, само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено је у две ископане јаме у Сушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је, такође, тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима. Бачени су у јаму Шушњар.

Као беспомоћно дете гледали сте како Ваша мртва мајка нестаје у пламену.

У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало. Онда су све заборавили. Наша кућа била је на пропланку. Мајка га је видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – са нама, и са децом од стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав. „Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси.“

Биле су то последње мајчине речи. Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу, вратила ју је рика животиња из наше штале која је као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се нашег црног бика којим се отац поносио и редовно освајао награде на кориди под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута, и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга, грубо је гурнуо. Пала је и посрћући устала и рекла му: „Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“

Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио је метак мајци у главу. У чело у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем. Пресекла ме бука. Велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније су били сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све преживела и како уопште постојим.

Како сте се спасавали после мајчиног убиства?

Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама. „Знам одлично ту породицу. Имају деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“ Остало је нас девет сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета, Петар је напунио једанаесту, Славка девет и Рада три године. Моја рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и ја пет година, а Јовица још беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу!

Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива, августовска. Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.

Били сте сведоци ужаса једне ноћи у Санском Мосту.

Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати. Мало хлеба – очајно смо молиле. И данас чујем: „Марш из дворишта !“ Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо. Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту.

Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања „Лили Марлен“. Хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су везани један за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, натовареним маљевима, пијуцима. Па још једна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете. Срби су од батина, мучења, били напола мртви.

Питају се данас људи, како је могуће толики народ, сви здрави, отресити, паметни, зашто се нису супротставили том животињском злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Још у затвору, сваког дана, у колони стално им је понављано: „Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена. Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили да је већина њих већ остала без породица.

Стицајем околности Драшко је био на Шушњару и тако био сведок усташког клања и бацања у јаме.

Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно је то сазнање. Муслимани су ископали јаме за Србе. Унезверен Драшко је посматрао кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим апетитом је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин је завршила моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести“ побегао у САД.

Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен. Драшко је гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам је да му је пуцањ лобања био као мора дуги низ година. У пределу стомака зарили би у сваког несрећника бајонет и онда бацали у јаме. Некога су заклали. Све је тихо одрађивано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу. Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан!

Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла. И животиња зна за милост и саосећање. Они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару. То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме. То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 хиљада јасеновачких жртава. Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У БиХ то никада и нико није ни бројао! А и Козара и западна Босна пуне су јама…

Кажете да сте убрзо морали да идете у оближњу католичку цркву на присилно покрштавање?

Једно јутро чули смо са разгласа обавештење да ко од српске деце не дође на покрштавање биће убијен као они на Шушњару. Сви смо морали на принудно покрштавање! Сада је непрегледна колона српских малишана чекала на покрштавање. Нас је пронашла баба Смиља, сестра деда Теодора Мајкића, мамине фамилије. И повела нас. Смиљи је хрватска војска побила осамдесеторо ближих и даљих у фамилији Мајкића. Остала је сама. У католичкој цркви фратар Илија Шермет, уз усташког војника, пита: „Је ли добровољно примаш римокатоличку веру? Баба Смиља ћути. Три пута је питао. На крају му је одговорила: „Како црно драговољно, када сте ми све моје Мајкиће побили!“ Шермет даде знак усташи да је води. До излаза из „божијег храма“ тукао ју је кундаком по леђима.

Питао нас је колико имамо пара, рекавши да се крштење плаћа, и одузео нам све што смо тих дана испросили. На документу једном за све нас писало је: „Деца Драге Делића драговољно прелазе у римокатоличку веру и са тим светим чином они постају Хрвати“. Ти папири су ишли у Бања Луку, а акцију покрштавања надгледао је и извршио Алојзије Степинац. Видела сам га неколико пута. Извесно време провели смо као слуге на имању злочинца, комшије Дине Вранића. Спавали смо у штали. У пролеће 1942. по нас је дошао Омер Алагић и рекао да је НДХ организована, да је „НДХ прогледала и сада се отварају сиротишта на све стране. Ови Делићи иду за Јастребарско“. Стрпали су нас у вагоне за стоку, без воде, хране. Три дана су нас мучили, а могли смо да стигнемо за једно поподне.

Ваша прва станица на путу за Јастребарско био је Јасеновац.

Истерали су нас на ливаду у Јасеновцу. Драшку и Петру наредили су да очисте вагоне од мртве деце и измета. Језив призор. Жива српска деца носе мртве малене сународнике и по наређењу бацају их у Саву. И данас ми је пред очима улаз у јасеновачко паклено гротло. Драшко нам је прочитао шта пише на улазу. „Клаоница за Србе, Жидове и Цигане“. Огромним словима. Касније сам сазнала да су Немци, када су први пут поражени на источном фронту, преправили таблу, написали на њој само „Радни логор“.

Те ноћи депортовано је много деце из Бихаћа. Тих дана јама Гаревица код Бихаћа, и неке друге, прогутали су око 20 хиљада Срба. Са нама су били и сирочад из Кључа, Петровца, и у исто време низале су се јаме у тим местима. План је био да нас сместе у клостере, односно самостане. Тако је зацртао Миле Будак, тадашњи министар. Ко зна колико је композиција сваког дана пристизало са српским малишанима.

Имате ли снаге да нам подробније опишете те јасеновачке дане?

Април. Хладно. Спавали смо у баракама. Изјутра би нас истерали. Драшко нам није дао да пијемо воду из мочвара јер се од распада људских лешева претворила у црвену воду са црвима. Пронашао је зарђале конзерве и по ноћи ишао до Саве по воду. Када је стигао био је избезумљен. „Убијали су Србе, падају у реку. Сава носи много лешева“. Још нам је престрављен шаптао: „Видео сам скеле, али не од балвана, него од мртвих људи.

Направили су скеле везујући мртве жицом. Преко њих су прелазили јадни старци и жене, деца са хрватске на босанску страну у Доњу Градину у логор“. У Доњој Градини има 125 јама. Ексхумација је обављена на само пет. Претпоставља се да је у јамама Доње Градине пострадало око 500 хиљада Срба, и то само на босанској страни.

Ваш брат је видео и депортоване Јевреје из Сарајева.

Видео је када су пристигле композиције са Јеврејима. Овог пута то су били Јевреји из Сарајева, они најбогатији. Морали су прво да поскидају сав накит. Те ноћи у пећ циглане убацивали су Јевреје. Тако су усташе пекле циглу. У ваздуху смо осетили неки чудан, непријатан мирис – мирис спаљених људи. Ујутру више није било ниједног Јеврејина. Преко 350 јадника само те ноћи је спаљено. Још ужасније је било након козарачке офанзиве, у јуну 1942. Са Козаре се сручило преко 70 хиљада српских сељака. Породице без краја. На Козари су све српске куће попаљене, а народ је транспортован у Јасеновац.

После неколико дана сточни вагони из Јасеновца возили су нас за Загреб. Били смо смештени у „Заводу за глухонијеме“, који је претворен у сабирни центар. Сваког дана смо по стотину пута чули, стално су нам понављали: „Упамтите, ваше родитеље поклали су србочетнички кољачи“. Први пут је требало да добијемо храну. Била је припремљена нека каша, а деце 30 пута више него што је било каше. Веома су се усташе забављале, смејали су се, када су видели како се огладнела сирочад отимају за храну.

Убрзо сте пребачени у Јастребарско.

Дочекала нас је часна сестра Пулхерија. Одмах су одвојили браћу од нас. Били смо у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердедија, у подруму, влажном, смрдљивом, пуном паучине, мишева, пацова, великих црних буба. Свако јутро гледали смо како износе мртву децу. И ту су биле јаме. У цик зоре долазио је гробар Фрањо Иловар запрежним колима, лопатом товарио мртве. Јула 1942. било је на хиљаде малишана. Поготово после Козаре. Јастребарско је највеће стратиште српске нејачи и једини концентрациони логор за децу на свету.

Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа. Били смо гладни, болесни. Плакали смо. И због тога били зверски кажњавани. Добијали смо батине и када бисмо по ноћи од претрпљених ужаса у сну вриштали. Ја поготово када бих сањала мајку у пламену. То часна сестра Ана Пулхертија више није могла да издржи. Била је злогласна. Касније је оптужена да је крива за смрт преко три хиљаде деце у Јастребарском. Она је иначе била свастика Мила Будака, који је основао логор за српску децу.

То јутро са групом од 100 мртве деце морала сам и ја. За казну сам претходно била скоро на смрт пребијена. Звала сам се 97. Добила сам 97 удараца шибом, а пала у дубоку несвест после 50 удараца. Остало је морала да поднесе моја сестра. Славка ми је касније причала да су ми леђа и руке били крвави, и да сам убрзо престала да дајем знаке живота. Мислећи да сам мртва бацили су ме у запрежна кола, али на несрећу била сам на дну испод мртве деце. Ужасан је био осећај када сам се освестила у јами са мртвом децом. Имала сам само шест година и била свесна да ћу бити жива затрпана ако не изађем. У магновењу сам дрхтавим ногама покушавала да се попењем. Зуби су ми цвокотали од страха. Моје ноге су пропадале поред глава, руку, ногу, мртвих. Некако сам успела да се искобељам и у тренутку када је гробар кренуо да поспе креч видео ме је и толико се уплашио да је вриснуо и побегао мислећи да сам васкрсла.

Ви сте убрзо поново гледали смрти у очи.

Када сам изашла из јаме нисам могла да се снађем, нисам знала куда даље. Поред мене се одједном појавио пас Рекс, чији је власник био Дасовић. Оптужили су ме да сам покушала да побегнем, а за тај прекршај казна је била клање. Остати жив и нормалан и преживети клање, и видети како кољу српску децу као јагањце – за мене ће то увек бити чудо!

Нож којим су клали био је врло дуг, узан као прст и са обе стране имао је оштрице. Часна сестра је држала детету главу, а кољач би зарио нож право у дететов гркљан, али тако да оштрица прође са друге стране кичме. Сваком закланом малишану вадили су очи и слагали у корпицу. На дар кардиналу, како сам доцније сазнала. Била сам последња у реду. Навикла сам на умирање, и више сам друговала са смрћу, а мало знала шта је живот. Када ми је часна сестра руком захватила главу и повукла је уназад, ја сам кољача мирно али нетремице гледала. Оним чистим, милим, невиним, детињим погледом. Био је потпуно изгубљен. Уместо да до краја зарије нож, одједном га је извадио. Крв је шикљала из мог врата. На све стране. Од крви и часна сестра, и усташа и ја. Сливале су се и локве од заклане деце.

Видите, носим дубок ожиљак са клања у Јастребарском. Тада су ме одвели у амбуланту, опрали рану и зашили, ставили ми облоге на леђа, завили врат, дали лекове и потом мене и моје сестре преселили на први спрат где су била смештена усташку сирочад. Они су имали истинску негу, добре оброке, ишли у школу. А ми, Српчад, доле смо умирали. Дуго година су ме моји озлоглашени усвојитељи терали да кријем врат и ожиљак – сведочанство усташког злочина…

Како се десило да вас одведу из Јастребарског?

Славко Дасовић је дошао по једно мушко дете. Часна сестра рекла је да има само девојчице. Када нас је погледао онако бледе, мршаве, краставе, био је изричит да не жели кући да води ниједно. Али, ваљда та грчевита борба за живот инстиктивно ме је гурнула. „Узми мене, бићу добра“, рекла сам му и притрчала умиљато и плашљиво. Негде дубоко у души стидим се тог свог геста. Како сам уопште могла да потрчим, молим и касније ословљавам са „тата“ окорелог зликовца који сноси одговорност за бројне покоље, па и оне у Санском Мосту, мом селу.

Онда сам била очајно уплашено дете. Сада размишљам као одрасла, искусна особа. Интересовао се за мене, за моје порекло. Мој идентитет био је избрисан. Научила сам да сам 97. И ништа више. Сећања у магновењу. Срећом, чула сам како часна сестра одговара да има мој картон. Да сам Зорка Делић. Али и тренутка када му је објашњавала које сам годиште и чињеницу да су ми лажно написали да сам млађа две године, а кроз смех је рекла: „ Шта може да памти дете од три године. Ништа“. Као да сам се поново родила. Ја сам Зорка, а не 97 – понављала сам у себи.

Како сте сеснашли у новим околностима у Загребу?

Дошла сам код Славка Дасовића. Домаћица је била његова пријатељица, усташкиња Марија Чоп, Хрватица из Загреба којој од првогмомента нисам била симпатична. Радила је у усташком покрету и сваког јутра у униформи одлазила на посао. Живели су у великом јеврејском стану, а власницу и њеног сина истерали су у собичак. Морали су обоје да се покрсте, и за то су дали пуно злата, новца. Сина су јој убрзо одвели на школовање за фратра. Или то, или смрт. Касније сам се у стану спријатељила са том Јеврејком и једном јој спасила живот, прикривши је, тако да је усташе нису пронашле. Била је преплашена, беспомоћна. Око врата сам увек морала да носим шал. Рана је полако зарастала, а Дасовић и Чопова су ми строго наредили да мараму не скидам и никада никоме не причам о рани и ожиљку на врату, иначе ће ме вратити у Јастребарско. Сећам се да је Марија Чоп прву ноћ инсистирала да ме Дасовић врати у логор, и да она неће да брине о српском копилету. Те ноћи сам легла гладна и пошто је било јабука на ормару, попела сам се, узела једну.

Истог момента се нашао поред мене Рекс, а ово двоје су се грохотом смејали, уз коментар да су знали да сам лопов. Сутрадан сам била сурово кажњена и речено ми је да ће ме пас растргнути. Марија Чоп после извесног времена није хтела да брине о мени, тако да ме је Дасовић одвео код његове сестре, шездесетогодишње удовице Јелке. Ретко је навраћао. Касније је побегао у Америку, а Јелки слао новац. Школовала ме је и васпитавала као праву Хрватицу католкињу. Учила да не волим Србе, четнике. Понављала да сам сироче због србочетника. Терала ме је да идем стално у њихову цркву, што је изазивало код мене прави кошмар. Прекинута је свака веза са мојим сестрама, браћом. Дуго нисам знала шта је са њима. Дуго сам носила лажно име, имала други идентитет, а у документима логорским је писало да сам мртва. Била сам Марија Дасовић.

После рата Дасовић је због оптужби за злочине над Србима био годину дана у затвору. Када је изашао хвалио се да му је помогао његов ратни друг из Првог светског рата, Јосип Броз. Отишао је за Америку. Када је сасвим остарио и вратио се, у болници у Загребу, на самрти ми је признао да је крив за моју породицу и молио ме да му опростим. Нисам могла. Дао ми је неку фотографију. Окренула сам се и отишла. О Јелки сам се бринула до краја њеног живота. Живела је у Мостару са мојим супругом Влајком, и са мном. Нисам је оставила. Формирала сам породицу. Изродила двоје деце, сина и ћерку. Обоје су садазрели људи и признати стручњаци у својој професији. Са Влајком сам живела 34 године у срећном браку.

За крај, опишите нам ваш сусрет са Ивом Андрићем.

Била сам председник литерарне секције у загребачкој гимназији у трећем разреду. Професорица хрватског језика предложила је да у госте позовемо Крлежу, чему сам се супротставила. Памтим Крлежу по ружном гесту, када сам имала осам година. Дасовић ме је послао са пошиљком код неког генерала, а ја грешком ушла у Крлежин стан да однесем писмо. Питао ме је како га не препознајем, када је он чувени хрватски писац. Одговорила сам тада да никада нисам чула за Крлежу. Истерао ме је напоље. Предложила сам професорици да у Загреб позовемо Андрића. Ива Андрића сам читала, волела и поистовећивала своју судбину са судбином јаничарског српског народа. Данка у крви. Себе сам доживљавала као јаничара.

Била сам пресрећна када нам је дошао Андрић. Говорио је о себи, својим делима, и на крају дошао и на наш час ликовног. Лепо сам цртала, па сам искористила прилику да га портетишем. Када сам му поклонила рад био је изненађен. Рекао ми је да имам смисла за уметност. Написала сам му посвету. За узврат он је мени поклонио књигу „На Дрини ћуприја“ и написао посвету која, као да је касније обележила цео мој живот. Замолила сам га да не пише Марији Дасовић посвету, него Зорки Делић. Све је брзо схватио. На посвети је писало: „Ваш ентузијазам, снага, љубав према животу, лепоти, људима, воде вас тешким путем на којем ћете увек бити победник“.



Оставите одговор