Желимиру Жилнику Награда за животно дело Кратког метра

Овогодишњи добитник Награде за животно дело Београдског фестивала документарног и краткометражног филма је Желимир Жилник, један од најугледнијих и најнаграђиванијих домаћих аутора, познат у свету по свом уметничком и друштвеном ангажману.

У част добитника биће приказан његов филм „Пирика на филму” (2013), најавио је организатор „Кратког метра”.

Желимир Жилник (71) аутор је бројних играних и документарних филмова, један од зачетника жанра доку-драма, награђиван на домаћим и интернационалним филмским фестивалима.

Од самог почетка професионалног рада на филму, окренут је савременим темама, које укључују критику друштвених, економских и политичких прилика – „Журнал о омладини на селу, зими” (1967), „Пионири малени, ми смо војска права, сваког дана ничемо ко зелена трава” (1968), „Незапослени људи” (1968), „Липањска гибања” (1968), „Црни филм”, „Устанак у Јаску” и други.

Студентске демонстрације и велики потрес 1968. године, после окупације Чехословачке, тема су и Жилниковог првог играног филма „Рани радови” (1969), награђеног Златним медведом на Берлинском филмском фестивалу, као и са четири награде у Пули.

Након проблема са цензуром у Југославији, те заустављања рада на наредном играном филму „Слобода или стрип” (1972) у продукцији „Неопланта филма”, Жилник средину седамдесетих година проводи у Немачкој, радећи независне филмове – седам документараца и играни филм „Рај” (1976), који су међу првима третирали тему гастарбајтера у тој држави.

По повратку у земљу режира серију добро примљених телевизијских филмова и доку-драма, за Телевизију Београд и ТВ Нови Сад: „Болест и оздрављење Буде Бракуса” (1980), „Вера и Ержика” (1981), „Драгољуб и Богдан” (1982), „Прво тромесечје Павла Хромиша” (1983), „Станимир силази у град” (1984), „Београде, добро јутро” (1986), серију „Вруће плате” (1987), „Бруклин Гусиње” (1988), „Стара машина” (1989), „Црно и бело” (1990).

У сарадњи телевизије и филмских радних заједница настаје и неколико играних филмова осамдесетих: „Друга генерација” (1983), „Лијепе жене пролазе кроз град” (1985) и „Тако се калио челик” (1988) – који у фокусу имају наговештај политичких и социјалних промена, као и надолазећих тензија у земљи.

Током деведесетих, у независним филмским и медијским продукцијама реализује низ играних и документарних филмова на тему катаклизме на Балкану – „Тито по други пут међу Србима” (1994), „Марбле Аш” (1995), „До јаја” (1997), „Куд плови овај брод” (1998).

Слом система вредности у пост-транзицијским земљама централне и источне Европе, проблеми избеглиштва и миграција у новонасталим околностима проширене Европе, оквир су тематског циклуса започетог филмовима „Тврђава Европа” (2000), „Кенеди се враћа кући” (2003), „Где је Кенеди био две године?” (2005), „Европа преко плота” (2005), „Дунавска сапунска опера” (2006), „Кенеди се жени” (2007), „Стара школа капитализма” (2009) и „Једна жена -један век” (2011).

Поменути филмови су показани на преко 250 међународних фестивала и филмских манифестација, а 2010. Жилнуку је додељена награда за модерни уметнички сензибилитет Фонда „Тодор Манојловић”, као и награда Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић”.

Уз континуирани рад на филмској продукцији, Жилник се од 1997. године бави и педагошким радом. Ментор је и извршни продуцент низа међународних филмских радионица за студенте из региона југоисточне Европе, а од 2006. године је ангажован као гостујући предавач на неколико иностраних филмских школа (Холандија, Велика Британија, САД, Мађарска, Словенија).