Жене на селу

Аутор овог текста нас моли да га никако не објавимо на Дан жена-Осми март, и поготово на Дан права жена на селу – 15. октобар. Тих дана су медији преплављени онима којима су уста пуна бриге за права жена па не би хтио да им смета.

четвртак, октобар 18, 2018 / 09:06

Пише Витомир Марковић*

Жене на селу, које се баве пољопривредом и сточарством, односно производњом млијека, изузетно су дискриминисане. Цијена коју добијају за произведено кравље млијеко је минимална, а износи које им поједине мљекаре дугују су велики, а питање је да ли ће икад бити плаћени.

У сеоским домаћинствима која држе краве (у просјеку, три), већином су жене носиоци производње млијека. Значи – држе једну, двије или више крава за које веома често саме обезбјеђују сточну храну. Мужа млијека се углавном обавља ручно јер су музилице за машинску мужу јако скупе. Треба напоменути да је мужа крава најтежи посао послије рударског посла. Када би се анализирало видјело би се да су жене на свим пословима
око производње млијека заиста много ангажоване. Када се ту додају послови кућанства, одгоја дјеце, повртарство и остало, закључиће се да су жене стално у покрету, а то је и чињеница. Лако је у селу уочити одговорне жене које воде бриго о дјеци и својој породици и стално нешто раде.

С обзиром на кризу и чињеницу да су многи радници без посла, још лошију ситуацију у другим гранама пољопривреде, долази се до ситуације да би приходи од производње и продаје млијека требали бити најсигурнији извор прихода за многобројна домаћинства, поготово у брдско-планинском дијелу. Али, с обзиром на поменуту дискриминацију која је у посљедње вријеме кулминирала тешко да ће та домаћинства наћи интереса у бављењу производњом млијека. То је прије свега зато што се дозволило да мљекаре плаћају минималну цијену за откупљено млијеко, а коју су формирале, наглашавам, противзаконито, тј., није формирана према начину прописаном од стране Министарства пољопривреде. Друго, квалитет млијека је омаловажен. Доказано је да многобројна домаћинства испоручују кравље млијеко екстра-класе, али се то од њих крије.

Некада су за првокласно млијеко добијале минималну премију, да би премија на крају била укинута. Сав систем подршке коју добијају од Министарства пољопривреде велики фармери и пар великих мљекара је осмишљен тако да се ни у ком случају не смије доказати да и мали произвођачи могу имати млијеко екстра-класе.

Жене-произвођачи млијека су почели трпјети са увођењем појма “пољопривредно газдинство.“ На његовом увођењу је интензивиран рад онда када су у влади увидјели да ће потрошити сав наш новац, па су на сваки могући начин почели ускраћивати подстицаје које дају. Жена која нема на себе регистровано газдинство, не може остваривати премију од државе. До тада су многе жене поносно говориле како су и оне запослене јер имају редовна мјесечна примања-плату. Многе од жена нису могле регистровати газдинство на себе јер им није дозвољавао супружник или због неријешених имовинско-правних односа. Ако је којим случајем жена била на бироу, била би одјављена по регистрацији газдинства. На крају, и оне жене које су регистровале пољопривредно газдинство морале су га одјављивати и остајати без премије зато што је држава увела плаћање великих обавеза (ПИО,социјално). Сматрао бих да је наметање плаћања обавеза у реду да нема напријед поменутих кршења закона од стране државе. С бољом цијеном млијека и његовим редовним плаћањем, као и адекватном премијом, могле би се плаћати и обавезе и било би добро за све.

Од поменуте дискриминације жена неки имају директне користи, а то су (назови)велики фармери који су малобројни и који су дошли у позицију да ће имати и премију од 35 фенинга  за литар млијека (принцип: од двадесетак малих отми, а једном великом фармеру дај).

Пошто су ти велики фармери углавном и предсједници некаквих удружења која окупљају и представљају све остале пољопривреднике то значи да су они и главни дискриминатори и самих жена на селу. У постојећем систему велику корист виде и двије велике мљекаре којима висока премија омогућава задржавање ниске откупне цијене млијека (Млијекопродукт и Натура-Вита). Иако су те мљекаре свој почетак рада заснивале на откупу млијека баш од тих малих произвођача сада се стиче такав утисак као да би оне и велики фармери најрадије побили те мале произвођаче млијека – само да им не сметају.

С обзиром на наведено бесмислене су тврдње Владе РС да се залаже за права жена на селу. Што се тиче Џендер центра Владе РС, који се брине о правима жена на селу, може се рећи да су њихови представници у свом саморекламерству и наступима толико изверзирани да ту не недостаје ниједан зарез илити квачица. И глув човјек који гледа ТВ када их види одмах би се сјетио:”Ах,да! Јесте! Џендер центар Владе РС и њихова брига за жене на селу!” И обично нађу за саговорника неку жену која својом појавом оставља утисак да би и сама могла бити ангажована у Џендер центру. Зашто се не оде у нека села, што се каже –  Богу за леђима –  гдје су жене удаљене од својих основних права као што су амбуланта или школа за дјецу. Да не говоримо о дјечијем вртићу. Због тога што нису успјеле бити високо-образоване и живе на селу, не треба их омаловажавати и дискриминисати.

Овај текст нека се рачуна као још један прилог за ламент (јадиковку) над уништавањем пољопривреде и народа.

Писац претходног текста је као дијете, кад је мало ојачао, од почетка шестог разреда па до краја основне школе имао за обавезу, идући свако јутро бициклом око два километра до школе, да повезе двије канте са 5-20 литара млијека до откупног мјеста Бањалучке мљекаре у мјесној заједници Врбањци, општина Котор Варош. Било је то у другој половини осме деценије прошлога вијека. Касније, уписавши Пољопривредни факултет у Сарајеву имао је прилику и изучавати то мљекарство. Стицајем околности успио је реализовати амерички УСАИД-кредит са којим је изградио погон за прераду млијека и дуго је година продавао млијечне производе на тржишту.

Овај текст посвећује свим тим честитим и вриједним женама са села. С разлогом. Јер, његов отац са својом скромном радничком платом и мајка као домаћица успјели су школовати четворо дјеце, а њему су омогућили да има факултетско образовање. Њему, који сада школује троје дјеце, сада је јасно да то није било лако урадити.

*Аутор је дипломирани инжињер пољопривреде.

 

П.О.

18.04.2013.

 



3 КОМЕНТАРА

  1. Bravo za tekst.
    Ovi gender centri i slicne organizacije za “ljudska prava“ mlate praznu slamu,isto kao i ljudi na vlasti.

    Nema zdrave ekonomije bez razvijene poljoprivrede a razvijene poljoprivrede bez zastite domacih proizvodjaca.
    To je moguce ostvariti jedino nezavisnoscu od tupljenja o EU,tupljenja Sarajstanskih begova kao i onih u strukturama Srpske koji im podilaze…ukratko,znamo kako i sta ali narod pokazuje nedovoljnu odlucnost,najvecim dijelom iz razloga nesposobnosti i nestrucnosti ljudi koji bi “da se bave politikom“
    Sve se svodi na grabljenje para i fotelja…niko da se suprotstavi EU na pravi nacin.Cak nijedna partija nema to u svom programu.Svi redom imaju “otvoreno trziste“kao predispoziciju “razvoja“…Prepisan dokument i kopiran u vise primjeraka….

  2. Dragi gospodine inžinjeru,
    Stvarno mi je žao što se potvrđuje mišljenje ljudi sa zapada, koje ni mi same ne možemo da prihvatimo, a odnosi se na predrasude našeg društva prema ženama uopšte,ženamama na selu posebno, a ne daj Bože koliko smetaju uspješne žene, ma gdje one bile. Posebno žene koje su se izborile za poziciju pri vrhu olučivanja i pritom obavljaju svoj posao korektno i naravno već smetaju. Boji se taj muški svjet uspjeha žena pa i na selu. Naravno da žene u iz Gender centra obučavaju žene na selu kako da PREPOZNAJU SVOJA PRAVA,da se bore za svoju poziciju, da očuvaju selo i tradiciju, nikako da rdimo mnešto što muškarcima smeta, nego da ravnopravno učestvuju prije svega u razvoju zajednice i posebno sela. Da su samo pokrenule tu ideju to je dosta za početak. A vjerujte da su za žene na selu uradile dosta možda ne kratkoročno ali dugoročno ćemo te plodove svi brati.
    Eto vi ste imali sreću da prodajete mlijeko dok ste se školovali, a vidite, mi žene u pasivnim seoskim krajevima nismo imale ni puteve, a kamoli mogućnost otkupa takvih proizvoda. Pokretanjem aktivnosti gender Centra vlade RS naš život se poboljšao. Ma znate šta, ovo vaše pismo nas je samo podstaklo da mi žene na selu pomažemo ne samo same sebi, nego i ženama koje se nalaze na mjestima koje pomažu ženama uopšte a posebno ženama na selu.

    Grupa žena iz pasivnih sela Republike Srpske

  3. Да, добро прије пет година написа Јахач у коментару.

    „Нема здраве економије без развијене пољопривреде, а развијене пољопривреде без заштите домаћих произвођача:“

    Данас, пет година после, дупло је горе него те 2013 године, када је Витомир писао о женама-мајкама на селу, а ја годину прије на Фронталу РС објавио колумну под називом „КАКО ПРЕЖИВЈЕТИ 2013 ГОДИНУ?

    Колумну у којој сам упозорио на невјероватне климатске промјене и најаве научника да иду природне катастрофе, што се и десило(2013 катастрофална суша, 2014 катастрофалне поплаве) те предложио рјешење за системски развој пољопривреде за период 2013-2017 године, све као одговор бремену времена.

    Да ме тада послушаше, данас би имали десетине хиљада развијених индивидуланих пољопривредних домаћинстава, имали би увезан систем пољопривреде, од производње, откупа и прераде, до продаје производа, резерве хране за три године за не дај Боже и насељену територију.

    Умјесто да стратешки мислимо, од безбједности, до демографије и очувања територије, све улажући у профитабилну производњу здраве хране.

    Ми смо од те 2013 године,значи, посљедњих шест година, дефинитивно дотукли индивидулана газдинства,нарочито у брдско-планинским крајевима, раселили народ у градове, или су због егзистенције отишли у иностранство, чиме смо испразнили територију од српског народа и тиме угрозили опстанак Српске.

    Пола ове кампање сам провео доказујући да још није касно, наравно, ако се буде стратешки размишљало, нажалост, бојим се да ће за четири године бити иста прича, само што ће тада дефинитивно бити касно, поготово на средњем истоку Српске.

    Умјесто привредне трансферзале, какву смо ми ЗЕЛЕНИ понудили, напустањем територије и продајом напуштених имања, ако наша власт брзином муње не буде реаговала, посљедично ће помоћи да онај распоп Зукорлић састави ЗЕЛЕНУ ТРАНСФЕРЗАЛУ.

    Алал му-им било, знају шта хоће, ко јебе нас, ко јебе прејаког Лазаревића и његове конкретне приједлоге за рјешавање ових проблема, или ко јебе Лазаревићево писање и опомене на могуће посљедице, као што је колумна из 2013 године под називом, „КО ТО ТАМО НА ИСТОКУ СРПСКЕ НЕЋЕ, ИЛИ НЕ ЗНА?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *