Земља крви и меда

Проблем са људима који пишу овакве сценарије и снимају по њима филмове, јесте што немају мјере. Ни трунке. Сирови шовинизам у зрну осиромашеног уранијума.

субота, децембар 23, 2017 / 12:49

НАТОовог, наравно. Овај филм припада њима. Онима који немају ама баш никакве културе. Макар кућне.

Причају нам причу.

Гдје говеда ричу.

У камионима какве ЈНА никада није имала, ваљда да Срби уз Радета Шербеџију још више подсјећају на мрске Русе, одвија се екстремно банална драматизација политике Алије Изетбеговића и севдахлијског инстант-оријенталног плачипизма грађанистанског самозалагавања. Оног који ужива у брвну у свом оку. Чешка га и са поносом показује.

Смисао овог остварења је што више пута овакве смећарлуке поновити, па да у њих сав свијет повјерује.

Апсолутно све у овом филму је једна јадна и приповједача земље Босне недостојна пропаганда, у којој су Срби описани по клишеу. Клишејићу – узаман. Који смо до сада видјели толико пута, да само овом сценаристи није мука што то све, као прави син тоталитаризма, научено понавља.

Срби су, даклем:

1. Загуљене војничине и полицајчине
2. Никад не иду у музеј
3. Пију, пуше и слушају народњаке
4. Уз све то не знају да ратују, па користе живе штитове од муслиманки
5. Урођене, садистичке психопате који убијају жене, старце и новорођенчад
6. Наравно, то пошто су прво побили мушкарце
7. Против њих не ратује читав НАТО и муџахедини са Блиског истока, већ ђедови са импровизованим бомбама
8. И тако даље, и тако даље…

Уз све ово, најувредљивије је што један српски официр, капетан, којем је ћаћа генерал, не може да избави своју предратну љубав Ајлу. Пошаље је за Србију, па онда може и за Шведску. Како је највећи број и избјегао. Пушта да је туку, и газе пред њим, али је грли и љуби страсно у својој канцеларији.

Ко је једном видио војску и рат, зна и шта је официрска моћ у њима. Овај филм је увреда за све војнике, а не само оне који су припадали Војсци Републике Српске.

Хрестоматија ћаршијских шупљака

Као толико пута до сада у овим филмовима, загуљене агресоре с брда привлаче умјетнице, које сјевернокорејским жаром ка умјетности приводе, и онда проводе по културним институцијама, које сада имају под својом смрдљивом, сивомаслинастом шапом. Која заудара на црвену пролетерску петокраку и православље. Воњ ужегле пишаће и силовање.

Све предвидиво. Од нападних вијести (читај паралаготине типа Аманпур) које све од реда на енглеском говоре против Срба, а и против "међународне заједнице" и "свијета који то неће допустити", до показно-дебилних гађања ручним бацачем кола хитне помоћи у пратњи УН-овог лендровера. Све! Ама баш све. Све је то простачки пропагандно и у традицијама препрозриве наивне лажи, какве смо и прије холивудских филмова против Совјетског савеза и Руса, у цјелини из осамдесетих година, проварили кроз комичну једностраност тзв. "партизанских филмова".

Овај филм у себи готово да нема ништа што већ није виђено. Ту је Бранко Ђурић из Ничије земље, Ермин (мајка ми је Српкиња) Браво из Римејка, Раде Шербеџија из Го Вест… Просто и глумачки и сценаристички и режијом, једна хрестоматија шупљака и парашупљака.

Редитељски, има прегршт лако уочљивих филмских грешака. Примјерице када човјек који очигледно не отвара уста, прича наснимљеним гласом сниман с леђа. Или када бабу убију у широком стубишту, а Ајлина сестра је нађе у уском хаустору. То указује на невјешто увезивање цјелина, од којих би неке могле бити квалитетне са занатске тачке, као у сличном филму Турнеја, Горана Марковића.

Који је продукцијска катастрофа и смеће, све да му Република Српска, није дала 700.000 КМ.

Кад се бојиш да ти тата одсијече пишу

Потом, на још подсмјешније и једино изненађење, шаблонски фиљмуљак прелази из обланде европског ауторског филма, у прави шпијунско-акционо-пропагандни цјеловечерњак. Са све светосавско-едиповским протомитовима исламистичких квазимултикурњака и једноконфесионалаца.

Наша Ајла ће постати постолимпијска сарајстанска (Хари) Мата Хари, те ће омогућити бомбардовање злих Срба који се крију у црквама од НАТО авијације. И то католичкој. Међу бомбама гађаним, укључујући и њеног сексуално-емотивног робовласника. Едиповски, рекох, јер се Данијел, како се великосрпски капетан зове, осим што се стално извињава Ајли кад каже шта мисли, боји свог ћаће Вукојевића.

А и ко се не би бојао Радета Шербеџије као српског генерала, и његовог сина који се извињава када 1994. каже да "ми сада контролишемо 80 одсто територије" извјесне Босне и Херцеговине?

Кад Ајла Данијелу каже извини, то јој је посљедње што му каже. Пошто је убије из пиштоља. Право у главу.

Али, има овај филм и још неких слатких реченица:

Нисам ја мислила на Србе, ја сам мислила на четнике. (жена којој су СРБИ бацили бебу с балкона)

Пријатељу, немој. Сви смо ми исти, сви смо ми Босанци. (СРПСКОМ генералу Вукојевићу кажу неСРБИ прије стрељања.)

Што се ниси родила к’о СРПКИЊА. (Данијел СРБИН Ајли муслиманки у току секса).

Ја се зовем Данијел Вукојевић, ја сам ратни криминалац. (Ту нема СРБА, јер се суди појединцима, а не народима).

Уједно, ова посљедња реченица је врхунац патетике овог, још једног филма на тему антисрпског наратива о историјском периоду који се десио за вријеме Отаџбинског рата за одбрану српског народа западно од Дрине.

Чињенице и испишани митови

Специјалноефекатски се види да се неко потрудио, па ту и тамо има пар реалнијих експлозија и просвиравања кроз мозак. Но, у смислу говора тијела у рату, омјера величина на ратишту, дјелује као дјечији цртежи о војевању. Као и сваки филм из овог инкубатора, потпуно је сценографско-костимографски безвриједан. По логици да би и Дензел Вашингтон могао глумити Слободана Милошевића, да овај није толико познат. И оглашен као бијели супрематиста и вођа Аријског братства у притвору у Хагу.

Србијански глумчићи, међу којима се истиче Никола Ђуричко, носе обиљежја Војске Југославије. Знамења која су настала много послије тренутка када радња у филму почиње. Не ВРС, већ сасвим друге војске, која је своје јединице повукла преко Дрине, а уз присуство Суботичких или Врањанских јединица око Сарајева су вјеровали још само они који су слушали вијести из Сивог дома.

Но, шта је то битно, када филм даје прилику да се још једном и свима ПОНОВИ ЛАЖ о преко 8.000 мушкараца које су Срби убили у два дана у Сребреници, без обзира што по патолошкој документацији по којој је њихов Хашки судић суданисао, јасно да у ексхумираним гробницама једва преко 1.900 скелетних остатака. Од којих је већина погинула у борби, о чему сами свједоче када сваке године иду на "Марш смрти", умјесто на Марш мира.

Али, како егзактни подаци могу бити тачни, кад је у овом филму то речено у вијестима?

И у одјавној шпици стоји податак о 50.000 силованих муслиманки, мада је то више пута оповргнуто у јавности још у прошлом вијеку. У доба најљуће ратне пропаганде је из Сарајстана емитовано да је у питању 40.000, али се бројка са демантијима повећала ваљда.

Генералица Џоли

Има и да се Срби бране још тристо година, док се не увриједе на поновно испишавање по косовском миту. Шербеџијино зазивање истог у "монологу негативца који се спрема да умре", један је од школских примјера иживљавања неуких.

И да.

Ја ово пишем симултано како гледам. Пропустио сам најавну и пречуо име, па сам чекао на одјавној да видим име генерала, те сам се сасвим изненадио кад сам прочитао Анђелина Џоли. Писала и режирала. Скроз сам био заборавио да ово име иде уз њено.

Као и да је у вријеме изласка била нека прича о овом филму. Да ли да се приказује или не приказује код нас у Српској? Толико је ово безвезно, да сам поносан што није приказиван у бањолучким биоскопима, гдје би вјероватно и пропао усљед бојкота.

Овај потез се баш не уклапа у самоубилачку културну политику Српске, али надокнадићемо ми то. Срби би радије добили бомбу по глави, него да их Холивуд не воли.

Још драже зато остајем при свему што сам рекао.

Од свих бујица једностраних лажи, па и ових из одјавне шпице, највише забрињавају посљедње ријечи филма: ….борба за помирење се наставља.

Куку ти је нама.



Оставите одговор